Dnevnik jednog dobrovoljca/III

←II

III Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca

IV→

Deligrad, 7 avgusta u subotu 1876 god.

Po zapovesti đenerala Černjajeva napisao sam danas ovu depešu na kneza Milana: »Došlo mi je do znanja da se u Beogradu radi na miru i da na tome osobito nastojava ingleski konzul. Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.« 

Ovaj mi telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

Naše napadne operacije svršene su još krajem meseca juna, dakle na deset dana po objavi rata, i mi smo posle desetodnevne ofanzive prešli u defanzivu. Zatim je na celoj timočko-moravskoj liniji nastupila mala pauza u ratnim događajima. Mi smo se spremali na odbranu, a Turci su dovlačili potkrepljenja iz dubine svoje velike carevine i pribirali se da jakom silom upadnu u Srbiju. Ta počivka trajala je više od polovine meseca jula. Srpska vojska na timočkoj liniji bila je tada razdeljena uglavnom ovako: u Zaječaru ctojao je sa svojim korom (do 20.000 ljudi) Lešjanin, a na Gramadi pred Knjaževcem stajao je Hrvatović sa svojom vojskom od 6—7000 boraca. Spram Lešjanina stajalo je tada već na srpskom zemljištu 20.000 Turaka, pod komandom Osman Hasan-paše, a spram Hrvatovića stojali su od Gramade Hafispaša, sa 8.000 boraca, a od Pandirala Sulejman paša takođe sa 8—9 hiljada vojske. (Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor). Tako su stajale stvari na timočkoj liniji, u polovini meseca jula.

17 jula udari na Hrvatovića Hafis paša od Gramade sa 8.000 ljudi, a u isto vreme krene se i Sulejman od Pandirala takođe sa 8.000 boraca. Borba oko Gramade i Derventa trajala je tri dana i Hrvatović najposle bi prinuđen da se povlači naglo Knjaževcu, jer mu je pretila opasnost da mu Sulejman preseče odstupnu liniju.

21 jula prikupi Hrvatović svu svoju silu (najviše 7.000 ljudi) na brdu Tresibabi, južno od Knjaževca. Hafis i Sulejman (tada je u turski logor stigao Ejub-paša i sam lično preduzeo komandu nad vojskom Hafisa i Sulejmana) udare na njega 22 jula. Borba je trajala do mraka i produžila se sutra dan sa istom žestinom, pa se ponovi i 24 jula, a 25 jula Hrvatović bude prinuđen da se povlači sa Tresibabe, jer mu je vojska bila strašno izrešetana i iznurena mnogodnevnom borbom, a pred njim je stajala triput jača turska sila, koja je uz to još jednako dovlačila potkrepljenja od svojih rezervnih bataljona, što su ostali na putu između Niša i Gramade. I tako Knjaževac padne Turcima u ruke i oni ga odmah spale.

Od Niša, pa preko Gramade (selo i klanac na srpskoj granici blizu izvora malog Timoka) vodi dobar put u Knjaževac. U Knjaževcu se taj drum deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz Dunav, a drugi okreće južnim pravcem i ide tako do varošice Aleksinačke Banje; tu prođe kroz banjski klanac, pa se opet podeli na dvoje, jedan krak okreće jugoistočno na Aleksinac i Deligrad, a drugi jugozapadno ide na Paraćin, gde se svezuje sa glavnim carigradskim drumom, koji vodi od Beograda preko Aleksinca i Niša u Carigrad. Ovo je radi boljega razumevanja stvari, a sad da nastavim dalje pričanje o Hrvatoviću.

Kad je Hrvatović bio suzbijen od Gramade, on se drumom, koji malo čas spomenuh, povukao Knjaževcu, a kad je 25 jula i Knjaževac morao napustiti, on se istim drumom povuče dalje Aleksinačkoj Banji, i tu se zaustavi u Banjskoj klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin) brani prodiranje Turaka na Aleksinac i Paraćin. Zaustavivši se u ovom zgodnom položaju Hrvatović istavi svoje predstraže do sela Čitluka i Cerovice, pa u tome položaju stoji i danas, iščekujući napad Turaka od Knjaževca.

Dok je Knjaževac ovako pao i Hrvatović se povukao Banji, kod Zaječara ce dešavalo ovo: 16 jula potisne Osman paša Lešjaninova prednja odeljenja kod Velikoga Izvora, a 17 (dakle u isti dan kad su Hafis i Sulejman počeli napadati na Hrvatovića) produži napadaje i tako se primakne Zaječaru da je već i samu varoš mogao bombardati. Noću između 23 i 24 jula podignu Turci na severoistočnim visovima spram Zaječara nekoliko baterija i sutra dan okupe bombardati varoš. Tada se na daleko duž obala reke Timoka otvori puščana vatra, a pod zaklonom njenim Turci počnu sve bliže i bliže primicati svoje baterije varoši. Kako je Lešjanin još 23 jula dobio bio zapovest od vrhovne komande iz Beograda da napusti Zaječar, to se on, pošto se 24 ceo dan borio, uveče povuče iz Zaječara. Sutra dan Turci uđu u varoš i postupe s njom po turski.

Od Zaječara vodi jedan drum najpre y južnom, a posle u jugo-istočnom pravcu preko Grljana, Planinice, pa dalje sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore spomenuh, te se tako i ovim putem od Zaječara može doći Paraćinu. Napustivši Zaječar Lešjanin se povuče sa većim delom svoje vojske (manji deo odstupio je zapadno Krajini) i zaustavi se na liniji Boljevac — Lukovo (oko 30 kilometara od Zaječara), a predstraže istakne do sela Planinice, Lubnice i Kopite, pa u tim položajima ostao je i do danas, iščekujući kao i Hrvatović napad Turaka. I tako, Hrvatovićeva I Lešjaninova vojska imaju u glavnome jednu istu zadaću: prva brani da Turci od Knjaževca preko Banje ne prodru na Paraćin i time obiđu glavna srpska utvrđenja kod Aleksinca i Deligrada (ili da im ne dođu s leđa), a druga brani da Turci to isto ne učine prodirući drumom, koji, kao što smo videli, vodi od Zaječara preko Lukova opet u Paraćin. Prolazi koje brani Lešjanin i Hrvatović vrlo su važni, jer kad bi Turci prodrli do Paraćina i Ćuprije, oni bi bili tako reći u srcu Srbije, I mi teško da bi ih igde mogli zaustaviti do Beograda. Stoga su preduzete mnoge mere da ce položaji koje zauzima Hrvatovićeva i Lešjaninova vojska što bolje utvrde i stave u što pouzdaniju svezu sa svojim bazisima i naslonima. Naslon Hrvatovićevih položaja pred Banjom bio je Aleksinac, oko 30 kilometara udaljen od Banje i svezan s njom dosta dobrim putem. Lešjaninov naslon bio je upravo Deligrad, ali između Deligrada i Lešjaninovih položaja nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su sad određeni čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja se u dužini od 30 kilometara pruža od Deligrada Lukovu. Taj će put svezati Lukovo, kao pozadnu poziciju Lešjaninovu, sa Deligradom. U Deligradu i Aleksincu koncentrisano je 18—20 hiljada vojske, da se u svako doba može poslati pomoć Hrvatoviću ili Lešjaninu — gde prvo zatreba. I tako na timočkoj liniji stoji Hrvatović pred Banjom sa 6—7.000 vojske i Lešjanin kod Boljevca I Lukova sa najviše 12—15 hiljada ljudi, svega dakle najviše 22.000 vojnika. U slučaju preke nužde Hrvatoviću i Lešjaninu može doći potpora od Aleksinca i Deligrada, najviše 12—15 hiljada, pošto u obadva mesta mora ostati pomalo posade, i od Krajine 2—3.000 ljudi. Dakle u slučaju potrebe mi bi mogli da koncentrišemo na timočkoj liniji najviše 35 do 40.000 ljudi. Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.000 Turaka, a po potrebi oni ovaj broj mogu i udvojiti, jer između Zaječara i Vidina i između Knjaževca i Niša imaju Turci jaku posadu i ne moraju se bojati našega napadaja, te Ali-Sajib može sa ovom vojskom preći Moravu kod Hiša na Mramoru, pa okrenuti drumom na Gramadu, sjediniti se sa Ejubovom vojskom, čime bi turska timočka vojska sa prikupljenim rezervama porasla na 60.000! Da li bi Lešjanin i Hrvatović, pored sve potpore iz Deligrada i Aleksinca, mogli odoleti ovako velikoj napadnoj turskoj vojsci — to je pitanje na koje je mučno odgovoriti sa da. No da li će Turci hteti da prodiru od timočke strane u Srbiju, gde bi imali da vode u neku ruku brdski rat, gde bi im bazis operacija — Vidin — bio vrlo daleko i gde je predeo uopšte vrlo nezgodan za provijentiranje velike vojske?

Po mišljenju stručnih ljudi upravo samo su dve mogućnosti. Turci ili će pored sviju teškoća prodirati od Timoka na Lukovo i Banu, starati se da osvoje ova mesta, pa onda ili da koncentrišu svu silu s levoga boka aleksinačkih i deligradskih položaja i starati se da ih osvoje i tu da siđu u moravsku dolinu i njome okrenu dalje na Paraćin i Ćupriju, ili će, ako osvoje Lukovo i Banju, obići aleksinačke i deligradske položaje, pa ce uputiti pravce Paraćinu i Ćupriji, što bi prinudilo glavni deo timočko-moravske vojske da napusti Aleksinac i Deligrad, da se u brzim marševima povlači Paraćinu, gde bi je Turci, pošto raspolažu mnogo većom konjicom, sustigli umornu, dali joj na otvorenom polju jednu glavnu bitku i kao brojno nadmoćniji razbili je i rastrojili, pa onda okrenuli nezaštićenoj Jagodini, zauzeli je, tu se razdelili u dve kolone, jedna bi se uputila u Kragujevac, gde su arsenali, oružnice i upravo svi izvori naše vojene spreme, a druga carigradskim drumom pošla pravo na Beograd.

To je jedna mogućnost I jedan plan, koji bi mogli izabrati Turci. Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave samo u Zaječaru i Knjaževcu utvrđene pojače posade, a svu ostalu Ejubovu Vojsku da povrate natrag Nišu, tu da se sjedine sa prištinskom Ali-Sajibovom vojskom i ojačaju rezervama, koje jednako preko Sofije stižu iz Carigrada, pa onda da prodiru u Srbiju moravskom dolinom (možda jednom, a možda i obadvema obalama Morave). Ako bi Turci izabrali ovaj drugi put za prodiranje u Srbiju tj. ako bi pošli moravskom dolinom, mi bi mogli, pribravši sve rezerve, koncentrisati protiv njih kod Aleksinca i Deligrada do 40 hiljada vojske. Ako bi Turci udarili desnom obalom Morave od Katuna, imali bi pred sobom tvrde aleksinačke i deligradske položaje, a ako bi udarili levom obalom Morave od Supovca pa na Tešicu i dalje niz, Moravu, ne bi imali da savlađuju tako velike smetnje, kao na decnoj obali. Istina, kod Tešice podignuti su još u mirno doba za vreme logorovanja neki šančevi, ali to je samo jedna linija i kad bi ona bila probijena, Turci ne bi dalje naišli ni na kakva utvrđena, ako se ne bi na brzu ruku u vreme same borbe podigla.

Eto dakle kako sad stoje stvari. Turci će dakle prodirati ili od Timoka, ili moravskom dolinom, jer da prodiru na obadve strane, nemaju zasad toliku silu i ne mogu je prikupiti pre pozne jeseni. A pošli Turci od Timoka ili niz Moravu, mi im možemo u obadva slučaja staviti na susret bar upola onoliku silu, s kolikom će oni udariti; osim toga mi ćemo imati zgodniji položaj i branićemo ce iz opkopa, dok oni kao napadači moraju jurišati otvorenih prsiju. Tako ćemo se valjda prodržati do jeseni, a onda će udariti snegovi, koji će gore doći Turcima, razlogorenim na otvorenom polju (Zaječar i Knjaževac, a i sva sela spalili su), no nama u Aleksincu, Deligradu, Banji, Lukovu i Boljevcu. A u tome možda će ce umešati i diplomatija, a naročito možda će Rusija pomoći pritešnjenoj Srbiji. To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo. Da li ćemo se mi moći da održimo do pozne jeseni, kao što se Černjajev nada? — to je veliko pitanje — a odgovor na njega skriva budućnost!

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.