◄   DEVETA POJAVA DESETA POJAVA JEDANAESTA POJAVA   ►

DESETA POJAVA

TOŠICA i SOKOLOVIĆ

TOŠICA: Jedva vas nađoh!
SOKOLOVIĆ: A, gospodin Tošica!
TOŠICA: Ja sam, gospodine, najnesretniji čovek na ovome svetu, ja koga sudba goni i koga će sudba u crn grob oterati!
SOKOLOVIĆ: Umirite se, gospodine!
TOŠICA: Nikada! Već mi recite je li istina jeli moguće, da je mene vaša ćerka odbila? O, recite da nije, nemojte mi oštar nož u zdravo srce zabadati, nemojte izreći onu kobnu reč od koje
zavisi život ili smrt!
SOKOLOVIĆ: Žao mi je, gospodine Tošice, ali ja vam moram potvrditi da vas je moja ćerka odbila. (Ode.)
TOŠICA (sam): Dakle i on! Istina je, dakle! Sruši se, plavo nebo na mene, progutaj me crna zemljo! Al' nemojte! Još ja ne verujem, još ja nisam presudu iz njenih usta čuo! Nju idem da
tražim, ona mi mora reći ili tak'. Oh, Malčika! (Ode.)