Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.14
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Politički položaj. — 2. Dubrovačka slobodoljubivost. — 3. Dubrovačko uređenje i zanimanje. — 4. Dubrovačko slovinstvo. — 5. Književnost u Dubrovniku.
Od svih naših srednjovekovnih državica održala se jedino mala Dubrovačka Republika. To se moglo dogoditi prosto stoga što ona ni za koga nije pretstavljala neku opasnost ili smetnju, što nije bila nikakav politički činilac, i što se sama, oprezno i mudro, uvek mirila sa vrhovnim gospodstvom one države koja je u njenom susedstvu imala najviše stvarne moći. Do god. 1205. Dubrovčani su priznavali vlast Vizantije; od god. 1205. do god. 1358. bili su podložnici Mletaka, a u isto vreme o Mitrov-danu svake godine plaćali su srpskim vladarima po 2000 perpera godišnje u ime slobodnog trgovačkog prometa po njihovim zemljama. Posle mađarske pobede u Dalmaciji, god. 1358., prišli su njima i ostali uz krunu Sv. Stevana sve do mohačke katastrofe; ali, već od god. 1430. počeli su slati svoja poslanstva na Portu, a 7. februara god. 1442. dali su i zakletvu vernosti turskome sultanu (»da smo verni i pravi velikom gospodaru sultan Amurat-begu«) i poslali mu prvi godišnji poklon u vrednosti od 1000 dukata. Taj se »poklon« postepeno peo i dostigao jedno vreme sumu od 15.000 dukata, dobivši ujedno i svoje pravo ime — harač, »zakoni harč carstva mi«, kako piše sultan Mehmed P god. 1469. Od god. 1481. taj harač se ustaljuje i iznosi 12.500 dukata godišnje.
Stara lokalna legenda, unesena i u književnost, kazuje da je dubrovački grad podigao jedan mladi slovenski kraljević Pavlimir, čije je pretke domaća nevolja nagnala da traže spasa u tuđini i oni se, na kraju, našli i stanili u Rimu. Otuda je došao na poziv otadžbine Pavlimir da, savladavši sve protivnike, kao krunu svoga dela, vaspostavi Dubrovnik. Kao što je nekad, bežeći iz Troje, stigao Eneja da digne Rim i izvede sintezu istoka i zapada, tako je, po sličnoj legendarnoj kombinaciji, stigao iz Rima Pavlimir, da izvede sintezu romansko-slovenske kulture, toliko karakteristične za celo naše Primorje.
Nastao iz jednog starog zbega slobodoljubivih epidaurskih obeskućenika, Dubrovnik je iznad svega voleo i cenio svoju slobodu. Na vratima velike tvrđave Lovrijenca, glavne tvrđave prema moru i Pilama, stojale su zapisane ponosne reči: Non bene pro toto Libertas venditur auro. Najlepši i najsvečaniji hor njihove bogate književnosti XVII veka bio je oduševljena himna slobodi:
O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam Bog je dô,
uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit’ plata tvôj čistoj ljepoti.
Sudbina njihovih sunarodnika, čiji su pad mogli da prate iz dana u dan, kazivala je Dubrovčanima rečito i očigledno šta su drugi izgubili, a oni uspeli da očuvaju. U svom unutarnjem životu nesmetan ni od koga, Dubrovnik je, već po svom i suviše skromnom području lišen svake političke ambicije većega stila, mogao da se posveti samo sebi. Njegov povoljni i mudro iskorišćeni položaj vidi se već po spoljnome razvoju i izgledu grada, koji je najlepši u celoj Jugoslaviji i kulturom najrečitiji. U njemu ima vidnih tragova istinskog »gosparstva«, prave aristokratije, koja je vladala gradom fizički i duhovno. Zaštićen visokim, tehnički vanredno brižljivo rađenim bedemima, koji su opravljani i usavršavani u više navrata, grad se digao na obronku brega Srđa, imajući na celoj zapadnoj strani široku pučinu i beskrajan vidik. U grad se ulazilo samo kroz dve kapije, severno kroz stare još po grčkom nazivane Pile, i južno na vrata kod Pločâ, kuda je išao glavni put za unutrašnjost. Prva su vrata duhovno čuvali fratri franjevci, a druga dominikanci. Kroz te kapije sve do XIX veka nije prošla nikad tuđa vojska kao osvajač; čak ni turski susedi nisu nikad ni pokušavali da to učine. I stoga se grad dizao kao pravo umetničko delo; skladan u celini, sa puno ukusa i osećanja lepote u pojedinostima.
Pošto je morski kanal koji je rastavljao hrid od ostalog dela grada zasut i presvođen današnjim Stradunom, napravljene su u tome delu grada glavne građevine Dubrovnika: crkva Sv. Spasa (podignuta godine 1520.), Divona, glavno zdanje za izvoz, sazidano XIV veka, sa lepom lođom romanskoga stila; pa vanredni knežev dvor, koji je dovršen god. 1425., ali koji je više puta stradao i u današnjem obliku potiče iz god. 1462. i god. 1667., i nadbiskupska palača. Dve glavne dubrovačke crkve, Gospa i Sv. Vlaho, stradale su prilikom velikoga zemljotresa god. 1667., i u današnjem obliku stila Obnove prva potiče iz god. 1713., a druga, u baroku, iz god. 1715. Čitav niz zgrada dubrovačkih plemića, od kojih je mali broj sačuvan od pre god. 1667., poređan je nešto po glavnoj placi, a nešto po sporednim tipično talijansko-primorskim uskim i strmim ulicama. Sve je zidano od kamena, stabilno, na više spratova, sa težnjom da se što više iskoristi veoma ograničeni prostor. Starom, bedemima opasanome gradu nedostaje stoga zelenila u širokim baštama; nešto daha zbijenim kućama daju samo dve tri male pjace, nekoliko dvorišta i gotovo obligatne odavno u običaj uvedene terase.
Među našim ljudima u Bosni i Raškoj Dubrovčani su bili oni koji su, više nego Kotorani i Splićani, i sa bogatijim sredstvima, razvijali smisao za zapadnu kulturu i život sa više potreba. Iz njihova grada uvozila se u unutrašnje zemlje raskošnija materija za odela, svila, kadifa, brokati, a od XV veka čak i englesko sukno. Oni uče unutrašnjost i raskopšijoj hrani i piću, malvasiji, južnom voću, poslasticama, mirođijama; pa raskošnijem nakitu i posuđu. Njihove mnogobrojne kolonije po našim trgovima i rudnicima važna su središta kulturnog prometa i izmene dobara. U Dubrovniku se odavno negovala lepa i raskošna reč; njihovi poslanici često dobijaju izrične napomene da se u pregovorima, i kad su negativni, služe »biranom i slatkom« besedom. Kao primer takvog stila evo jedan stav. Kada se, posle bitke kod Angore, kneginja Milica kao brižna majka obratila Dubrovniku da joj primi i, ako ustreba, očuva sinove Stevana i Vuka, dubrovačka gospoda su joj dala ovakav odgovor: »U naše mjesto dohodilo je dosta velike i plemenite gospode; stojali su kod nas koliko im je bilo po volji, a mi smo ih sa ljubavlju primili, i sa čašću sačuvali i pošteno otpravili. Ako bi Bog donio tvoju djecu u našu kuću, Bog zna i Prečista da ih ne bismo ničim okrnjili, ako ih kod nas ne bi počastili mimo sve druge, sačuvali ih i pošteno otpremili«. Za sve prijatelje sa slovenskoga juga oni su govorili da je Dubrovnik »njihova kuća«, a naglašavali su često, kao u pismu bosanskome kralju Tvrtku II, god. 1415., da su, kako je bio »naših starijeh pošteni običaj«, uvek gledali da među njihovim saplemenicima bude »svako dobro, mir i pošteno prijateljstvo i jedinstvo«.
Politički iskusni, sa širokim vidokrugom, oni su mudro savetovali bosanske velikaše, ogrezle u međusobnoj borbi, da ne idu svojom kratkovidom politikom Turcima na ruku. Turski gospodari u XIV i XV veku imaju providnu i opasnu metodu rada: oni najpre ljuto zavade domaću gospodu, pa ih onda razdvojene savlađuju bez po muke. Tako su radili u Grčkoj, u Bugarskoj, u Srbiji, pa tako postupaju i u Bosni. A dopustiti da se tako čini, to znači ne osećati u potpunosti značaja slobodne državne egzistencije. Stoga im Mavro Vetranović i poručuje:
Ni car vas ne otjera, ni car vas ne dobi
jer vaša nevjera takoj vas oznobi.
U Dubrovniku se, od XV veka unapred, pošto je slovenski elemenat u gradu odneo prevagu nad romanskim, dobro znalo da je njih sa ostalom braćom vezala čvršća etnička zajednica i njihova sudbina nije im potom mogla biti ravnodušna. Naprotiv. U teškim danima turskoga pritiska, u dubrovačkome društvu, i po drugim mestima Dalmacije, sve više uzima maha misao da se to osećanje zajednice na neki način i vidnije izrazi. Narodni jezik tamo se stalno zvao širokim imenom slovinskim, baš sa tim ikavskim u starom Dubrovniku običnim oblikom, možda ponajviše stoga što su prema Romanima, koji su ih sve, bez razlike na plemena, obuhvatali tim jednim imenom, i Sloveni sami osećali potrebu da se tako obeležavaju svojim starim opštim nazivom. Od XVI veka oni taj naziv slovinski upotrebljuju sa naročitom namerom da baš njim istaknu jedinstvo celog našeg naroda. Mavro Vetranović, po starinski, identifikuje jezik i narod, i, hvaleći jednog svog pesničkog druga, kazuje kako je »proslavil slovinski vas jezik«. Za Gundulića je oko Dubrovnika s oba kraja »slovinska sva država« »sred usta ljuta zmaja i nokata biesna lava«, a Palmotićevom Pavlimiru dolaze poklisari:
Od slavnieh smo tebi Slava
i od Bošnjaka mi poslani,
po kieh plodnoj teku strani
bistra Drina, Sava i Drava.
Da se ta dubrovačka pažnja prema ostaloj braći mogla i osetiti svedoče lepo, među masom drugih primera, dva tri dirljiva pisma pravoslavnog crnogorskoga vladike Save Petrovića upućena katoličkoj dubrovačkoj gospodi kao »premilim i pregrljenim prijateljima«. »Vaša slavna republika zna«, pisalo se u jednom pismu od 25. jula god. 1775., »da je sve gospodstvo i slava serbska pala i ništa nije ostalo do vas, kako jedan cvijet na vas svijet«.
Živeći u slobodi i mogući sabirati iskustva svake vrste, Dubrovčani su to osećali kao svoje naročito preimućstvo i nešto što ih je očito odlikovalo mimo ostale saplemenike i susede. Nije Dinko Ranjina bez izvesnog ponosa na mudrost svoga grada pevao:
Teško tomu gradu, gdi ti ki vladaju
Imaju pamet mladu, ter razum ne znaju!
Kad padnu Lukšine reči prekora protivnicima u lepoj Vojnovićevoj sceni Allons enfants: »Bićete gori nego Dalmatinci«, vidi se u njima ne samo to osećanje preimućstva nego pomalo i razlog za nj. Protivnici su prebacivali Dubrovčanima da su »ljudi od sedam zastava«, ne osećajući, možda, da u tom prekoru ima nešto i pohvale, jer, da čovek zna da se ravna prema sedam zastava, on treba da ih zna svih sedam i da ima retku veštinu podešavati se prema njima. Od naših starih sredina, koja bi, sem dubrovačke, mogla i pomisliti da to izvede?
Dubrovnik je inače bio minijatura Mletačke Republike. Po ugledu prema njoj se uredio, razvijao i održavao; ali, sa puno brige od nje je i zazirao. Svoju glavnu snagu, kao i Republika Sv. Marka, imao je u trgovini, na koju je obraćao svu pažnju. Radi nje je otvarao svoje konzulate i stvarao kolonije po celom Balkanskom Poluostrvu (prvi pravi konzulat u Srbiji otvoren je god. 1325.), a radi nje je stvorio i svoju veliku trgovačku flotu, koja je u XVI veku pretstavljala veoma znatnu vrednost. Sa zadovoljstvom je o njoj pevao Antun Sasin, pesnik toga vremena:
To je sama mrnarica
Ka se pravo može rijeti
Da je gospoja i kraljica
Svijeh mrnara na sem svijeti.
I čestit se svak nahodi
I čas mu je prevelika
Vjeran život tko provodi
Pod bandijerom Dubrovnika.
Od svih naših gradova Dalmacije Dubrovnik je imao nesumnjivo najveću i najbolju flotu, čija izvorima utvrđena tradicija ide do IX veka unatrag. Pod Turcima, kao njihovi haračari, Dubrovčani su jedno vreme imali privilegovan položaj i slobodan promet po svima delovima njihova prostranoga carstva. To je pomoglo da se njihova trgovina razvije i bogatstvo osetno poveća. Ali, to im je, u isti mah, donelo i neprijateljstvo Mletaka, koji su u dubrovačkoj trgovini osetili ozbiljna konkurenta i za dva puna veka gledali svima sredstvima da mali grad Sv. Vlaha ili ponovo dobiju pod svoju vlast ili prosto onemoguće. Dubrovniku je trebalo neobičnih napora i veština da se, usled mletačkog ogovaranja, hrišćanskim silama pokaže kao hrišćanska država, koja hoće da posluži opštoj stvari, a u isto vreme da uveri i Turke ne samo o svojoj odanosti, nego i o svojoj potpunoj vernosti prema njima. Ne čini li prvo, Mleci će upotrebiti prvu priliku da potraže njegovo primerno kažnjavanje; ne uspe li mu ovo drugo, bilo je više nego izvesno da bi kroz Dubrovnik mogla zveknuti turska bakračlija.
Bogatstvo stečeno trgovinom i širi pogled u svet dobijen dalekim putovanjima po moru odražavali su se, prirodno, u materijalnom i duhovnom životu dubrovačke vlastele. Oseća se potreba da se živi sa više dozvoljavanja sebi i sa više ugodnosti; ali, pored fizičke zabave traže se i duhovna zanimanja. Otvaraju se škole, uče se jezici, neguje se nauka. Od XV veka naročito se lepo razvija književnost, najpre na latinskom, pa posle na narodnome jeziku. Narodna književnost u Dubrovniku, koja se sve do XVIII veka stvara prvenstveno po talijanskim uzorcima i u kojoj se naročito neguje prevod i prerada talijanskih dela, javlja se već u drugoj polovini XV veka. Kod pesnika toga i XVI stoleća prevlađuje lirska ljubavna poezija, suviše kitnjasta i nameštena i malo originalna. Od svih dubrovačkih pisaca toga vremena najznačajniji je svakako Marin Držić († god. 1567.) sa svojim komedijama, u kojima ima mnogo lokalnog i dragocenih kulturno-istoriskih podataka, a koje, uz to, imaju i puno pravog komediografskog, u Plautovoj tradiciji rađenog, ponekad vulgarnog, ali neposrednog i istinskog scenskog i životnog elementa. Najkrupnija ličnost dubrovačke književnosti bio je Đivo Gundulić (1598.—1638.), čovek prave pesničke snage i finijeg umetničkog shvatanja. Njegovo, po našem mišljenju, najintenzivnije delo jesu Suze sina razmetnoga, sa svojom duboko proosećanom i vanredno umetnički izraženom poezijom o taštini i ništavilu ljudskog života. Mnogo hvaljeni, nedovršeni njegov ep Osman, koji, iz obzira prema Turcima sve do XIX veka nije smeo biti štampan, suviše je u tuđoj tradiciji, isto kao i previše naivna pastirska igra Dubravka, spevana sva u slavu Dubrovnika. Kao lirski pesnik od vrednosti, iza Gundulića najbolji u dubrovačkoj književnosti, jeste Đivo Bunić (1594.—1658.) sa svojim Plandovanjima. Kao dramatičar ističe se Đono Palmotić (1608.—1657.) više po obilnosti svoga rada i po tečnosti svoga stiha nego po svojoj pesničkoj ili dramskoj vrednosti. Pored njih delovao je u XVI i XVII veku čitav niz drugih lica, i to, zanimljivo, svi ponajviše u stihu. Proza je u Dubrovniku, sem u ponekim komedijama, u književnosti malo negovana; u nauci, mesto narodnoga, služilo se pretežno latinskim jezikom. Dubrovčani su sami visoko cenili svoj književni rad, i to baš svoju poeziju. U jednoj poslanici Nikoli Nalješkoviću pevao je njegov drug Nikola Dimitrović o »lijepom Dubrovniku, po svijetu ki slove i ki će slovit vik radi pjesni njegove«, kazujući tim svakako ne samo svoje nego opšte mišljenje svojih drugova.