Дневник једног добровољца/III
| ←II | III Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
IV→ |
По заповести ђенерала Черњајева написао сам данас ову депешу на кнеза Милана: »Дошло ми је до знања да се у Београду ради на миру и да на томе особито настојава инглески конзул. Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.«
Овај ми телеграм даде повод да према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.
Наше нападне операције свршене су још крајем месеца јуна, дакле на десет дана по објави рата, и ми смо после десетодневне офанзиве прешли у дефанзиву. Затим је на целој тимочко-моравској линији наступила мала пауза у ратним догађајима. Ми смо се спремали на одбрану, а Турци су довлачили поткрепљења из дубине своје велике царевине и прибирали се да јаком силом упадну у Србију. Та почивка трајала је више од половине месеца јула. Српска војска на тимочкој линији била је тада раздељена углавном овако: у Зајечару cтojao je са својим кором (до 20.000 људи) Лешјанин, а на Грамади пред Књажевцем стајао је Хрватовић са својом војском од 6—7000 бораца. Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.000 Турака, под командом Осман Хасан-паше, а спрам Хрватовића стојали су од Грамаде Хафиспаша, са 8.000 бораца, а од Пандирала Сулејман паша такође са 8—9 хиљада војске. (Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор). Тако су стајале ствари на тимочкој линији, у половини месеца јула.
17 јула удари на Хрватовића Хафис паша од Грамаде са 8.000 људи, а у исто време крене се и Сулејман од Пандирала такође са 8.000 бораца. Борба око Грамаде и Дервента трајала је три дана и Хрватовић најпосле би принуђен да се повлачи нагло Књажевцу, јер му је претила опасност да му Сулејман пресече одступну линију.
21 јула прикупи Хрватовић сву своју силу (највише 7.000 људи) на брду Тресибаби, јужно од Књажевца. Хафис и Сулејман (тада је у турски логор стигао Ејуб-паша и сам лично предузео команду над војском Хафиса и Сулејмана) ударе на њега 22 јула. Борба је трајала до мрака и продужила се сутра дан са истом жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још једнако довлачила поткрепљења од својих резервних батаљона, што су остали на путу између Ниша и Грамаде. И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале.
Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води добар пут у Књажевац. У Књажевцу се тај друм дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно на Алексинац и Делиград, а други југозападно иде на Параћин, где се свезује са главним цариградским друмом, који води од Београда преко Алексинца и Ниша у Цариград. Ово је ради бољега разумевања ствари, а сад да наставим даље причање о Хрватовићу.
Кад је Хрватовић био сузбијен од Грамаде, он се друмом, који мало час споменух, повукао Књажевцу, а кад је 25 јула и Књажевац морао напустити, он се истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза когa се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани продирање Турака на Алексинац и Параћин. Зауставивши се у овом згодном положају Хрватовић истави своје предстраже до села Читлука и Церовице, па у томе положају стоји и данас, ишчекујући напад Турака од Књажевца.
Док је Књажевац овако пао и Хрватовић се повукао Бањи, код Зајечара ce дешавало ово: 16 јула потисне Осман паша Лешјанинова предња одељења код Великога Извора, а 17 (дакле у исти дан кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму варош могао бомбардати. Ноћу између 23 и 24 јула подигну Турци на североисточним висовима спрам Зајечара неколико батерија и сутра дан окупе бомбардати варош. Тада се на далеко дуж обала реке Тимока отвори пушчана ватра, а под заклоном њеним Турци почну све ближе и ближе примицати своје батерије вароши. Како је Лешјанин још 23 јула добио био заповест од врховне команде из Београда да напусти Зајечар, то се он, пошто се 24 цео дан борио, увече повуче из Зајечара. Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски.
Од Зајечара води један друм најпре y јужном, а после у југо-источном правцу преко Грљана, Планинице, па даље све уз велики (црни) Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину. Напустивши Зајечар Лешјанин се повуче са већим делом своје војске (мањи део одступио је западно Крајини) и заустави се на линији Бољевац — Луково (oкo 30 километара од Зајечара), а предстраже истакне до села Планинице, Лубнице и Копите, па у тим положајима остао је и до данас, ишчекујући као и Хрватовић напад Турака. И тако, Хрватовићева И Лешјанинова војска имају у главноме једну исту задаћу: прва брани да Турци од Књажевца преко Бање не продру на Параћин и тиме обиђу главна српска утврђења код Алексинца и Делиграда (или да им не дођу с леђа), а друга брани да Турци то исто не учине продирући друмом, који, као што смо видели, води од Зајечара преко Лукова опет у Параћин. Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли зауставити до Београда. Стога су предузете многе мере да ce положаји које заузима Хрватовићева и Лешјанинова војска што боље утврде и ставе у што поузданију свезу са својим базисима и наслонима. Наслон Хрватовићевих положаја пред Бањом био је Алексинац, око 30 километара удаљен од Бање и свезан с њом доста добрим путем. Лешјанинов наслон био је управо Делиград, али између Делиграда и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од Делиграда Лукову. Тај ће пут свезати Луково, као позадну позицију Лешјанинову, са Делиградом. У Делиграду и Алексинцу концентрисано је 18—20 хиљада војске, да се у свако доба може послати помоћ Хрватовићу или Лешјанину — где прво затреба. И тако на тимочкој линији стоји Хрватовић пред Бањом са 6—7.000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада људи, свега дакле највише 22.000 војника. У случају преке нужде Хрватовићу и Лешјанину може доћи потпора од Алексинца и Делиграда, највише 12—15 хиљада, пошто у обадва мeста мора остати помало посаде, и од Крајине 2—3.000 људи. Дакле у случају потребе ми би могли да концентришемо на тимочкој линији највише 35 до 40.000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов кop од 30.000 Турака, а по потреби они овај број могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између Књажевца и Ниша имају Турци јаку посаду и не морају се бојати нашега нападаја, те Али-Сајиб може са овом војском прећи Мораву код Hишa на Мрамору, па окренути друмом на Грамаду, сјединити се са Ејубовом војском, чиме би турска тимочка војска са прикупљеним резервама порасла на 60.000! Да ли би Лешјанин и Хрватовић, поред све потпоре из Делиграда и Алексинца, могли одолети овако великој нападној турској војсци — то је питање на које је мучно одговорити са да. Но да ли ће Турци хтети да продиру од тимочке стране у Србију, где би имали да воде у неку руку брдски рат, где би им базис операција — Видин — био врло далеко и где је предео уопште врло незгодан за провијентирање велике војске?
По мишљењу стручних људи управо само су две могућности. Турци или ће поред свију тешкоћа продирати од Тимока на Луково и Бану, старати се да освоје ова места, па онда или да концентришу сву силу с левога бока алексиначких и делиградских положаја и старати се да их освоје и ту да сиђу у моравску долину и њоме окрену даље на Параћин и Ћуприју, или ће, ако освоје Луково и Бању, обићи алексиначке и делиградске положаје, па ce упутити правце Параћину и Ћуприји, што би принудило главни део тимочко-моравске војске да напусти Алексинац и Делиград, да се у брзим маршевима повлачи Параћину, где би је Турци, пошто располажу много већом коњицом, сустигли уморну, дали јој на отвореном пољу једну главну битку и као бројно надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној Јагодини, заузели је, ту се разделили у две колоне, једна би се упутила у Крагујевац, где су арсенали, оружнице и управо сви извори наше војене спреме, а друга цариградским друмом пошла право на Београд.
То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци. Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на Тимоку, да оставе само у Зајечару и Књажевцу утврђене појаче посаде, а сву осталу Ејубову Војску да поврате натраг Нишу, ту да се сједине са приштинском Али-Сајибовом војском и ојачају резервама, које једнако преко Софије стижу из Цариграда, па онда да продиру у Србију моравском долином (можда једном, а можда и обадвема обалама Мораве). Ако би Турци изабрали овај други пут за продирање у Србију тј. ако би пошли моравском долином, ми би могли, прибравши све резерве, концентрисати против њих код Алексинца и Делиграда до 40 хиљада војске. Ако би Турци ударили десном обалом Мораве од Катуна, имали би пред собом тврде алексиначке и делиградске положаје, а ако би ударили левом обалом Мораве од Суповца па на Тешицу и даље низ, Мораву, не би имали да савлађују тако велике сметње, као на деcнoj oбали. Истина, код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време саме борбе подигла.
Ето дакле како сад стоје ствари. Турци ће дакле продирати или од Тимока, или моравском долином, јер да продиру на обадве стране, немају засад толику силу и не могу је прикупити пре позне јесени. А пошли Турци од Тимока или низ Мораву, ми им можемо у обадва случаја ставити на сусрет бар упола онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо ce из опкопа, док они као нападачи морају јуришати отворених прсију. Тако ћемо се ваљда продржати до јесени, а онда ћe ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села спалили су), но нама у Алексинцу, Делиграду, Бањи, Лукову и Бољевцу. А у томе можда ће ce умешати и дипломатија, а нарочито можда ћe Русија помоћи притешњеној Србији. То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада? — то je велико питање — а одговор на њега скрива будућност!
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|