◄   Pozorje 2. Pozorje 4.   ►

POZORIJE Z.

STEVAN, PREĐAŠNE


STEVAN: Milostiva gospoja...

SULTANA (mrdne glavom): Svaki đavo mora da mi se popne na vrat. Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu.

STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao.

SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!

STEVAN (nepovoljno): Milostiva gospođa...

SULTANA (pokaže mu staklo): Vidiš ovo? Ni reči, zašto će ti se odma prekinuti jezik! Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom?

STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji.

SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć. Druga bi vezala ugursuza za ovaj postupak u klupče, pak bi ga bacila konjma pod noge, da ga svega izgaze.

STEVAN: E dobro! (Pođe.)

SULTANA: Kud si pošao? Svršio si posao, najedio si me i izujedao kao pas, sad možeš ići.

STEVAN: Zapovedate jošt štogod?

SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju! — Idi mi zovi Pelu.

STEVAN: Koju Pelu?

SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite.

STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.)

SULTANA: Uh! (Persidi.) Taki ga zovi da mu jezik mojom rukom iščupam. (Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga? Zar neću i ja

doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj? Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.