Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.15

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


трећи период.
XV. Слом.

1. Нови моменти у народном животу. — Последице борби. — 3. Јачање народног самопоуздања.


Крајем XV века пропале су све наше слободне државе сем јединог Дубровника; год. 1526. скрхана је сем њих и мађарско-хрватска краљевина, око које су се оне кроз читав XV век збијале као око хришћанске силе заштитнице. Турска сила продрла је преко целога Балкана и панонске долине и у Будиму побола свој победнички барјак. Све што је покушало да јој се супротстави било је смрвљено и прегажено. Читав један век наше историје, од год. 1427.—1526., ми смо испунили само крвљу и борбом; свако друго занимање потиснуто је или обамрло, или било сведено на меру простог таворења.

Па, ипак, није било све сатрвено. Када се изгубила, тек онда се осетила вредност слободе. Са тим осећањем, које је под све јачим притиском туђе власти постајало свесније и дубље, заборављале су се зле стране последњих година властитог државног живота, а гледало се, у њему оно што је било уистину добро и велико и говорило о снази и полету своје расе. Феудална господа, која су највише допринела распаду старе српске државе, изгубила су се на разне начине; или су изгинула, вршећи у последњи час дужност према отаџбини, или су се растурила по свету да спасу главе и кукавне остатке старих имања и господства, или су се помирила с освајачима и примила њихову веру и опет из себичних разлога. Мали део што је остао међу народом приближио му се, ушао дубље у његову заједницу и постао му природни вођ.

Место проређене феудалне господе у народу од XVI века главну реч почиње да води свештенство. Оно је, већ по своме позиву, било противник нових господара као носилаца ислама; по својој традицији било је везано за стару државу благочестивих владара из дома Немањића и њихових наследника, који су му јачали углед, давали штедре поклоне, подизали цркве. Са дизањем моћи српске државе дизала се и моћ српске цркве; са царством ишла је и патријаршија. Кад је скршена српска држава, њен пад нарочито је осетила српска црква. Не само да јој је нестало моћне државне потпоре, не само да је уместо државне постала вера потиштених, него је једно време изгубила чак и своју главну тековину, главно дело св. Саве, — своју самосталност. Разумљиво је стога да су свештеници, иначе по образовању у XVI веку још увек на доста високом ступњу, постали главни претставници народних тежња за обновом старе своје државе и слободе. То је време када се у свима нашим манастирима највише читају, преписују и настављају стари летописи и родослови са обавештењима о житију »краљева и царева српских, који по ком или колико царствова«. Што се више одмицао у даљину, наш Средњи век је изгледао све лепши. Народу се указивало на споменике старе државе, нарочито на угледне манастире, који су као владарске задужбине служили не само старима за душу него и савременицима за духовну окрепу. Баш онако како каже народна песма, настала несумњиво у вези са тим калуђерско-националним схватањима:


И Турци ће царство преузети

И наше ће задужбине служит’

Од вијека до суда божјега.


Та традиција о старој држави, идеалисана у сјајној гусларској епици, са косовском погибијом кнеза мученика, у којој све што паде


Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно;


идеалисана, исто тако, фигура Краљевића Марка, Змаја Вука и толико других витезова чојства и јунаштва дизала је дух у народу, одржавала у њему кроз читаве векове будну, у других народа беспримерну у толикој живости, свест о својој прошлости и њеној лепоти, и потицала га на подвиге да се све то пропало дигне и поврати.

У националном погледу, нарочито у погледу наше ближе заједнице, турска најезда донела је једну драгоцену поуку и чак, може се мирно рећи, и једну несумњиву тековину. Наш XV век водио је очигледно разједињавању. Из већих државних заједница, као из Босне и Србије, издвајали су се поједини локални господари, да сами или помоћу других, чак помоћу народних непријатеља, створе своје уже државе. Ишло се у партикуларизам, за који се није могло предвидети где ће се задржати. Тај партикуларизам, како смо видели, није имао чак ни племенски карактер, па да се бар тако донекле разуме, него је стваран из чисто личних и локалних мотива. Пред турском најездом тај се партикуларизам показао као права национална несрећа и већ тада се покушао да сузбија. Покушај спајања Босне са Србијом и мирење херцега Стјепана са Стеваном Томашевићем показују већ тада да се тражила раније напуштена солидарност интереса већих целина. Груписање српских деспота, босанских краљева, херцега и херцеговића и хрватских банова око будимскога двора говори јасно да се осетило како треба наћи широк оквир, да би се добило више снаге и више концентрисане акције за један циљ. У невољи, ради потребе, сарадња постаје интимнија и везе између људи срдачније. Српске деспотице удају се у хрватске куће, а Хрвати долазе чак за српске деспоте. Срби гину бранећи Клис, а Хрвати бранећи Београд. Хришћанска солидарност, раније, док је католицизам био у офанзиви, готово потпуно компромитована, постаје сада, у одбрани, заједничко осећање. Са њима заједно, нарочито од XV века, јавља се и све више наглашавано осећање словенске солидарности, која ће у XVII веку постати главна идеја најбољих људи словенскога југа.

Уколико се у та два правца морално добило, утолико се у другим правцима физички изгубило. Пре свега, био је огроман губитак у људству. Ова безбројна клања и харања; затим силна заробљавања која су вршили Турци при свима својим освајањима; па насилна пресељавања наших људи, која су наређивали и Турци и Мађари, проредили су наше људе у невероватној мери. У путопису Ханса Дерншварма из год. 1553. прича се како је пролазио поред места »опустошених« и »празних«, какво беше Баноштор; како је богати крај око Јагодине »с обеју страна био пуст, забатаљен и зарастао ситногорицом«; како крај око Ниша »има мало равне земље, а затим су узвишице и брежуљци, који су, изгледа, раније сви били плодни, пошто су се на неким местима још могле познати њиве и виногради. Овде је било све пусто и зарасло«. Андрија Бадоар писао је год. 1573.: »Земље кроз које смо прошли биле су Босна, Србија, Маћедонија и још друге; од природе земљиште ту није неплодно, шта више на местима је баш плодно; али, крајеви ти због слабе насељености тако су запуштени да су дошли у највећу беду«. Саломон Швајгер на своме путу год. 1577. видео је цео крај од Колара до Баточине као пуст. »Овај је предјел риедко насељен и рђаво обрађен, да у три дана нису више видјели него пет рђавих сеоца«. »Земља од Београда даље зове се Servia (пише Мелхиор Бесолт год. 1584.), она не би била непријатна, кад би била обрађена, тако је запуштена и расељена да се 5—6 миља далеко не види житеља«. Мађарски краљ Матија казује у једном свом писму од год. 1483. »да је за последње четири године досељено око 200.000 српских душа« само у његове земље. Велик број нашег елемента, и православног и католичког, могао се донекле сматрати као изгубљен и кад је напуштао хришћанство и прелазио у ислам. Он се, истина, није бројно губио за етничку народну целину, јер је у већини задржавао народни језик; али, одвајао се од остале народне заједнице и, служећи Турцима и турској освајачкој идеји, долазио у сукоб с осталим једноплеменицима и све до краја XIX века није уопште ни помишљао да своју припадност опредељује по народности него само по вери. Још тежи губитак било је облигатно давање хришћанске деце у аџами-оглане, то јест у јаничарску војску, онај страшни данак у крви. Та деца су била потпуно однарођивана и употребљавана често у борби против рођене браће. Колики су губици претрпљени на све ове начине неће се сигурно никад моћи потпуно утврдити; али, да су они били изузетно велики и тежи него код иједног другог народа Европе тога времена о томе не може бити никакве сумње.

Много би се лакше него то могли поднети материјални губици, који су исто тако били велики. Они су у првом реду погађали владарска, државна и властелинска добра, од којих је широки пук доста ретко осећао неке непосредне користи. Црквена добра, као вакуфи, остала су углавном поштеђена. Сем тога, Турци и нису из почетка приступали апсолутном одузимању хришћанских добара, како се то понекад тврдило, него је то од стране државе ишло с извесном поступношћу и увек у знаку изузетних мера. Насиља појединаца јављају се ипак доста рано и покривају се колико државном толико и верском потребом. То је био узрок што се изгубило осећање правне сигурности за хришћане и са тим у вези свака њихова већа активност и приватна иницијатива. Турска, која је кроз читав XVI и XVII век водила дуге ратове, трошила се финансиски много, и мада су јој приходи били велики и све до иза средине XVI века финансије сјајне, морала је, ипак, једног дана да се исцрпе. Главни терет падао је на хришћанске поданике, и они су, што лепо може да се прати, све више сиромашили и падали у беду.

Слом је, према томе, био готово потпун. Уништене су наше државе, сатрвен је огроман број становништва, опустошена су његова добра. То би било довољно да један народ обори толико да после тога за дуг низ година не сме ни главе подићи, и то тим више што турски притисак није био привремен, него из дана у дан постајао све тежи. Бугари су доиста за читав низ векова изгледали потпуно као обезглављени. У једном свом чланку Ст. Станојевић подвлачи чињеницу да је раније у Бугарској »са поразом војске увек пропадала и држава«, а да је у самом народу мало било отпорног духа и учешћа у судбини целине. Мада је код нас слом био тако видан и у народу се тешко осећао, ипак није готово никад довео људе до потпуне малодушности. Зашто то? Очевидно, пре свега, зато што се осећало да је до њега добрим делом дошло властитом кривицом, односно што су људи били свесни свог учешћа и одговорности за судбину државе. Остављајући на страну стару пасивну хришћанску мудрост, проповедану и код нас од свих црквених лица, да нас је све снашло »ради наших грехова« а »попуштањем божјим«, ми можемо утврдити да су наши људи, пратећи догађаје и сабирајући своје искуство из њих, и сами увиђали где је корен зла. Њихов је суд, понекад неправедан као у случају Вука Бранковића, понекад једностран као при опису пропасти босанскога краљевства, понекад збуњен као у питању пропасти Црнојевића, понекад наиван као у традицији о пропасти Херцеговине, али у основи ипак такав да наслућује и погађа истину. То тражење и налажење кривице у самоме себи први је услов за поправак и препород. Требало је, као устук староме злу, поставити начело опште заједнице и утврдити јасан морал да се зна зашто ко треба рђом да капље док му је колена. Сем тога, могло се лепо видети да је сила против које су се имали борити била изузетна и да њој нису могле да одоле ни толике друге државе. И доиста се са силом Турске тих векова тешко могла мерити и ма која друга држава расцепкане Европе, изузевши једино ону цара Карла V. То је најбоље показао случај Мађарске, чија је војничка снага била достојна штовања, а чији владар ипак није могао да поврати Смедерево, мада је то желео, иако је успео да у исто време заузме од Аустријанаца Беч. Изгубити царство у борби са јачим није витешка срамота. А није ни ствар која се не да поправити. Начин и пут за то казивала је јасно народна витешка поезија, морал гуслара, и оно што Његош сјајно каже:


На развале царства јуначкога

Засја света Милошева правда.


Слом нас је погодио физички, нанео нам тешке ударце; али нас је пречистио и морално дигао. Наш Средњи век има више силе, славе, господства, али мање моралне снаге него доба робовања и мање општег народног стремљења једноме циљу. У Средњем веку имали смо државу, за време робовања осетили смо се као народ. У једној лепој народној песми, у којој се пева како Турци не дају на крсно име пити у славу божју, свесно се истиче


Иако смо изгубили царство

Душе наше губити немојмо!


А то губљење било би кад би се напустило главно обележје националне припадности, за какво је, као неки митски симбол, одувек сматрана народна слава. Певач није на други начин знао видније да изрази оно што је у дубини душе осећао и хтео да каже: Ако је нестало државе, не дајте да нестане и народа; не пођите путем којим крену »плахи и лакоми«!

Има једна црта у тој народној епској поезији, развијеној нарочито у ово доба после слома, која много пада у очи. То је извесна народна кичељивост, не толико самохвалисање колико задовољство самим собом, идеалисаним, наравно, у прошлости. Ми сви добро знамо колико су наши људи XV века били упућивани на мађарске и млетачке суседе и како им је њихова помоћ добро долазила. Ипак, наш певач, пун поноса, не само да не да првенства њима пред својим људима, него ће чак рећи:


Брате Јанко, будаласта главо!

Јеси л’ чуо, да ли запамтио:

Да је била проја за шеницу?

Да ли Маџар за Маћедонију?


или ће другом приликом устврдити:


У Латина свашта на свијету,

Они могу сребро поковати,

Поковати и сребро и злато,

Сајалију чоху порезати:

Не могу се довити Латини

Господскоме на образу лицу,

И господском оку јуначкоме,

Што су ђеца ти Подгоричани.


Та црта кичељивости уједно је и знак несумњивога самопоуздања. Колективна психологија Срба остала је борбена и витешка, са карактеристичним типовима Вука Мићуновића који рву стално од Косова. Појединци су могли да осећају личну и националну трагедију, и да у резигнацији завапе као онај очајни војвода Рајко у једној песми, која је потекла несумњиво од неког образованијег човека, добро упућеног у народну прошлост, али и веома клонулог на очиглед општега слома:


Сам остаде у Сријему Рајко,

Као суво дрво у планини;

Шта ће себе, шта ли ће Сријему?

А шта ли ће у Ср’јему Турцима?


Међутим, противно од њега, народна већина хтела је борбе и слободе, и у својој упорној тежњи за њима нашла је пута и начина да, у заједници са другима, провиди најзад и са Сремом и са Турцима и свима другима у њему и по свима осталим нашим земљама. Инстинкт се показао јачи од интелекта!