Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.16
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Ujedinjena omladina srpska. — 2. Dobijanje gradova. — 3. Knez Mihailova politika. — 4. Pogibija kneževa.
U srpskome delu našega naroda šezdesetih godina XIX veka samo se sanjalo i govorilo o skorom ujedinjenju narodnom. Sva politika kneza Mihaila išla je za tim ciljem. Zbog toga on god. 1861. donosi zakon o narodnoj vojsci i živo radi na vojničkom spremanju i oružanju Srbije. Za ministra vojnoga dovodi francuskoga majora Ipolita Mondena, i poverava mu ustrojstvo srpske vojske. »Tada je (piše S. Jovanović) postala ona pesma koja je, pored svega svoga slaboga teksta, bila naša Marseljeza za čitave naraštaje: »Drino vodo hladna, razbacuj svoj tok, jer je srpska slava obnovila skok!« U toj pesmi pevalo se knezu Mihailu: »Mihailo slavni, car Dušanu ravni!« Na čelu svoje tek začete seljačke armije, on je izgledao svetu neodoljivi ratnik i veliki balkanski osvajač kao car Dušan«.
Dva velika evropska naroda, Nemci i Talijani, radili su baš u ovo vreme živo, svima sredstvima, da izvrše delo svoga narodnoga ujedinjenja. Narodnosno pitanje beše uopšte postalo glavno pitanje savremene Evrope. Česi, Poljaci, Mađari, Rumuni, Grci, Srbi i Hrvati svu su narodnu energiju trošili samo u tome pravcu da dođu do svoje slobode i do spajanja svih svojih narodnih snaga. Taj nacionalni polet osvojio je naročito omladinu. Sa romantičarskim oduševljenjem, koje je nešto zadržala ali nimalo nije ugušila reakcija i neuspeh pokreta od god. 1848.—1849., razvio se kult srbovanja i maštanje o budućoj srpskoj veličini. Izrađuje se tip »Srbende«, oduševljenog, pravog, narodnog čoveka i borca, sa težnjom da se ostane »rasan« i nezaražen Zapadom, i sa dopuštanjem da u izvesnom času, kao klasični Marko, može pustiti srcu na volju i svoje veliko oduševljenje zaliti »rumenikom«. Peva se samo o obnovi Dušanova carstva, o Milošu i Marku. Litografije naših istoriskih lica, naročito cara Dušana, kao pobednika na konju, opkoljena grbovima svih zemalja srpskih, šire se u masama kroz narod. Sva naša poezija toga vremena škripi zubima, vitla jataganima i traži »Ture«, da ga tera do iza Stambola. U to vreme mnogo se i sa ljubavlju neguje istorija. Naši ljudi su odnekud nalazili da su Srbi i Francuzi najplemenitiji narodi u Evropi; ljudi čak iz Sent Andrije šalju crkvena zvona u Prizren; a mladi učitelji iz Srema ili Bačke idu u Mostar, Sarajevo, Skoplje. Najpopularniji izraz svih pansrpskih težnji onoga vremena, održava« sve do naših vremena, dan je u slavnome kolu Brankova Đačkoga rastanka, čiju je misao kao jasan nacionalni program uzeo za naslov jedan književno-nacionalni list u Karlovcima (Brankovo Kolo, 1895.— 1913.). Srpska omladina, nacionalna do egzaltacije, do »kipećeg oduševljenja«, razvila je naročito svoju aktivnost šezdesetih godina. Njeni zborovi učestaše; nije bilo većeg srpskoga mesta gde omladina nije uzela nekog učešća u javnom životu. Njen glavni vođ uz Svetozara Miletića, Vladimir Jovanović, govorio je sa puno ubeđenja »da je danas ceo srpski narod mlad, i da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod«. Na velikoj skupštini, držanoj u Novome Sadu 15.—18. avgusta god. 1866., stvorena je organizacija Ujedinjene omladine srpske kao preteča ujedinjene srpske države. U nazivu je sav program. Borbeno raspoloženje obuzelo je sve naše ljude. Čak je u Sarajevu obrazovan veoma aktivan odbor Omladine, koji hvata veze i sa ostalim mestima Bosne. Cetinjski gospodar, knez Nikola, kliče tada Onamo 'namo, jednu od najlepših i najsilnijih pesama srpske rodoljubive poezije; starački Đorđe Maletić peva Ubojnu trubu; Đura Jakšić s ogorčenjem upozorava kako Milijonima naroda pište. Ljubomir Nenadović, koji tajanstveno saopštava: »Nešto nam se valja, valja iza brega«, pozivao je u drugoj pesmi Marka da goni Turke, jer je »ustanku došlo vreme«. Mnogima se tada činilo da knez Mihailo suviše okleva, da bi trebalo da je aktivniji, i Zmaj se nekoliko puta rugao »beogradskim bakama« kako akciju odlažu sa proleća na proleće. Mada pansrpski, pokret je ovaj u isti mah i jugoslovenski. U bečkoj Zori, koja je glavni član u Omladini i pokretač novosadske skupštine, ima članova Bugara, česte su veze sa Slovencima i traži se sporazum sa Hrvatima. Njena himna će, po programu rada, počinjati posle rečima: »Bože bratimstva, ljubavi, sloge«. Na beogradskoj omladinskoj skupštini god. 1867. daje se programska izjava da skupština smatra Hrvate za članove Ujedinjene omladine srpske, kao što bi se i Srbi smatrali za članove hrvatske omladine. U svoje kolo oni prihvataju n Slovence. U celoj koncepciji ima širine i poleta, veruje se u veliko i teži se za idealnim.
Mada se toliko spremao na borbu i ugovarao tolike saveze, knez Mihailo ipak nije preduzeo ništa veće u spoljnoj politici. Jedan mali ulični incident u Beogradu, na Čukur-česmi, kada su turski nizami ubili jednog srpskog dečaka i jednog srpskog policajca koji je potrčao da se nađe na mestu, i kada je, zbog toga, došlo do velike uzrujanosti i 5. juna god. 1862. do bombardovanja Beograda iz turskog grada na Kalimegdanu, činilo se da je stvorio povod za krupnije događaje. Činilo se da će sad nastati veliki obračun izmeću Srbije i Turske. Knez je bio spreman na borbu; ali, ipak je, u poslednji čas, pristao da stvar uzmu u svoje ruke velike sile, zakonski jemci srpske autonomije. Srbija tada još nije bila spremna za borbu većih razmera. Konferisanja pretstavnika velikih sila u Beogradu i Carigradu otegla su se dugo, jer su one bile podeljene u srpski (Rusija, Francuska) i antisrpski logor (Austrija i Engleska). Kada je god. 1866. imalo doći do rata izmeću Pruske i Austrije, Bizmark je preko jednog diplomatskog činovnika, savetnika poslanstva Fila, ponudio Srbiji i Rumuniji da uđu u borbu protiv Austrije. Ali, knez Mihailo je i tada oklevao, uostalom sasvim mudro i oprezno. Od toga saveza Srbija ne bi mnogo dobila, jer nije bilo u interesu same Pruske da Austriju smrtno pogodi; naprotiv, Bizmark je već tada pomišljao na mogućnost kasnijeg saveza sa njom. Da je ušla u rat, Srbija bi navukla sigurno na se za dug niz godina austrisko neprijateljstvo. Ovako, poražena i obavezana srpskim držanjem, o kojem je bila obaveštena, Austrija je smatrala za dužnost da bar u nekom, po nju bezopasnom, pitanju pokaže predusretljivost prema Srbima. Tako je u pitanju ostajanja turskih garnizona u Srbiji odmah posle rata od god. 1866. prešla na srpsku stranu i time doprinela da se poremeti odnos sila u srpsku korist i da se to pitanje skine sa dnevnoga reda. Porta je bila nagnana na popuštanje. 6. aprila gad. 1867. predali su Turci knezu Mihailu ključeve Beograda, i njihovi garnizoni napustili su i njega i gradove Šabac, Smederevo i Kladovo. Ovaj dobitak gradova bio je jedini stvarni i vidni uspeh Mihailove vladavine, cenjen u izvesnim krugovima naročito stoga što je izveden bez kapi krvi.
Austriski konzul u Beogradu, Lenk, izveštavao je 12. decembra god. 1867. svoju vladu o jednom razgovoru koji je vodio sa knezom posle toga. »Ja sam izneo na tapet i egzaltaciju koja među južnim Slovenima sve više uzima maha, a isto sam tako izrično napomenuo i o agitacionim pokretima meću Slovenima uopšte, koje potpiruje neko spolja. Na to je odgovorila Nj. Svetlost: — Takvi nacionalni veleiteti sada su na dnevnome redu, pa kada nisu sprečavali Talijane i Nemce u tome, zašto da se to baš Slovenima zabranjuje? — Kada ja prigovorih da se ne mogu u tome pogledu izjednačiti opštepoznati kulturni narodi, kakvi su Nemci i Talijani, sa Slovenima, odgovorio je knez Mihailo: — Uzmimo da je tako; ali, zašto da ne mogu imati iste aspiracije i prostiji elementi, kad bi mogli možda razviti više spretnosti nego prosvećeni i često prekoprosvećeni narodi«. Ovakvo otvoreno zastupanje nacionalne ideologije pred jednim stranim, i to ne mnogo prijateljskim pretstavnikom, daje nam dovoljno prilike da pretstavimo kneza na delu, među svojim ljudima, i da, onda, potpuno razumemo zašto je njegovo ime postalo tako popularno, mada je on sam lično, autokrat, zakopčan, teško pristupačan, uživao malo simpatija u liberalnim krugovima Srbije, a naročito u omladini. Knezu se zbog njegovoga krutoga stava zameralo prilično i preko Save i Dunava. Međutim, u oceni njegova rada u tome pravcu treba imati na umu ovo: 1. Najjači ljudi tadanje Evrope, Napoleon III, Bizmark, Kavur, da bi imali što slobodnije ruke u spoljnoj politici, bili su u unutarnjoj veoma svojevoljni. Knez je u njima video neposredne primere i sledio ih je, ukoliko već po svojoj prirodi nije naginjao takvom tipu vladavine. 2. Kad se bliže pregleda rad naših omladinskih, liberalnih, državnika, sa kojima je knez imao da radi, vidi se da je on veoma podložan kritici. Kao u književnosti, oni dobrim delom posrću i u politici. Mladi, tek izišli iz škola, često skorojevići, sa glavama punim još neproverenih teorija, sa atavizmima naše rase koja se brzo odlučuje na akciju, bez političkog iskustva, nasrtljivi, oni unose zabunu i, da imaju duže vlast, oni bije još više i bezobzirnije upotrebili na opasne eksperimente i za lične ambicije. Njihov stav ima i podosta komičnoga. Zamislite mladoga i ne baš izuzetno darovitoga Jevrema Grujića koji sa pozom mudrijega uči vladanju Miloša, toga prepredenoga veštaka svih »muzevirluka«. Ili, kakvu političku zrelost da očekujete od tih ljudi koji u ondašnjoj Srbiji, sa još turskim pašom u Beogradu, i sa poznatim našim političkim strastima, i u ondašnjem srpskom svetu pod Turcima, koji je pevao Lazara i srpsku krunu zlatnu i nadao se njenoj obnovi, propovedaju republikansku federaciju balkanskih naroda — po tipu Švajcarske! Knez Mihailo i njegova vlada nesumnjivo su preterivali u mnogim svojim apsolutističkim postupcima; ali, kada brane svoje stanovište, oni često iznose razloge koji se teško pobijaju. »Ja mogu na prste izbrojati sve evropski obrazovane ljude u mojoj zemlji«, govorio je knez, »njih nema više od deset ili dvanaest. Ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest najviše obrazovanih ljudi; one se moraju podešavati prema opštem nivou naroda«.
Život kneza Mihaila presečen je pre vremena. U Topčideru, 29. maja god. 1868., on je pao kao žrtva jedne privatne zavere, koja je imala i izvesnih političkih motiva. Potresen, zaridao je na tužnu vest Petar Preradović, govoreći kako u kneževoj raci
Leži u njoj pokraj tvoga t'jela
Mrtvih nada povorka nam c'jela.
A ceo svet tadanje političke Srbije zaricao se mrtvome knezu: »Tvoja mis'o poginuti neće!« Prvi umetnički spomenik u Srbiji podignut je vrlo brzo baš njemu, a na spomeniku desna kneževa ruka pokazuje prema Bosni, koja je zauzimala prvo mesto u njegovim političkim planovima.