Dnevnik jednog dobrovoljca/IV
| ←III | IV Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
V→ |
Još pre zore uzrujao se ceo štab. Pukovnik Milutin Jovanović, komandant supovačke vojske, javlja da su ga zorom napali Turci jakom silom; da napadaju na Supovac, Golešnicu i Zmijinu Glavu (pogranična mesta na levoj obali Morave 10— 15 kilometara više Aleksinca). To se dakle AliSajib kreće. Ali šta hoće on? Da prodre u moravsku dolinu? A raspolaže li on tolikom silom, da može sam preduzeti prodiranje u moravsku dolinu? Ko zna! tek on udara vrlo energično i puk. Mil. Jovanović javlja da jedva odoleva turskoj navali i da se zorli drži u svojim položajima.
Od Hrvatovića vest da se Turci na celoj timočkoj liniji povlače, da su Knjaževac napustili i ostavili u okolini samo slaba odeljenja neregularne čerkeske konjice. Iz Lukova opet javlja potpukovnik Laza Jovanović da je kod Zaječara ostao Osman-paša i tu se na brdu Kraljevici utvrdio sa 15 bataljona nizama, 2000 Čerkeza i 200 Tatara (iskaz jednoga zarobljenoga Tatarina), a sva se ostala vojska povukla iz zaječarske okoline i odstupa Nišu. Kad se sve ovo uzme u obzir i kad se još doda, da su još 3 avgusta čerkeska odeljenja počela napadati na naše položaje kod sv. Aranđela (položaj na našoj granici na putu od Gramade Aleksincu) i da su se niške straže na Popovoj Glavi uzrujale i počinju bivati nemirne (a pre se ni žive nisu pokazivale iz svojih šančeva) — onda se gotovo sa sigurnošću može uzeti, da se Ejubova vojska povlači sa Timoka i pribira se da od Niša upadne u moravsku dolinu. Dakle Turci su izabrali ovaj drugi plan. Čerkezi, što su napadali na sv. Aranđela, sigurno su Ejubove avangarde, a današnji napadaji Ali-Sajiba na Supovac sigurno su preduzeti u celji da zabave srpsku aleksinačku vojsku, dok Ejub dovrši svoj marš i pribere se na našoj granici ispred Aleksinca, na desnoj obali Morave, odakle bi prebacio mostove preko Morave, stupio ca Sajibom u svezu, pa onda udruženi poveli zajednički napadaj na Aleksinac. Tako je računao i đeneral Černjajev i odmah izda naredbu Hrvatoviću da se sa svojom vojskom krene na Knjaževac, da ga zauzme, tu da se opet utvrdi na Tresibabi, pa ostavivši u utvrđenjima pojaču posadu koja će paziti na kretanje Turaka od Zaječara, s ostalom vojskom da pođe pored srpske granice za Ejubom, da napada njegovu pozadnicu (arijer-gardu) i da mu preti s leđa. Lešjaninu je takođe zapoveđeno da se što bliže primakne Zaječaru, da motri na držanje Osmana u Zaječaru, pa ako bude zgodan trenutak i da ga napadne i, ako je moguće, zauzme Zaječar. Pošto su preduzete ove mere na timočkoj liniji da nama amo na Moravi dadu oduške od udružene navale Ejubove i Ali-Sajibove vojske, general se poče spremati da sa rezervama iz Deligrada pohita Aleksincu. Meni reče da spakujem najnužniji deo štabne arhive, pa kad se krene štab, da idem i ja u Aleksinac.
Dok se štab spremao uzruja se i deligradska vojska i zamalo, pa je sve bilo na nogama i pod oružjem. Osam bataljona siđoše u dugim redovima sa svojih logorišta sa visova oko šančeva, postrojiše se na drumu i odmarširaše Aleksincu. U ovoj užurbanoj spremi, pri pogledu na ove duge redove vojske, koji odmerenim korakom odoše na bojno polje, otkuda se već prolama grmljava topova, ima nečega što oduševljava i uzdiže. Tu čovek najedanput oseti da pred njim i pred svakim pojedincem stoji veliko delo koje se samo složnim, ukupnim silama može povoljno rešiti; čovek se najedanput oseti zbližen sa svima ličnostima koje ga okružavaju, odnošaji odmah postanu nekako bliži, iskreniji, izgubi se ona svakidanja ukočena uzdržljivost i etikecija, a nastupi neka srdačnost: s čovekom, s kojim nikad reči u životu nisi progovorio, govoriš tada kao sa starim poznanikom.
Štab je bio brzo gotov, kretosmo se Aleksincu. Meni pade u deo da podelim mesto u kolima sa štabnim svećenikom, g. protom J. J. Napred je išao Černjajev ca svojom svitom, za njim nekoliko kola, a za njima naše kočije. A u kočijama otac prota ca puno kojekakih ćilimova, jastuka, bunada, šalova, sandučića, kutija, stakala, dva grdna revolvera i jednom krasnom puškom od šest metaka, na formu revolvera, a do oca prote ja sa mojom arhivom. Kod Nerićevoga hana (mehana na putu iz Deligrada u Aleksinac) sustigosmo one bataljone što su marširali za Aleksinac. Đeneral reče vojsci nekoliko oduševljavajućih reči, pa onda pođosmo dalje.
Grmljava topova i praska pušaka bivala je sve jasnija. Dan je bio divan i svež. Jutrenja magla tek se uzdigla, a vazduhom se razlila neka prozračna svetlost, neka blaga tišina, neiskazano sveža, veličanstvena i zanošljiva, a kroz ovu tišinu prolamala se tutnjava topova, kao zvuci udaljene grmljavine. Ovaj svetao dan, ova tišina u prirodi, ova potmula tutnjava s bojnoga polja, sve je to čudno dejstvovalo na me, i ja se udubih u neke nevesele misli. Dok sam ja tako oborene glave pušio moju cigaru, otac prota jednako me je zapitkivao:
— Je l' te, molim vas, a jeste li se vi jutros čim god prihvatili?
— Ne znam, nisam, čini mi se.
— To, vidite, nije dobro; našte srce ne valja se truskati u kolima; može vam se smučiti. A zašto se niste malo založili?
— Nisam imao kad, zaboravio sam, šta li.
— O, ja na to nikad ne zaboravljam. Makar trista poslova čekalo, prvo valja založiti svoj kazan — to je moje pravilo, i ja ga se sveto držim.
— Nije svakome dato, oče proto, da živi, što no reč, po notama.
— Meni je, vidite, to dato, ja imam moju dijetetiku i to mi je svetinja. Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oseća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak. Ja sam jutros pojeo dve ribice (haringe) i malo ajvara s lukcom i zejtinom, odozgo sam spustio dve čašice dobre šljivovice, pa onda popio šolju crne jake kafe — ja, znate, uvek nosim sa sobom dobre kafe; evo i sad imam punu kutiju — pa ne možete verovati, kako se sad dobro osećam.
Otac prota opipa se pri tom po svome crvenom pojasy koji se ugledno vio oko gojaznog, okruglog trbuščića.
U tome baš popesmo se na jedan brežuljak i naš kočijaš tek najedanput vikny preneraženo: »Ao! grdnih dušmana, bogorodica ih posekla! Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori. Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!«
Ja dignem glavu i imao sam šta videti. Moravskom se dolinom povijao gust dim, kao golema ustalasana reka, a sav predeo preko naše granice, koliko se okom može dogledati, beše u dimu i plamenu. Dim se u grdnim stubovima izvijao pod vedro nebo, tu se razilazio i kao magla pritiskao ceo predeo. Mestimice oblaci dima su tako gusti da su jasne sunčane zrake jedva probijale kroz njih. To su dakle Turci popalili sva sela u niškom pašaluku, koja smo mi bili zauzeli, krstili ih »Novom Srbijom«, a njine stanovnike naoružali. Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala.
Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore. Tu razaznasmo da ne gore samo sela preko naše granice, već i neka ispod malog Jastrepca na našem zemljištu. Dakle, Turci su već prodrli preko granice. Preko od nas na suprotnoj (levoj) strani Morave videle su se gomile naroda gde beže drumom. — To izmiče naše stanovništvo (većinom žene, deca i starci) iz gornje Morave, kuda su Turci upali. Meni se steže srce od bola pri ovom užasnom prizoru i pri pomisli da će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo voćnjaka, za malo čas buktati u plamenu i postati crne razvaline. Pucnjava je bila tako strašna da sam mislio ovo je strašni sud i nijedan, koji je sad tamo na bojnom polju, gde se bije ova paklena borba, neće izneti živu glavu! Otac prota prvo je posmatrao ceo prizor, pa onda reče: »Propast tvoja od tebe, Sione! Propala generacija! Iskvario se naš svet, gospodine, omekšao, prolukavio se, prošeretio se, beži, neće da se bije! E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu.
— A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih. Pošto je malo poćutao otac prota, opet poče:
— A je l' te, molim vas, jeste li vi gde god čitali o tome, kako se hvataju haringe; jutros sam ih znate jeo, pa mi pade na pamet. Ja se opominjem da sam negde čitao da one pod jesen u velikim jatima...
Ja ga prekidoh pitanjem:
— Mislite li vi, oče proto, da pred onom turskom vojskom, što se tamo tuče, ima derviša, koji je oduševljavaju i fanatiziraju?
— O, zacelo ih ima!
— A mislite li da njino prisustvo i njine besede raspaljuju oduševljenje u vojsci?
— Raspaljuju, raspaljuju, vera mnogo može, ona fanatizira i čeliči.
— Lepo, dakle, vi ste, oče proto, srpski derviš, pa hajdete da učinimo ovako: ja ću uzeti sablju, a vi krst u ruku, pa kad ona vojska, što maršira za nama, stigne u Aleksinac i pođe u boj, mi da idemo pred njom i da je oduševljavamo našim primepom i besedama! Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to? ne vredi, znate; mogao bi čovek poginuti, a to nije naš poziv.
— Dosta, ne smete, dakle! Pa što mi onda govorite o strašljivoj, iskvarenoj generaciji! Te »strašljive generacije« eno tamo, gde se po onome paklu nosi s azijatskim halama, a mi ovde sedimo na mekoj bundi i zanimamo se moralisanjem. Otac prota ućuta i do Aleksinca ne progovorismo više ni reči. U Aleksincu se štab smesti u kuću trgovca Manojlovića. Uveče dođe dosta opširno izvešće o današnjoj borbi. Naši su bili iznenađeni tur skim napadima i Turci su odmah zauzeli neke naše prednje položaje; zatim su produžili napadaje vrlo energično i uporno; Supovac je naskoro pao i naša se vojska povukla Tešici, gde se borila do 7 časova u veče. Turci nisu mogli lepo da razviju svu svoju silu, jer ih je s desnoga krila stešnjavala Morava, a s levoga jastrebački visovi, i to je jako pomoglo, te im je naša vojska na uskom prolazu mogla dati otpor. Očekuje se da će Turci sutra ponoviti napadaje i starati se da prevale preko maloga Jastrepca (planina na našoj granici, više Aleksinca, na levoj obali Morave). Naši gubitci prilični — artiljerija se odlikovala.
I tako, Ali-Sajib je stao nogom na srpsku zemlju.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.
|