Зла жена (Ј.С.Поповић)/2

Позорје 2.

ПОЗОРИЈЕ 2.

ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШЊА

ПЕРСИДА: Шта заповедате, милостива госпоја?

СУЛТАНА: Девојко, ти ћеш мени живот прекратити. Колико сам те пута викала? Оћеш да трчим у кујну за тобом да те молим да дођеш, је ли? Лењива траго, не заслужујеш ни онај лебац што га мњавиш!

ПЕРСИДА: Забога, милост...

СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако! Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене? Шта си стала? Немаш никаква посла?

ПЕРСИДА (пође).

СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати. Само ти мени уз нос, пак ћеш добро проћи. Куд си се заузела, куда ћеш?

ПЕРСИДА: Та забога...

СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем! Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу? Зашто ме није

мати боље уморила, него што ме за ћоравца дала!

ПЕРСИДА: Заповедате штогод, милостива госпођа?

СУЛТАНА: Заповедам да ти богиње образ изрешетају, да те ниједан момак не погледи, знаш, кад ме толико једеш.

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити?

СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће! Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода

горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати!

ПЕРСИДА: Кад вам је тешко од мене, а ви ме отпустите, ја ћу мени наћи службу.

СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос. Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је

довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа.

ПЕРСИДА (О, боже, боже!)

СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе?

ПЕРСИДА (пође).

СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу.

ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта).

СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.