Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.17
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Национална активност Словенаца. — 2. Штросмајер и кнез Михаило. — 3. Намеснички режим. — 4. Стварање егзархата у Маћедонији. — 5. Невесињска пушка. — 6. Устанак у Босни. — 7. Рат Србије и Црне Горе против Турака. 8. Петар Мркоњић. — 9. Турске обавезе према Аустрији у погледу Босне и Херцеговине. — 10. Светостефански уговор. — 11. Берлински конгрес. — 12. Срби и Хрвати према босанском питању. — 13. Српско-хрватске распре.
Шездесетих година XIX века почела је и живља национална активност Словенаца. Дотле, поред свих напора Илирскога периода и год. 1848., Словенци, ипак, нису могли у већој мери да се потакну на праве политичке подвиге. Са Србима и Хрватима појединци симпатишу; али, не прилазе им. Збијају се само све чвршће у своје редове и од једног свог локалног дијалекта израђују постепено књижевни језик и стварају своју посебну књижевну културу. Мада су српскохрватско и словеначко наречје потекли из једнога извора, разлагао је год. 1863. предузетни Фран Левстик, творац словеначке нове прозе и велики поштовалац Вука Караџића, они су већ постали две реке, и не би имало потребе тражити њихово вештачко каналисање тако да једна пресуши, него се ваља подешавати према самоме току воде и само тежити да се оне једног дана некако слију уједно. То је највише што се у то доба, у погледу заједнице, предвиђало са те стране. Има, истина, гласова, као што је и овај што га наведосмо, који су се јављали у корист југословенског језичног јединства; али, то се узимало само као музика далеке будућности, и више се наговештавало него што се у то веровало. Ретки су били људи као Антон Јанежић, који је поводом предлога о оснивању Словенске матице писао: »Ми смо за сједињену југословенску матицу, за саму словенску пак нећемо бити никад«. Лука Светец год. 1866. поштено признаје да су њихове мисли још увек плашљиве и да немају храбрости за велике концепције. И како да их добију? Какви су се могли чинити изгледи за стварање једне југословенске заједнице у оно доба победе дуализма, и чему су се могли надати Словенци, који су се налазили на путу пробуђеној немачкој експанзивности према Трсту, на главној прометној артерији која је водила са мора у престо-ницу Царевине и на Дунав? Стога међу њима царује политика опортунизма, потреба неизлагања, да се народна снага не троши у сувишне жртве, и неговање локалнога и племенскога. Колико је тај опортунизам био понекад кратковид види се најбоље из чињенице да је највећи део словеначких посланика гласао у Бечу за стварање дуализма.
Држање Чеха и борба Хрвата имали су, ипак, извеснога утицаја и на словеначке интелектуалце. Они почињу увиђати да ће имати тешке сукобе са Немцима, које су политички и војнички успеси Немачке од год. 1866. до год. 1871. направили агресивнијим и изазвали међу њима стварање пангерманске странке, љуте противнице сваком уступку Словенима уопште. Трст се почиње сматрати као јужна лука целог немачког света, као што је Хамбург северна. Почињу се стварати фондови за јачање немачке мисли у алписким земљама; Цеље, Марибор, Птуј и друге вароши имају претежно немачки карактер. До год. 1882. у гимназијама и учитељским школама по Словеначкој наставни језик био је само немачки. Морала се, дакле, повести борбенија политика, да би се заштитила и обезбедила народна будућност. Ту политику почиње са системом водити по узору младочешке створена младословенска странка, којој је вођ чувени Ф. Левстик. Да развију не толико националну свест, која је код њих већ постојала, колико да развију националну солидарност и дружевност, стали су Словенци да спроводе систематску организацију својих људи, прикупљајући их у читаонице, у којима су се неговале све врсте друштвених забава, као у чешким »беседама«. У развијању друштвенога живота и у смислу за организацију посла Словенци су се показали од свих Југословена као најиздржљивији; у томе погледу могу нам свима да послуже као добар образац. Нарочито су се показали као пријатељи књиге; њихова дружба Св. Мохора (основана год. 1852.) и после Матица словенска (основана год. 1863.) достизале су број чланова какав није ни апсолутно ни релативно имала ниједна установа ни у Срба ни у Хрвата.
У словеначком покрету има једна нарочита црта која упада у очи. У националном погледу остали су најконзервативнији баш они Словенци који су Србима и Хрватима били географски најближи, док је код корушких Словена идеја југословенске народне заједнице имала више присталица. Ту појаву није тешко разумети. Према пангерманском покрету Словенци би сами били сувише слаба брана, стога је потребно тражити шири наслон. Они, на крајњој јутословенској етничкој граници, први на ударцу немачкој бујици, највише су и осећали опасност. Стога је код њих и тражена најпогоднија формула за решење националнога питања. По њиховом мишљењу она би се састојала у овом: чувајмо широк« пук, да би могли са њим ући у заједницу југословенскога народа. Отуд код њих и идеја да се на словеначком пише баш за тај пук, да би га на његовом наречју просветили и одржали, а да се за науку и више потребе употребљава заједнички језик Југословена. Мариборски водећи Словенци, ближи крањским, поручивали су у једном свом допису овако: Југословенска академија, као претставник југословенске мисли, нека буде Дунав, а Словенска матица Сава, која збира потоке и изворе и која се на утоку јавља као величанствена, моћна река. Словенци неће да улазе у заједницу као »сироти рођаци«. Срби и Хрвати имају толико својих установа; у Загребу постоји Матица, Академија, а наскоро ће добити и свеучилиште; а шта, међутим, имају Словенци? Ни једне своје полугимназије! У тој тежњи да се Словенци најпре сами групишу и уједине израђен је год. 1865. Мариборски програм, у којем се тражило њихово уједињење у једну административну јединицу, која би обухватала све Словенце Крањске, Корушке, Штајерске, Истре и Горице. Када су словеначки посланици гласали за нагодбу са Мађарском, мариборски Словенци дигоше енергично свој глас. Младословеначки Словенски народ почео је год. 1868. да излази у томе месту, борећи се упорно за програм створен у тој средини. Он уноси борбено расположење у словеначке редове, креће зборове и састанке, води полемике и од дотле политички прилично равнодушних Словенаца ствара постепено ако не борце а оно свакако не безусловно покорне слушаче. Сем у политици Младословенци су показивали доста радикализма и у извесним социјалним питањима, нарочито у верским. Они су први зачетници словеначког либерализма, који је осетно помагала струја реализма у књижевности са приметним критичарским склоностима, док су старији, који ће се од год. 1873. груписати око Словенца, задржали много клерикалних наслеђа и после их и са планом неговали. Код Словенаца је и овога пута, као и за време Илирскога покрета, победила Прешернова традиција племенскога сепаратизма, замишљенога да влада макар и привремено. Најбољи њихови људи, као Ј. Стритар и д-р Штрекељ, изјашњавали су се за то и давали у потврду свога мишљења разноврсне теориске разлоге. Југословенски програми, чак и они који су донешени у самој Љубљани, као, на пример, год. 1870., остали су у суштини само жеље до бољих времена, мада се са хрватске стране тада предузимало све да их придобију за југословенску заједницу. Извесни хрватски родољуби замишљали су већ тада решење националнога југословенскога питања у облику триализма, а у оквиру Хабзбуршке Монархије: Троједница и Словенија имале би се здружити у целину и ући као такве у заједницу са Угарском. Словенци, а и други неки наши људи из Границе и Далмације, нису се слагали са тим да ступе у заједницу с Угарском, него су желели да се створи посебно тело, које би, као и Угарска, ушло у општи оквир. Француско-пруски рат год. 1870.—1871. узбунио је духове у Аустрији и Угарској, и као што су се догодиле велике промене у унутарњој политици Монархије иза два последња рата од год. 1859. и 1866., тако им се надало и сада. У Бечу, на Двору, не беху заборавили пораз који су им Пруси нанели, и једно време су озбиљно помишљали на то да искористе тај рат Пруске са Француском и да се свете. У томе случају Словенима би се морали учинити извесни уступци, јер се на Немце не би могло поуздано рачунати. Али, до те намераване освете није дошло, јер је Русија штитила леђа Пруске. А без тога рата било би сувише наивно веровати да би Немци и Мађари, који су пре две три године тек добили власт у руке, хтели пристати да је сад изгубе без неког свог љутог пораза. Извесни људи видели су то одмах, а остали су то имали да искусе после краткога времена.
Југословенска мисао изгубила је много смрћу кнеза Михаила. У политичким списима наилази се доста често на тврђење да је између кнеза и бискупа Штросмајера било уже политичке сарадње и неких даљих планова за будућност. Неки писци (на пр. Ш. Лоазо, Француз) износили су чак и да је између њих био постигнут споразум за стварање слободне Југославије. У досад проученим аутентичним списима нема за то довољно потврде. Штросмајера је још год. 1851. именовао папа за апостолокога викара у Србији, и он је стога више пута долазио тамо. За владе кнеза Михаила чинио је то два пута. Са кнезом је ступио у личне везе, слагали су се у много питања, и кнез није штедео у знацима симпатије према његовој идеологији. Кнежев пријатељ, наш најбољи филолог XIX века, Ђура Даничић отишао је за главног тајника у Југословенску академију, али, он је био и остао човек коме је наука била важнија од свега и који се политичким стварима мало бавио. Опомињао је само своје пријатеље у Београду да се не обазиру много на Старчевићево писање. »Нико други него противници нашега јединства хоће да се ми завадимо; па баш зато ми не треба да се завађамо, да не буде оно што противници наши хоће«, писао је он Стојану Новаковићу. Међутим, сам Штросмајер о кнезу Михаилу није имао високо мишљење. Поводом његове погибије он је писао Рачком: »Кнез Михаел добар је био човјек, али државник никаки, тер је својом слабошћу и млитавошћу изазивао управо против себе разне елементе земље«. У извесним политичким питањима између кнеза и бискупа било је чак и начелних противности. Кнез је био за споразум са Мађарима ма и по цену великих попуштања, док се Штросмајер, ипак, више надао од Беча него од Будима. После, Штросмајер је год. 1862., судећи према тексту његове оставке на част великога жупана, држао да би југословенски покрет, ако у Бечу правилно уоче значај Хрватске, могао послужити »на корист и срећу цијеле монархије« у решавању Источнога питања; док је кнез Михаило био противан аустрискоме ширењу на Балканскоме Полуострву, идући за начелом да Балкан остане балканским народима. Али, у овом последњем правцу бискуп је после царева држања у питању аустро-хрватске нагодбе знатно изменио своје погледе, и могао се са кнезом без много муке наћи на истоме гледишту, да није дошло до топчидерске катастрофе. После, Штросмајер је гледао у првом реду на то да се хрватско и југословенско питање у самој Аустрији реши што пре, док је кнез Михаило главно тежиште свог рада пренео у Турску. У Босни су се његови и Штросмајерови људи могли наћи на истом послу и кнез је нарочито полагао на то да у католичким фратрима, помоћу Штросмајеровом, добије нове помагаче. Али, фратри су имали веза не само са ђаковачким бискупом, него и са другим лицима у Монархији, и у доста прилика нису радили онако како је почео честити фра Иван Јукић и како је сам Штросмајер једно време препоручивао.
После кнежеве смрти слабе везе између Штросмајера и владе у Србији. Изабрани намесници за малолетнога кнеза Милана Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић нису имали довољно ауторитета да наставе Михаилову политику до краја, а осећали су и потребу да у извесним правцима скрећу од ње, нешто да ублаже опозицију либерала, а нешто под утицајем спољних догађаја. Нарочито је први намесник Блазнавац био потпуно запливао у аустриске воде. Када је Штросмајер 19. октобра год. 1868. долазио у Београд осећао је као своју дужност да намеснике опомене од сувише великога поверења према Аустрији. Том приликом великошколска омладина приредила је бискупу срдачне овације, и то баш у часу кад се налазио на вечери код митрополита. По извештају аустрискога дипломатскога агента, Вењамина Калаја, Штросмајер је том приликом рекао »да би дао и последњу кап своје крви за остварење онога задатка који имају Срби на истоку«, то јест у њиховој ослободитељској мисији. Наши државници, преплашени да Аустрија у тим овацијама не нађе неку увреду за себе, нашли су за мудро да се одмах извине пребацујући иницијативу за све на бискупа; Јован Ристић изразио је Калају чак »дубоко жаљење ради те овације«. Да после тога између Штросмајера и намесника није могло бити много срдачности разуме се само по себи; а да је због тога у осетној мери губила и идеја на којој су радили дошло је као природна последица таквих односа. Бискуп је чак почетком год. 1869., љут, писао Рачкоме: »Српска влада воли Мађаре и Турску него себе и нас«, што је, наравно, и нетачно и претерано, али што показује његово духовно расположење.
Намесници су у Србији и у другом једном крупном националном питању ударили погрешним путем. Словени у Турској били су од укидања пећске Патријаршије остављени потпуно на милост цариградској цркви. Ова је у националном погледу била носилац грчке мисли и грчке културе, а у моралном претставник често пута безочне јагме за приходима. Грчке владике преплавише све јужнословенске земље; ретко је и само изузетно који Словен дошао до владичанског места, које се обично куповало. Кад је ослобођена Србија раскрстила са тим грчким владикама, јавио се од средине XIX века покрет и у осталим нашим земљама да се траже словенска лица за црквене поглавице и да се у словенску цркву уведе поново словенски језик, који је на доста места био потиснут грчким. Мостарски архимандрит Јоаникије Памучина живо и подробно описује борбе херцеговачких свештеника са њиховим фанариотским старешинама, а народне приче доносе много злурадих пошалица на рачун њихове грабљивости, незнања језика и њихова оскудна морала. Борба се развила нарочито у Маћедонији и у Бугарској, где су Грци, особито по градовима, просто присвајали цркве. Како Патријаршија у Цариграду није била довољно мудра да за времена попусти, огорчење је временом расло све више, док најзад није био постављен отворен захтев да се Словенима даде посебна црквена организација. Тај покрет помагала је руска влада из чисто словенских побуда, а српска и из верских и националних. Али, уместо да се тражи посебна словенска верска организација, српска влада је, полазећи са сасвим погрешног гледишта о развоју будућих догађаја на Балкану, сама, својом неактивношћу и националном непредострожношћу, допринела да та нова организација добије бугарски карактер. Тако је, заузимањем Руса и Срба, 27. фебруара год. 1870., дошло до оснивања бугарскога егзархата, који ће после постати расадник бугаризма у Маћедонији. Српска влада није узела довољно у оцену чињеницу да је стварање словенске цркве ствар популарна у народу и да ће је он, огорчен на фанариоте, прихватити оберучке. Преко цркве, коју су одмах прихватили у своје руке, Бугари су почели да шире своју народну мисао, да уз цркве отварају школе и да систематским радом васпитавају читаве крајеве у своме духу. Добар део словенскога света одбио се од њих када је видео да им је та црквена политика постала више средство нето циљ; али, доста је света и пристало уз егзархат, волећи више и њему него фанариотима. Турска је, из чисто политичких разлога, волела признати бугарски карактер нове организације, него словенски или српско-словенски, и то из простога разлога што су год. 1870. сви Бугари били само турски поданици и што није постојала бугарска држава ни у ком облику као што је постојала Србија као мање-више отворена противница Турске. Из истога разлога могла је бугарска пропаганда дуг низ година систематски и несметано радити у турским покрајинама, док су на српске кораке и покрете из Цариграда гледали са много више будности. Егзархиске владике уђоше наскоро у најважнија словенска средишта, у Скопље, Велес, Охрид, Ниш и Пирот и послужише као нека врста оправдања оним лицима из руске дипломатије која почеше правити на рачун српских интереса своје комбинације са Великом Бугарском.
У Србији је власт намесника трајала до 10. августа год. 1872., односно до прогласа пунолетства кнеза Милана, унука Јеврема Обреновића, кога је Народна скупштина изабрала за кнеза одмах по погибији Михаиловој. Са новим кнезом Србија добија једног владара који је имао извесне лепе бистрине и који није био без политичкога талента, али је уз то показивао неповерљивост и самољубље, лако се поводио за личним осећањима и у некојим приликама био и малодушан човек. Главно лице са којим је првих осам година водио политику Србије био је вођ либерала, бивши намесник Јован Ристић, човек лепе културе и способности, државник са доста рутине, али сувише крут и пун личног култа. Њега кнез није никад много марио ни тада ни доцније, и узимао га је за сарадника само стога што је Ристић, имајући стално за собом тада у земљи најјачу странку, био моћан, са много утицаја, и што је био један од најугледнијих државника ондашње Србије.
Наскоро по ступању на престо кнез Милан је заједно са својом владом био стављен пред крупна питања.
Још од год. 1872. почела је у Херцеговини агитација за устанак против Турака. Када је руски цар, год. 1873., долазио у Беч, упућена му је била преко црногорскога кнеза Николе молба херцеговачких вођа да их не напусти, односно да их прихвати, пошто се они због турских зулума морају дићи на оружје. Исте године, у Беч је била упућена и једна депутација састављена од емиграната из босанске Крајине, али је та тражила и непосредни додир са аустриском владом и хтела је да преко ње заинтересује европско јавно мишљење. То кретање незадовољних хришћана из Крајине и Херцеговине у исто време и уствари у истом циљу и у исто место јасно упућује на то да је ствар била унапред припремана и од неког диригована. Ко су све ти покретачи није се дало до данас увек поуздано утврдити. Као видне личности истичу се неки књижевни и политички радници из омладинског покрета, који је имао својих веза и утицаја у целој Босни и Херцеговини. Год. 1871. основали су омладинци »Дружину за уједињење и ослобођење српско«, давши у имену одмах и цео програм. У тој дружини налазило се и неколико чланова из Босне и Херцеговине. Поред њих, било је и извесних лица из војничких и четничких кругова, као што беху Ђока Влајковић, Мићо Љубибратић, Жарко Љешевић и др., који су окупљали око себе младе људе, нарочито из својих крајева, удешавали састанке и завере и спремали се на борбе. Али, сем њих, било је и других чинилаца, много значајнијих. Открити све везе и утврдити свачији удео, није нимало лак посао, нарочито када се узму у обзир разни изукрштани интереси и тајни путеви којима се служило. У својој опсежној и доброј дисертацији о Босанском устанку покушао је Васа Чубриловић да похвата главне конце тих свих припрема, јавних и тајних, али их, ипак, није могао пронаћи све. Главна је чињеница, која се несумњиво може утврдити, поуздано ова: да су углавном ствар удешавала неодговорна лица против изричних савета и опомена свих оних који су тада водили нашу народну политику.
Година 1874. била је у Херцеговини тешка. Летина је подбацила, и у иначе оскудној земљи невоља је била доста велика. Закупници пореза и власти нису о томе водили довољно рачуна и стога учесташе насиља и сукоби. Идеја о устанку доби, услед тога, нов и непосреднији потстрек. Људи почеше о томе говорити као о једином излазу из тешкоћа. Нарочито се овога пута у томе правцу истицало Невесиње, где су се месне власти и неколико домаћих муслимана понашали без потребних обзира. На Малу Госпојину, 8. септембра год. 1874., био је код цркве у селу Биограду сазван збор народних првака невесињскога кадилука, који је решавао да се крене устанак с пролећа и да се кнезу Николи, уз формалну тужбу на Турке, стави до знања та одлука и да се тражи помоћ.
Њихова депутација отишла је крајем септембра год. 1874. на Цетиње, и била је лепо примљена од кнеза. Уговорено је било, после извесних сентименталних сцена, у којима је кнез Никола показивао доста устручавања да уђе у ту недовољно спремљену авантуру, да устанак почне са пролећа наредне године, али да све остане у тајности и да се за почетак свакако чека порука са Цетиња. Кнез је, природно, хтео да сви конци остану у његовој руци. Међутим, још те јесени дознаше невесињски муслимани за те везе и похиташе да похватају главне коловође. Обавештен о томе, главни радник, Јован Гутић из Зовога Дола, побеже у гору; а његов случај узбуни одмах његово и суседно село Лукавац. Турске власти, после првог неуспеха, бојећи се веће одговорности, понудише преговоре и тако дадоше времена устаницима и да се сами приберу и да о свему обавесте Цетиње.
За то време догодио се у Подгорици један покољ Црногораца, који се беху затекли на пазару 5. октобра. До покоља је дошло стога што је један Куч, по позиву Марка Миљанова, убио из освете најбољега Турчина у граду. Тај подгорички покољ изазва силно огорчење на свима странама што се одмах против Турака не предузимљу оштре мере. Потсећамо само на ону познату Змајеву песму, у којој је говорио о бенђелучкој трави, што је успавала Србина, па не осећа како боли засечено тело. Задовољан Турчин весело поручује:
Блажена ј' она бенђулучна трава!
Добро је, јолдаш, Србин тврдо спава!
Аустриски намесник у Далмацији, барон Родић, који је по наредби његове владе пошао на Цетиње, да умирује кнеза и Црногорце, писао је у Беч: »Кнез се труди да очува мир, али мора да чује чак од својих рођака оваква питања: »Шта је ово? Шта се то ради? Да су живи Данило или Мирко, ми би одавна сви скочили на оружје, па би се по црногорски наплатили са Турцима«. У таквој атмосфери сазревала је одлука да се са пролећа год. 1875. доиста крене један велики народни устанак, који ће да рашчисти замућене односе са Турцима.
Колико је избијање устанка зависило од држања цетињскога двора види се најбоље по томе што је пролеће год. 1875. прошло ипак потпуно у миру. Кнез Никола је успео да дуго задржи устанике; чак да их доведе у везу са Турцима и наговори да се, с обећаном амнестијом, многе избеглице врате кућама. Он се надао да ће моћи из подгоричкога случаја избити неке користи за Црну Гору. Док то не постигне, кнез је, као јако оружје против Турске, хтео да држи у својим рукама све везе Херцеговачкога устанка и да, по потреби, смирујући и распирујући га, делује и на Порту и на њене саветнике међу великим силама, да воде рачуна о жељама и интересима Цетиња. Игра је била опасна, и осветила му се. Он је устанике могао извесно време задржавати, могао је на извесне вође утицати да се смире и повуку потпуно; али, најпосле је морало ипак доћи и до нежељенога. Његова дипломатска игра није била такве природе да се могла лако објаснити простим људима, какви су били устанички вођи. Херцеговци су, истина, били искрено одани црногорскоме кнезу; али, тињало је још доста неповерења према његовоме двору у извесним крајевима због кнежева злог поступања са Луком Вукаловићем и његова преговарања са Турцима по коју би цену имао умирити Херцеговину. Покушати поново да се Црна Гора нагађа са Портом на рачун херцеговачких устаника могло је имати кобних последица; нарочито ако то не успе, а ствар се сазна. После, када се неколико месеци шире гласови да кнез пристаје да помаже устанике и кад их он, доиста, и прима и помаже, природно је да многи од устаника постају нестрпљиви што се ствар једном не почиње, и да, услед тога, многи, у најбољој вери, крећу ствар на своју руку. Аустриски конзул из Сарајева, Теодоровић, јављао је својој влади 5. јуна год. 1875., после споразума измећу Порте и Црне Горе да се устаници врате кућама, како они долазе у Херцеговину, »али су донели из Црне Горе одлучан ренитентан дух«.
Кнез Никола, то је готово сигурно, није био сасвим за устанак, нарочито не у то доба. Он је знао тешкоће које су биле и велике и опасне. Али, колебао се. Видећи узрујаност у Херцеговини и расположење за устанак, он није хтео да једном јасном одлуком пресече даљу акцију. Кнеза Николу бунила су нарочито два момента: држање Аустрије и зазирање од Београда.
Долазак цара Фрање Јосифа у Далмацију, априла месеца год. 1875., није била нимало обична ствар. У војним круговима Дунавске Монархије одавно се тражило залеђе за Далмацију: од год. 1871., од прогласа Немачкога Царства, када је постало јасно да је Аустрија коначно истиснута из Немачке, бечка влада је била упућена само на исток. Приликом царева пута полуслужбени Fremdenblatt отворено је говорио: »откако се Аустрија, у последњих девет година, раставила са својим немачким и италијанским политичким предањима, ниједна покрајина царевине није задобила толико важности за царевину колико управ Далмација«. То је ка пола уста казана парола, која се тад проносила кроз бечке више канцеларије, да је Далмацији потребно шире залеђе, које може добити само у Босни и Херцеговини. Да аустриски цар пролази кроз целу јужну Далмацију, кроз непосредно суседство узрујаних турских области и да ту прима жалбе и петиције херцеговачких сељака и грађана, турских поданика, није била ствар која је у дипломатскоме свету са много примера, и кнез Никола је имао пуно разлога да се због тога забрине. Тим више што се већ знало да је у извесне немире у босанској Крајини, у Бањој Луци и Градишци, био умешан и аустриски конзулат. После тога царева пута развила се, са необичном ревношћу, акција у католичким срезовима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком, да плане устанак. Агитују живо католички свештеници, световни и фрањевци. Није чудо. У Имотскоме цар је примио фрањевачку херцеговачку депутацију, коју је водио доцнији мостарски бискуп фра П. Буцоњић. Та депутација није се само тужила на турске зулуме, него је наглашавала и права хабзбуршке династије ка Босну и Херцеговину. Цар је чланове те депутације не само саслушао него и одликовао. Шта је природније, после тога, него да ти људи сматрају да је царев долазак био просто сокољење на устанак? О томе има и иначе доказа. У својој књизи Povijest ustanka u Hercegovini Н. Буцоњић прича за неке херцеговачке католичке сељаке, који су излазили пред цара, како су се договорили »да сваки у своме селу поручи сељанима о чем се радило пред краљем, и како се краљ рекао за све заузети, а они да су му вјеру задали, прије и ђавољи изгинути но се одрећи свога краља«. Агитација католичких свештеника и људи поче да се шири и мећу православнима у столачкоме и љубињскоме кадилуку. Било је, сем тога, веза и са Невесињцима. Д-р М. Жерајић у својим белешкама о невесињскоме устанку изрично наводи да су Невесињци силазили у габеоски крај, ради зараде, током 1874.—1875. године. Вероватно је да су и њима дотуривани гласови о потреби устанка и о томе да се он већ спрема и да ће иза устаника бити неко силнији да их у невољи заштити.
Црна Гора и њена династија имали су у Херцеговини све до најновијих времена велик утицај. Херцеговци су добро знали да је свака њихова борба већих размера без наслона на Црну Гору унапред осуђена на неуспех, сем ако се не приволе да иду са туђинском аустриском влашћу. Али, откад је кнез Михаило почео да развија свој широки национални програм, јавило се и у Херцеговини неколико угледних лица која су одржавала ближе везе са Србијом. Један нараштај херцеговачких младића изишао је већ из београдских школа, као Нићифор Дучић, Серафим Перовић, Јован Радуловић и др. Први велеиздајнички процес у Босни и Херцеговини, год. 1869./1870., поведен је против лица која су стварала политичке везе са Србијом. Кнез Никола није радо гледао то јачање београдскога утицаја и са подозрењем је пратио кретање Херцеговаца који су долазили из Србије. Ми данас знамо поуздано да је србијанска влада била одлучно против устанка; али, на Цетињу, мада се то можда знало, ипак се сумњало. Кнез није хтео дозволити да ма ко други утиче на Херцеговце; и кад је видео да мећу њима, услед разних агитација, све више сазрева одлука за устанак, он се из дана у дан и сам мирио са том мишљу. Тим пре што је у Црној Гори увек било људи који су крвава четовања сматрали као једини посао достојан наслеђа старих јунака и што је то и иначе за њих, оскудне, било прилично корисно.
Читаве прве половине год. 1875. покушавале су турске власти, потицане од страних конзула, да утишају Невесињце и остале незадовољне Херцеговце. Одговорни Турци из престонице били су помирљивији, јер су осећали већу опасност која може настати из тога локалног сукоба. Али, месни муслимани и власти у покрајини сматрали су за срамоту да велика царевина попушта »шаци« устаника. Колебали су се, међутим, и Невесињци сами. Усред тих колебања збише се ови догађаји који су убрзали решење. 19. јуна дошло је до препуцавања измећу побуњених католичких сељака и муслимана код Драчева, близу Метковића. Побуњеницима стигоше у помоћ људи из Храсна и са других страна. 22. јуна већ депеширају фра Стипан Налетелић и његови другови далматинскоме намеснику, ђенералу Родићу, како »сви кршћани Габеле, Драчева, Храсна и све Луке желе помоћ од Аустрије, припознајући ћесара као свога. Не пуштајте да нас Турци кољу. Немамо џебане нит оружја. Просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је!« Мећу устаницима налазио се и Марко Стазић из Задра, за кога су Турци тврдили да је био повереник Родићев. Од почетка марта, више недеља, бавио се у Херцеговини аустриски ђенералштабни официр Виљем Сауервалд, који је добро знао српски и за кога се говорило да је своје бављење употребљавао и за агитацију мећу хришћанима.
Независно од тога, скоро у исто време, дошло је до сукоба и у невесињскоме крају. 23. јуна харамбаша Перо Тунгуз са својом четом пресрео је у Бишини један турски караван и убио седам кириџија. То изазва енергичније мере са турске стране. У Кифину Селу пала је потом, 25. јуна, одлука да се акција за устанак почне живље и прошири и на остале срезове херцеговачке. Устаничке чете кренуше потом одмах на посао и 27. јуна, на Крековима, отпочела је прва борба. Невесиње се дигло, и његова пушка дала је глас осталој Херцеговини.
Кнез Никола покуша да задржи устанак у последњи час; али, то се више није дало. Да га, на сваки начин, одржи бар у својој власти, кнез онда брже боље шаље Пека Павловића да се нађе устаницима као саветник. Пеко је био славан као харамбаша и хајдук, и његов долазак био је мио устаницима. То им је био и доказ да кнез неће да их остави саме. Расположење устаника било је ратоборно. Они се сматрају, јављао је Пеко кнезу 7. јула, »тако силни, колико да нема ниједног Турчина на свијету! Они хоће буну и кажу да их нико од тога одвратити не може, мада немају ни пушака, ни фишека«. Пред тврдом одлуком устаника кнез Никола је морао најпосле попустити. Спочетка са устручавањем, а касније све енергичније, слушајући сугестије наше романтичарске омладинске штампе, он је помагао устанак и најпосле се заложио за њ са најскупљим жртвама.
Месец и по дана после »невесињске пушке« устанак је букнуо и у Босни, где су већ отпре чињене припреме, и то најпре у Крајини, па после у Подрињу. Дуго припреман, тај устанак је брзо узео широке размере, од Мораче до Уне, и показао толико прегалаштва да је одмах, првих недеља, тачно био оцењен као догађај од прворазредне важности. Неодољиво, он је повлачио на дневни ред српско, и са тим у вези цело Источно питање, јер се одмах видело и осећало да се читав покрет не може зауставити на само те две перифериске области Турске Царевине. Тако је, покрећући решавање Источнога питања, Босанско-херцеговачки устанак добио европски значај, као ниједан други покрет у тим земљама пре тога.
Устанак су прихватиле обе српске кнежевине Србија и Црна Гора. Српско јавно мишљење, које је било под утицајем омладинских романтичара, који су господарили у штампи, књижевности и на јавним зборовима, тражило је да се што пре објави рат Турцима. Турска је, по њиховом уверењу, била тежак болесник и против ње борба неће задавати никаквих већих тешкоћа. Али, док је омладина и готово сва интелигенција земље, понесена одушевљењем, кликтала са Ђуром Јакшићем:
У бој! у бој!
У свети ајде рат!
дотле су у србијанској Народној скупштини падале значајне изјаве Адама Богосављевића и његових другова: да широки народни слојеви не желе и неће рата. »То би највећа бесмислица била (гласила је њихова писмена порука) радити и помагати да се наша браћа зулума и самовољетва ослободе, а сами унутра да трпимо највећи зулум и самовољство и да сами сносимо најтежи бирократски јарам«. Такве речи, уочи једног рата за који су одушевљени родољуби са друге стране маштајући говорили да »сви устанци и покушаји за ослобођење нашега народа од цара Лазара до књаза Милана немађаху тако велику цељ као садашње предузеће«, нису биле нимало добар знак. Оне су на један и сувише речит начин дале осетити како добар део нашег друштва није био убеђен у неминовност одлучних корака које је требало предузети, и како ће ово дело бити извођено са пола срца. Касније држање »народне војске« у рату дало је, на жалост, довољно потврде за то. М. Ђ. Милићевић бележи у своме занимљивоме дневнику просто и јасно како народ на много места није уопште хтео да се туче; то потврђују и сви други извештаји.
Недовољно духовно спремна за велику борбу народнога ослобођења, Србија за њу није било спремна ни дипломатски, ни војнички. Дуго чекани »извесни час« није био срећно изабран. Србија и Црна Гора ушле су у тај рат без иједног стварног пријатеља. Тешку борбу са још увек крепком Турском Царевином имале су да приме оне саме, без помоћи иједне друге балканске државе или народа. Грчка није испунила своје савезничке обавезе; а Бугари су чекали да до слободе дођу жртвама других. Меродавна руска дипломатија, ма колико да је била са широким словенским осећањима, носила је у глави већ тада извесне концепције Светостефанскога уговора, које су биле тако далеко од српских нада и српских интереса. На другој страни видело се јасно да Аустро-угарска Монархија, изгурана из Италије и Немачке, тражи пут за своју експанзију у другом правцу. Тај правац, диктован интересима и Аустрије и Немачке, био је изабран преко нас, на Балкан, односно на Солун. Седамдесетих година то је питање била општа тема аустро-угарских дворских и војних кругова. Најспособнији аустроугарски људи, као аустриски претставник у Београду и доцнији министар В. Калај, долазе сами у Босну и испитују ту расположење; од год. 1871. нови аустроугарски министар спољних послова, гроф Андраши, не престаје мислити о Босни и Херцеговини. Једно време бечка дипломатија носила се мишљу да Босну дели са Србијом; али, откако је осетила да има Немачку уза се, а да Русија не може без аустриске неутралности ни помислити на евентуалне војничке акције против Турака, та дипломатија бива одлучнија и тражи све. Свесна своје снаге, Аустрија је усред борби, 7. јула 1876., ставила јасно до знања свима заинтересованим чиниоцима у Босни и око н»е: »Ми не можемо допустити да се Босна присаједини Србији«. А мало доцније изјављено је српском претставнику у Бечу да све кад би »Срби победили и заузели Босну, Аустро-Угарска би нашла начина да им она не припадне«. Узалуд су устаници давали молбе великим силама да их присаједине српским кнежевинама, како би »дали задовољења вечној правди и жељи угњетене раје«; узалуд су проглашавали за своје господаре кнеза Милана и кнеза Николу, њихова судбина била је запечаћена. Нико није могао да оспори између Русије и Аустрије током год. 1876.— 3877. у Рајхштату и Пешти већ уговорену ствар, да Босна и Херцеговина имају припасти Дунавској Монархији. Једино је Гамбета још онда пророчким гласом говорио: »Ја изјављујем да ћемо ми најбоље припремити победу над германским Вавилоном ако прихватимо и стиснемо десницу Словена на доњем Дунаву«; али, тај глас, непосредно иза францускога пораза, није много помагао.
Међу првим људима који су стигли у Босну на глас о тамошњем устанку налазио се кнез Петар Карађорђевић, син кнеза Александра, који је, може бити, и раније знао да се нешто спрема, бар од часа када је избио устанак у Херцеговини. Како су 10. септембра год. 1875., у борби код Гашнице, на Сави, погинула два главна дотадања вођа босанских устаника, чувени хајдук Петар Петровић Пеција и Остоја Корманош, било је изгледа да кнез Петар, који је узео име Петра Мркоњића (вероватно пре као превод свога презимена Кара, него по имену познатог али не много симпатичнога јунака из народне поезије), постане вођ босанских Срба, тим пре што је већ био организовао своју чету и логор на Ћорковачи. Али, кнез Милан, бојећи се, из династичке суревњивости, да Мркоњић не постане популаран и да се не учврсти у Босни и одатле у Србији, употреби све не само да се кнезу Петру онемогући избор за главнога вођа него и његов опстанак у Босни. Узалуд је Мркоњић, са пуно добре воље, пружао кнезу Милану руку помирницу и нудио му, у име опште народне ствари, да се забораве старе свађе. »Дајте«, писао је он, »да у ово озбиљно доба, на очи свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе«. Колико су устаници због тога били поцепани и збуњени види се најбоље по томе што је, поред толико људи из њихових редова, за вођа био изабран Словенац Мирослав Хубмајер, један четник који је био напустио редове херцеговачких усташа. То је био човек без икаквих већих способности и брзо се видело да је неподесан за место које му се поверило. После ће завршити живот као аустриска поверљива личност у Сарајеву. У јуну год. 1876., када се Србија решила да уђе у рат, Мркоњић је морао коначно напустити Босну.
Херцеговачки успеси у борбама против Турака били су далеко знатнији од босанских; али, већег војничког значаја нису ни они имали. Неколико јунака и војвода показивали су чуда од личнога јунаштва; војвода Богдан Зимоњић, аугментатив од човека, Лазар Сочица, Максим Баћевић, и многи други могу мирне душе да уђу у Карађорђеву епопеју. У Босни се понајвише, после погибије главних покретача и одласка кнеза Петра, истицао Голуб Јањић. Уз православне борили су се у овом устанку у Херцеговини и понеки одреди католика, међу којима је највиднију улогу имао дон Иван Мусић, вођ старе области Доњих Влаха. У Босни су борбе малаксале већ од лета год. 1876., када су у рат ушле Србија и Црна Гора (од 18. јуна), а у Херцеговини су се тек онда распламтиле.
Српска војска није била довољно спремна за рат са Турцима, а ни добро вођена да би га могла изманеврисати. Нови рат, у који је априла год. 1877. ушла и Русија, а нарочито крвави петомесечни турски отпор код Плевне, дали су и сувише видна доказа о томе како војничке врлине турске беху још увек велике и како животна снага босфорскога болесника могаде да даде тешка посла и Руској Царевини. На Србију се у лето год. 1876. бацила јака турска војска. И поред турске надмоћности и бољег вођства и бољег оружја, Срби су, ипак, под врховним вођством рускога ђенерала Черњајева, који беше дошао у Србију да јој се с извесним бројем руских добровољаца стави у службу, одолевали неко време турским нападима и на Шуматовцу, 11. августа, однели часну победу. Али, најзад, пред већом силом клонуше, и на Ђунису, 17. октобра, претрпели су пораз. Од даље невоље спасло их је посредовање Русије, која је упутила Турској ултиматум, тражећи одмах обустављање непријатељстава. Црна Гора била је боље среће, јер она није ни имала против себе много надмоћније турске војске. Удружени Црногорци и Херцеговци однели су 18. јула год. 1876. сјајну победу на Вучијем Долу, где је један турски паша погинуо, други био заробљен, а трећи рањен. Знатна је била и победа Црногораца на Фундини, однесена шест дана пре вучидолске. Те победе дигле су име и глас Црне Горе у српству, а нарочито у романтичарској Војводини. Од граховскога па до ових успеха, од год. 1858.—1878., постојао је у нашем друштву и у нашој књижевности прави култ Црне Горе. Али, у Србији се замерало, и то не без разлога, што је Црна Гора водила овај рат на своју руку, журећи једно време према Мостару, а што није своје чете упутила кроз Нови Пазар, да се уједине са србијанским на Јавору и да, тако уједињене, олакшају тежак положај српској војсци на Делиграду и да са појачаном снагом створе боље погодбе за борбу. У Београду се, међутим, није знало да је кнез Никола имао у то време извесних обавеза према Аустрији и да то није чинио због њеног захтевања. Занимљиво је, ипак, да је цар Фрања Јосиф осуђивао такво његово поступање и да је пред својим официром, В. Сауервалдом, употребио чак за кнеза неки »јак израз«.
Друго тешко разочарање тога времена за србијанске државнике беше и њихов дипломатски неуспех. Русија није могла ући у рат са Турцима, са којим је рачунала одмах, од српско-турскога рата, а да се претходно не осигура од Аустрије. У Рајхштату, 26. јуна год. 1876., састали су се цареви Александар II и Фрања Јосиф. Том приликом би уговорено да се очува целокупност Србије и Црне Горе, ако њих две буду поражене, а у случају победе обе би земље имале добити неке пограничне срезове у Босни и Херцеговини, док би осталу Босну, ради које су Срби ушли у неравну борбу са Турцима, имала да поседне сама Аустро-Угарска. Пред сам улазак у рат Русија је морала у новим преговорима, вођеним у Пешти и Бечу, да обећа бечкој влади награду за њену неутралност, а та се састојала у унапред даном пристанку да Аустрија добије целу Босну и Херцеговину и да се, теориски, утицајна сфера Дунавске Монархије прошири чак до Вардара и Тимока. Аустриске претензије на солунски излаз добиле су тим уступком са руске стране конкретан значај и стварне изгледе. Тим уступком Срби су губили много више него што је било у изгледу да уопште добију. Имати Аустрију као суседа у Босни било је много горе него имати Турке; од Турске се могло надати ослобођењу у скором времену, док је Аустрија претстављала силу из чијих је канџа ишчупавање изгледало мало или чак нимало вероватно. Што је било још горе, Аустрија је, узимајући Босну, закрочила на Балкан и постала балканска држава, која, по свој прилици, неће застати на томе месту, него ће покушати да се шири и даље. На Берлинскоме конгресу, спремивши унапред све, Аустро-Угарска је, на формални предлог Енглеске, добила мандат да окупира Босну и Херцеговину »до иза Митровице« и добила је тако не само испуњење једне старе жеље него и јасан програм у њеној будућој балканској политици. Оно до иза Митровице« значило је добру трећину приправе на путу за Солун.
Трећи ударац нашој народној политици задао је Санстефански уговор. Када је Русија ликвидирала свој рат са Турском, у који је поново, пред његов крај, 1. децембра год. 1877., ушла и Србија, са нешто више војничке среће и под много повољнијим условима него што је, сама са Црном Гором, ушла у први, руска влада о српским жељама није водила готово никаква рачуна. У миру, склопљеном у Сан-Стефану, 19. фебруара год. 1878., руска дипломатија је чак стварала Велику Бугарску, на очевидну српску штету. Та Велика Бугарска имала би да износи 163.000 км2 и да се стере од Црнога Мора до Дрима и Албаније и Архипелага на југу; у њу је улазила не само цела Маћедонија него чак и најглавнији делови Старе Србије са скопљанским санџаком и извесним деловима призренскога, дебарскога и нишкога. Пирот и Врање требало је, по том уговору, предати Бугарима, а једно време за њих је тражен и Ниш. У очајању, српска влада је поручила Русима да ће се борити за Ниш и са њима, као што се борила и са Турцима. Тада је један високи чиновник рускога Министарства спољних послова рекао једноме српскоме дипломату да »најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски; а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози са рускима«. Српски добитак према томе имао је бити просто бедан; извршила би се само незнатна исправка границе у правцу Новога Пазара и Митровице. Свето-стефански уговор је и увредио и заболео све Србе, тим више што удар није долазио од душманина него од стране којој се прилазило са неограниченим поверењем.
Светостефански уговор није могао бити остварен због протеста извесних великих сила, а посебно Енглеске и Аустрије. Дошао је, у лето те године, Берлински конгрес да унесе исправке у руски план. Србима је било у интересу да се Светостефански уговор подвргне ревизији, мада је постојала опасност да та ревизија може испасти исто тако мало повољна по Србе, пошто су је тражиле Енглеска, која је тада водила антисловенску и туркофилску политику, и Аустрија, која је отворено изјављивала да њој није у интересу стварати јаку Србију. Да ублажи бечко неповерење српска влада је морала да се приближава Аустрији, да би њеном помоћу добила бар нешто више од онога што је било предвиђено у Сан-Стефану. И успела је у томе; али, само због тога што је самој Аустрији ишло у рачун да сузи подручје рускога утицаја. Срби су на Берлинскоме конгресу добили признање независности за Србију и Црну Гору; Србија је, сем тога, проширена за четири округа (нишки, врањски, пиротски и топлички), колико је, углавном, освојила њена војска у другом кратком рату; а Црна Гора доби подвостручење њеног подручја са градовима Подгорицом, Никшићем и Баром. Уместо области Гусиња, коју су јој тада такође били доделили, а коју турском помоћу у Призрену организована Албанска лига није хтела да преда, добила је Црна Гора год. 1880. Улцињ са његовом облашћу. Ни Србији ни Црној Гори Аустрија није дала да се знатније прошире према Новоме Пазару или да поседну цео тај крај, и то због тога да се оне не би ту сјединиле и запречиле њој пут за Солун. Новопазарски санџак са аустриским гарнизонима у њему имао је, по тежњама тадање аустро-угарске дипломатије и војних кругова, да буде велики канал, који ће стално растављати две српске државе.
Окупација Босне и Херцеговине, извршена током лета год. 1878., донела је и још једну велику несрећу за наш народ. Она је знатно допринела да се помуте односи између једнога дела Хрвата и Срба. У својој спољној политици Штросмајер и Рачки сматрали су читаво време као сасвим природно да Србија има ослободити Босну. У томе смислу Штросмајер је у јесен год. 1876. писао и чувеноме вођу енглеских либерала Глестону. Има једна вест да је бискуп раније био обећао кнезу Михаилу да ће, у случају његове акције у Босни, упутити тамошње католичко свештенство да помаже српску ствар. Када је доиста дошло до рата, Рачки је писао бискупу како се »босански редовници кукавно држе и код и изван куће«. У томе истоме писму од 17./29. јуна Рачки је говорио: »Преко Хрватства прећи ће дакако нова хисторија на дневни ред. Али, нека се само избави Јужно Словенство; за племенске особине је најмање!« Ширег и племенски несебичнијег схватања нашег народног проблема није било у целој нашој прошлости, казана од човека који је био у исто време одличан хрватски родољуб и један од људи са највише знања и мудрости у целој нашој средини. Када је фра Грго Мартић, песник Осветника Луке Вукаловића и његових другова, упутио, по савету аустрискога конзула, протест против тога да Србија добије Босну, писао је љутито бискуп Рачкоме, мада се радило о једном католичком свештенику: »Мартић би заслужио конопац, који му не би фалио, ако би наши Срби побиједили«; а после ће рећи за њ како »тај поетички неваљалац иде у блато« и како би га »ваљало што строже жигосати«. Штросмајер је био одлучно против аустро-мађарске политике на Балкану, наглашавајући јасно да њу са грофом Андрашијем воде Мађари и да је она у својој суштини уперена против Словена уопште.
Против те политике југословенских националиста јавила се политика чисто хрватска. Двор, киван на стварање Немачког Царства без његова учешћа и онемогућен од Русије да се свети Пруској, год. 1871. променио је унеколико курс своје политике и почео показивати више предусретљивости према Словенима. У Бечу се тада једно време истински помишљало на преуређење државе у федералистичком смислу, мада су се томе противили Мађари свом енергијом. У јануару год. 1871. морао је отступити бан Раух у Хрватској, компромитован као човек нечистих руку. Нови избори, под баном Коломаном Бедековићем, донесоше огромну победу Народној странци. Већина народних посланика изјавила се одмах против нагодбе изнуђене од једног полициског сабора и била је спремна за нове борбе. Али, њен полет је био пресечен једним лоше смишљеним и слабо организованим устанком Хрвата и нешто Срба. Политички друг Анте Старчевића, али још страснији и свакако непромишљенији од њега, Евген Кватерник, беше се вратио у отаџбину из емиграције, да ту настави борбу првенствено против Двора, а за слободну Хрватску. Уједињење Немачке и Италије, захваљујући истрајноме раду њихових родољуба, беше постало свршено дело. Зар само Словени да и даље притиснути тућином покорно гледају туђе руке у своме перчину? Кватерник се стога одлучио да народно питање решава револуцијом. У Броћанцу код Раковице изби крајем септембра год. 1871. побуна, коју је он припремио. Кватерник би чак проглашен за хрватскога краља и заогрнут неким фантастичним плаштом. Али, већ 29. септембра устанак би угушен, пошто је дан пре тога пао Кватерник у борби са царском војском. Ова буна, која је на вишим местима доводила у сумњу лојалност Хрвата, поколеба дотадањи борбени став хрватске опозиције и даде могућност мађаронима да изборним терором и увођењем вирилиста у сабор створе тамо своју већину. Тада су Раух и његови људи пустили у јавност фалсификована документа о везама Штросмајера, Рачкога и других хрватских вођа са Петроградом и Београдом и о спремању новога устанка међу Југословенима Аустрије. Све то учинило је да је нови сабор год. 1873. примио хрватско-мађарску нагодбу онакву каква је донесена год. 1868. са готово безначајним изменама. Захтеви хрватских народњака били су категорички одбијени. Отада Штросмајер није више ногом крочио ни у сабор у Загребу, ни у онај у Будимпешти. Да колико-толико задовоље Хрвате, пристадоше Беч и Пешта да после примања нагодбе за бана поставе Ивана Мажуранића, првога Хрвата који је на тај положај дошао из неплемићскога сталежа, и да се укине хрватска и славонска Крајина (закон је о том донесен год. 1873., а ствар је коначно ликвидирана тек год. 1881.). Годину дана потом, 1874., би отворен и загребачки универзитет.
Са Мажуранићем је почео хрватски курс и осетно потискивање Срба у Хрватској. Налазило се да југословенска идеологија смета хрватској и да се интереси српства и хрватства сукобљавају нарочито у Босни и Херцеговини. Мада је у тим земљама била несумњиво већина Срба, један део искључивих Хрвата почео је налазити и тврдити да је Босна чисто хрватска земља и да је треба сјединити са Хрватском. Уједињење свих Хрвата под хабзбуршком династијом постаде политички програм који је био ту на путу да се оствари. Доиста, од часа кад је Босна и Херцеговина дошла под аустро-угарску власт, није се више ниједан Хрват налазио у саставу неке друге државе. Хрватским политичарима могао је у тај час рад на југословенској идеји изгледати као нека наивна политичка шимера, када је стварање, или кад су бар услови за стварање Велике Хрватске били већ на прагу реализације. Сам цар Франц Јосиф писао је Мажуранићу како Штросмајеров орган Obzor води пропаганду у антидинастичком и антихрватском правцу. Значи, Двор се донекле идентификовао са политичким гледиштем Великохрвата и стављао им у изглед могућност остварења њихових националних жеља. Расцепкани, Хрвати нису били никаква снага; али, ако се уједине, мислило се у Загребу, њихов би се положај према Мађарима из темеља изменио. То је схватање освајало, и највећи део Хрвата прихватио га је у најбољој вери да ће се ти планови моћи и остварити. У томе смислу исказао је хрватски сабор своје жеље јавно у адреси краљу поводом окупације Босне и Херцеговине. Нису, међутим, могли још довољно оценити да је можда било лакше добити Босну од Турака него ишчупати своје сопствено подручје из мађарскога и немачкога склопа. Чеси су се налазили сви уједињени под Хабзбурзима, па колико су од својих националних захтева могли да остваре? Зар би Мађари пустили Хрватску да се одвоји без грађанскога рата? Али, у оно време, на то се још није мислило; још се у Загребу веровало да ће се помоћу Двора доиста остварити њихови народни циљеви. Још су се тајанствено шапутале старе поруке: Aula est pro nobis! Један од главних теоретичара странке права, д-р Исидор Кршњави, писао је још год. 1906. са тим истим убеђењем ове речи: »Виша култура и политичка егзистенција Хрватске биле би угрожене ако би продро Исток, она може наћи своју културну и политичку будућност само под заштитом Хабзбурга, док Срби гледају своје природне савезнике у две самосталне српске државе и у њиховим заштитницима, Русији и Италији. То је коначни разлог српско-хрватске противности«.
Аустро-Угарска је вешто искоришћавала своје старо и освештано политичко начело: »Завади, ла владај!« Њени органи су дуго и са планом радили, као и њихов цар год. 1867., на томе да се измећу Срба и Хрвата посеје што више мржње и противности. Главне пароле биле су ове: Срби су, после обнове Србије, све више постајали центрифугалан елеменат, њихове су тежње ишле за тим да се, независно од Бечке Монархије, уједине у једну заједничку државу, Велику Србију. Та Велика Србија обухватала би земље у којима живе и Хрвати: Срем, Славонију, Лику, Далмацију, Босну и Херцеговину, и значила би, према томе, негацију хрватства. Према идеји Велике Србије треба стога поставити идеју Велике Хрватске. Подручје на којем измешано живе Срби и Хрвати, а то су све централне земље нашега етничкога простирања, могло је бити обележено као национално и политички спорно. Стога се, у другој половини XIX века, почиње жустра и са злим страстима вођена борба, коме етнички припада Босна, Херцеговина, Далмација, Срем, Дубровник; пишу се читаве књиге о томе да се докаже како Срби немају никаква права на Босну, или коме припадају стари Неретљани, или да су стари Дубровчани само Хрвати или само »овејани« Срби, или да је Црна Гора још увек у сфери интереса Црвене Хрватске. Приликом откривања Гундулићева споменика у Дубровнику год. 1893. умало није пала крв између Срба и Хрвата због тога којем племену припада тај одушевљени песник »словинства«. Пишу се полуизмишљене или национално натегнуте историје и на једној и на другој страни, измишљају се предања, прибегава се фалсификованим документима. Постоји читава литература те полемичке књижевности, која је, мада нема готово никаквог научног значаја, ипак вршила јак утицај на људе, завађала их до крви, и чинила општој националној ствари невероватно велике сметње. Два последња деценија XIX века претстављају врхунац те борбе, коју су прихватали и распиривали наши непријатељи с очигледном радошћу. Нема, сме се слободно рећи, ниједног ни књижевног, а камоли политичког листа тога времена ни код Срба ни код Хрвата, у којем се не би нашло одјека тих борби, а у којима се чак препирало и о томе ко је коме »украо« језик, народне умотворине и народне јунаке, и где се, у неразумној жељи за узајамним вређањем, говорило без икаква разбора. Једна брошура у Сарајеву, писана и објављивана по инструкцијама водећих личности тадање босанске владе, носила је назив на српску адресу »Ми и тамо они« (1906.). Оптужница у велеиздајничком процесу у Загребу год. 1909. била је састављена сва у антисрпском духу и одрицала је готово постојање српске народности у Хрватској.
Српско родољубље обележавано је као велеиздајничко. Хрватско је стога требало обележити као центрипетално и лојално. Прво је било уперено против Беча, док је друго требало придобити за њ, уколико то већ није отпре учињено. У Хрватској се налазило доста искрених присталица бечке политике и поред свих разочарања после год. 1848. и хрватско-мађарске нагодбе. Стари граничарски официри, лојална Лика, гледали су у хабзбуршкој династији и царскоме двору једину могућу власт државе, и осећали су се срећни да своје животе и снагу жртвују за њихове успехе. У војничкој служби граничари су налазили, са своје храбрости и оданости, често и велика признања и то их је за њих везало још више. Известан део грађанства у хрватским варошима који је био немачкога порекла нагињао је Бечу већ по атавизму.
Сем те политичке противности, која је била начелна, али ипак не трајна, јер је политичко освешћивање могло доћи или пре или после, добар део противности долазио је још увек и због верских разлика. Верско питање није још никако могло да постане равнодушна и чисто приватна ствар. Чак ни заједничка борба против ислама није могла да трајно тешње приближи припаднике двеју главних хришћанских религија у нашим земљама. У Аустрији, Хрватској, и у млетачкој Далмацији католички елеменат био је владајући, и он је, да би добио у верском погледу хомогено становништво, кроз читав XVIII век, под утицајем свештеничких редова, живо радио да православнима наметне верску унију. Припадање православној вери сматрано је као неки недостатак не само међу верским лицима католичке цркве него и међу тамошњим световним властима. Срби официри и неки већи чиновници могли су правити каријеру тек пошто напусте своју православну веру. Гоњени и ружени, православни се збијају у чвршће верске заједнице, у доста добро организоване верске општине, и одговарају на притисак мржњом и искључивошћу. Ни нагли развој народносне идеје код Југословена током XIX века није задуго могао да измени дубоко уврежене старе противности, и покрај свег покушавања са много страна да се ублаже. Вероватно преко свих југословенских позорница прешла је Окрутићева Шокица, чији је сав драмски проблем у противности између православних и католика, »како Рац душу губи кад Шокицу љуби«, још и иза средине XIX века. Па мада је готово сва публика, пред тако очигледним примерима из живота, добро појимала сву апсурдност верских предрасуда, које су ту приказане, она је ипак дуго и иза тога остајала са старим наслеђем. Још деведесетих година прошлога века напустио је познати песник Алекса Шантић мисао да се ожени једном дуго и много вољеном католичком девојком, устукнувши пред мајчином клетвом и општим протестом строгога православнога Мостара. Те противности у најновије време нарочито су појачане у Босни и Херцеговини. Год. 1881. основана је ту посебна римокатоличка јерархија, којој је на чело дошао д-р Јосип Штадлер, припадник исусовачкога реда. Као сарајевски надбискуп он је брзо својом прозелитском активношћу изазвао отпор не само код православних и муслимана, него својом борбеношћу и искључивошћу и код самих католика. Борба између фрањеваца и исусоваца постаде готово јавна. Заслужни фрањевци, који су стотинама година стојали на бранику католичке цркве у земљи и имали да подносе тешке турске прогоне, беху одгурнути, јер су као домаћи људи ипак водили рачуна о суграђанима других вера. Језуити су нетрпељиви и чак агресивни, а као свој програм имали су под Штадлеровим вођством ова начела: 1. присаједињеае Босне и Херцеговине Хрватској у оквиру Хабзбуршке Монархије и замена дотадање дуалистичке организације Аустро-Угарске триалистичком; 2. придобијање што већег броја иноверника у крило римске цркве; 3. помагање одржавања Аустро-Угарске као велике силе и њенога утицаја на Балкану на штету православне Русије. Тако се верско питање комбиновало са политичким и још више заоштрило већ постојеће противности. Нова верско-национална политика Штадлерова поделила је и саме Хрвате у Босни у два табора, истина тек прве десетине XX века. Штадлерова Хрватска католичка удруга полагала је више на католички карактер хрватства, претпостављајући католике туђине Хрватима некатолицима; док је Хрватска народна заједница народност истицала испред вере. Заједница је хтела да у свој крут привуче што више муслимана, а Удруга је, окупљајући католике под свој хрватски плашт, знатно допринела да је доста туђинаца, чиновника и других досељеника у Босни, прихватило хрватски назив и хрватску мисао.