Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.15
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Положај Хрватске после год. 1848. — 2. Двор уз Мађаре. — 3. Хрватско-мађарска нагодба.
Хрватски сабор од год. 1861. беше донео важну одлуку: да су, услед догађаја од год. 1848., прекинуте све везе између Хрватске и Мађарске. Признавали су везу још само у акту крунисања, налазећи да оно може бити заједничко за обе земље, правећи тим више услуге политици династије него себи, јер је ово признање, ипак, ограничавало донекле горњу одлуку. Али, правећи тај уступак династији, Хрвати нису хтели да се потпуно вежу уз бечку политику. Напротив; солидаришући се и преко воље са Мађарима, енергично су одбили да уђу у централистички бечки парламенат. Радећи тако Хрвати су се замерили и Бечу и Пешти; Бечу су одбијали централизам, а Пешти одрекли старе везе. Тако се догодило да су се и Беч и Пешта могли погађати на њихов рачун, правдајући се изговором да им политика Загреба није довољно поуздана. Једна група хрватских патриота, на челу са Мажуранићем и Кукуљевићем, хтела је да то поправи и беше покушала да на новом хрватском сабору, сазваном год. 1865., створи већину за везу Хрватске са Аустријом. Тај покушај завршио се неуспехом и изазвао је Мажуранићево повлачење са положаја хрватскога канцелара. Већину је добила Народна странка. После је, због мађарске непопустљивости, дошло ипак, током рада год. 1866., до сарадње између њих, а против мађарона који беху спремни на знатне уступке. Када се, по краљевој жељи, доносила одлука за решавање будућих односа Хрватске према Мађарској и целој Хабзбуршкој Монархији и када су давана упутства за преговоре једној комисији од дванаест чланова, победило је њихово гледиште против мађаронскога: да Хрватска ступа у преговоре са Мађарском само као равноправни члан, не признајући другој страни никакво изузетно право. Као глава хрватске регниколарне депутације беше изабран Штросмајер. Али, почети преговори нису довели ни до каква резултата и 5./17. јуна год. 1866. морали су бити коначно прекинути. Мађари су остали упорни према Хрватској, не хотећи да је сматрају равноправном, а нису, исто тако, попуштали ни у питањима Ријеке и Међумурја. Мађари су наглашавали правну и историску основу њихове везе са Хрватском, и говорили су да је прекид веза год. 1848. извршен de facto, али не и de jure. Хрватска ни после год. 1848. није постала посебна држава под Хабзбурзима, као што није била ни пре те године, и као што, по мађарској жељи, не би имало да буде ни у будућности.
Мађари су у то време видели добро како је Аустрија дошла у сукоб са Пруском формално тобож услед недавно освојенога Шлезвига и Холштајна, а уствари због старе пруске тежње да Аустрију истисне из Немачке и да сама преузме главну улогу у раду на немачком уједињењу. Мађари су знали добро да ће Аустрија због те борбе морати да им попушта и да ће Хрватска, пре или после, бити жртвована, да се они смире н задовоље.
И нису се преварили. У рату са Пруском аустриска војска претрпела је код Кенигреца, 21. јула год. 1866., непоправљив пораз. Мада је победила Талијане код Кустоце на копну и код Виса па мору, Аустрија је била ипак присиљена да отступи извесна своја подручја (тада је изгубила млетачку област) и да тражи мир. Штросмајер се надао да ће ово истискивање Аустрије из немачког савеза довести у Бечу до нове и природне оријентације у словенском правцу. Мађари су, међутим, рачунали правилније. Аустриски двор био је и остао немачки и дворска околина исто тако. У војсци и бирократији владао је немачки дух. Да Немци неће лако упустити свој дотле необично повлашћени положај могло се унапред очекивати, а и уколико буду силом прилика нагнани на то, они ће гледати да уступке сведу на што мању меру. Тако се и догодило. Када се у Бечу видело да се најзад мора попуштати, његови су се владајући кругови решили да то попуштање изведу тако како ће се стварањем дуализма у Аустрији обезбедити власт Немцима, док ће се Мађарима оставити слободне руке на подручју круне Св. Стевана. Ново државно уређење Аустрије, изведено год. 1867., којим се она претворила у двојну монархију, Аустро-Угарску, извршено је на рачун Словена и у једном и у другом делу државе. »Волим бити пруски наредник него словенски цар« рекао је презриво цар Франц Јосиф, када му је Штросмајер саветовао федерализам и наслањање на његове словенске поданике. У Бечу се тада исконструисала теорија о две »водеће нације« — једна су Немци, а друга Мађари; Словени су, наравно, били они које је требало водити, или, вулгарно али право речено, које је требало појахати.
При једној аудијенцији, у априлу год. 1867., Франц Јосиф је отворено затражио од Штросмајера да или брани мађарски програм или да не улази у сабор; поступи ли друкчије, он се неће устручавати да према њему употреби и присилне мере. Штросмајер је после тога напустио Хрватску и за извесно време отишао у Француску и Рим. Није хтео да долази у отворен сукоб са Двором, мада је видео како се цео хрватски национални програм, основан делимично под несумњивим бечким сугестијама, цепа као лист хартије. Далмацију је задржала Аустрија, а Хрватска и Славонија су предане Угарској, просто на милост. Хрватски сабор је тражио да преговара непосредно са царем о односу Хрватске према целој монархији, надајући се да ће тако показати добру вољу према Двору и обезбедити његову помоћ. Ну, Двор је претпоставио споразум са Мађарима нагађању са Хрватима. Фрањо Деак и гроф Јулије Андраши маневрисали су боље од загребачких политичара, и значили су, морамо искрено признати, и политички више од њих. Нови бечки канцелар, Саксонац гроф Бајст опоменуо је изрично бана Шокчевића да у Хрватској морају престати сва маштања о издвајању троједне краљевине из заједнице са Мађарском. Цар се солидарисао са тим и поручивао је у Загреб да Хрватској и Славонији може зајемчити поштовање историских традиција и одржање аутономије, али да не може пристати да се цепа интегритет подручја угарске круне. Позивао је у исто време Хрвате да пошаљу своје претставнике у мађарски парламенат и да суделују при свечаностима крунисања. Кад хрватски сабор то одби, тражећи претходни споразум између Мађарске и троједне краљевине, као одговор на то дође 13. (25.) јуна 1867. распуштање хрватскога сабора. Видећи да Хрвати не отступају од свога гледишта, цар се нагодио са самим Мађарима. Хрвати нису хтели присуствовати његовом крунисању; то је било једино што су могли учинити у знак протеста. Бан Шокчевић поднесе одмах потом, 15. јуна, своју оставку. Да покажу у исто време са каквом они начелношћу решавају своја унутарња питања и да за будућу заједничку борбу добију у Србима братскога савезника, хрватски сабор је у седници од 29. априла год. 1867. донео закључак »да Троједна Краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан«. Полуслужбени београдски Видовдан донео је поводом тога решења чланак у којем је развијао мисао да је једино што би могло да нам свима обезбеди честит, слободан и самосталан опстанак »само идеја народна, коју досад замењиваше идеја племенска«. Решење загребачкога сабора о српскохрватској равноправности јесте »зорњача народне идеје, у којој наравно има места и за идеју племенску, а која ће једина јужним Словенима прибавити положај који им као великом народу припада«.
У нови хрватски сабор требало је пошто пото увести мађаронску већину, да својим вотумом утврди царски споразум. Левин Раух, заменик бана Шокчевића, имао је на сваки начин да изведе тај посао. Нови, насиљем и корупцијом изабрани сабор и његова регниколарна депутација дођоше потом лако до споразума са Маћарима. У унутарњим стварима, у питањима управе, просвете и правде, Хрватима би призната потпуна аутономија, исто као што је признато да Хрватска и Славонија, мада у заједници с Угарском, ипак претстављају посебно политичко и административно подручје. Мађари су начелно пристајали да се Хрватској и Славонији придружи Далмација и Војна Граница; али, бечка влада, све до слома Монархије, није испунила народних жеља у погледу Далмације. Ипак, новом нагодбом Хрватска није обележена као краљевина сасвим равноправна Мађарској. Хрвати нису могли ниуколико утицати на избор претседника мађарске владе, а на избор њихова бана Мађари су утицали и посредно и непосредно. Хрватски бан је постављан стварно само на предлог мађарскога министра претседника, и он је, на жалост, често и зависио првенствено од њега. У мађарској влади уведено је посебно министарство за Хрватску, а укинута је бечка Хрватска канцеларија. Срби, који су се за време борбе између Беча и Будима држали углавном овога пута уз Мађаре, поучени искуством год. 1848.—1849., покушавали су са своје стране да посредују и за измирење Мађара и Хрвата, налазећи да Мађари, ипак, траже уставност и слободу, док Беч претпоставља, уколико год може, апсолутизам и реакцију. У томе погледу сви потстицаји и из Новога Сада и из Београда нису имали код Штросмајера никаква успеха. Хрватско-мађарска нагодба примљена је у хрватскоме сабору са мађаронском већином 12./24. септембра год. 1868. као готово дело, Код Хрвата нагодба је често осуђивана, али је, ипак, у многим стварима значила напредак према стању од пре год. 1848. У језичном питању, на пример, примљено је хрватско гледиште. У заједничком сабору њихови делегати (чији је број од год. 1881. износио 40) могли су се служити својим народним језиком.
Једино питање које беше остало нерешено између Мађара и Хрвата за време овог погађања беше ријечко. Мађари у њему нису хтели никако да попусте, мада је било очевидно да право није на њиховој страни. Бранили су се стално тим да је за њих потребна једна потпуно њихова велика лука на Јадрану. Решавајући то питање, они су дотадањој неправди додали и једну срамну подвалу. Подносећи своме парламенту нагодбу на одобрење, они су у текст унели и реченицу: да Ријека припада Угарској, мада то није било закључено и мада то хрватски текст нагодбе није садржавао. Францу Јосифу би стављен ултиматум: или да прими мађарски захтев како га је усвојио њихов парламенат, или Мађари неће озаконити цео склопљени споразум. Цар попусти, мада је већ пре тога био санкционисао нагодбу примљену у хрватскоме сабору. Да се то некако »исправи« залепљен је просто на већ потписани хрватски текст нови мађарски додатак. Хрватски сабор био је накнадно обавештен о тој »закрпи« на нагодби, односно о чистој превари. Али, шта је могао да чини? Да демантује владара? У Хрватској тога времена мало је било људи који би се на то усудили. Изузетак је могао учинити само човек Штросмајерове моралне снаге и његова положаја. А Штросмајер је у фебруару год. 1869. писао са огорчењем како не мисли доћи у Загреб приликом скорога царева доласка тамо. »У Загребу се жели сад печат ударити на највећу срамоту и штету нашега народа. Свијест ми не допушта да ја при тому будем«. Али, његова апстиненција није могла више ништа да измени и претстављала је, мада за хрватске прилике приличну храброст, само пасиван протест.