Дневник једног добровољца/V
| ←IV | V Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
VI→ |
Ноћу између 7 и 8 августа добивена су многа извешћа: с левога крила (од св. Стевана), с фронта (од Катуна), с деснога крила (од Тешице и Вукање), — од свуда јављају да се Турци крећу, прибирају, концентришу. С наших предстража спрам Ниша јављају: »У турском логору спрам нас сву драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава артиљеријских кола, жагор људских гласова — сва је прилика да ћемо сутра бити нападнути«. Општи утисак свију ових извешћа био је тај, да je Ејуб са својом војском стигао пред алексиначку линију и сад се спрема да он на десној, а Али-Сајиб на левој обали Мораве освоје још неке наше предње положаје (на десној обали Мораве: положај св. Стефана, који сачињавају крајње лево крило алексиначке обранбене линије, где је стајао потпуковник Малиновски с 5 батаљона, и Катун с нашега фронта, где je стајао мајор јода Петровић са 4 батаљона и једним ескадроном. На левој обали Мораве Тешицу, где je стајао пуковник Милутин јовановић са 5—6 хиљада људи, и Вукању где је био капетан Ст. Беницки са једним батаљоном) — па онда да удруже своје силе и слошки нагрну на Алексинац. Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један карактер: да команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се на њиној страни буде дешавало.
Било је далеко иза поноћи, кад у српском штабу наступи мир, уморне штаблије разиђоше се по собама, лампе ce погасише, и замало па је све спавало у дубоком сну. Ја остадох да дежурам у канцеларији. У целом је дому владала мртва тишина, само се у авлији чуло одмерено корачање стражара. Отворим прозор И погледам напоље у ноћ. Hoћ није била месечна али је доста видна. По логорима су давно догореле ватре и провидљив сумрак и тишина притискивали су целу околину. Била је врло свежа, готово 'ладна ноћ; ја упитам стражара:
— Је ли 'ладно, војниче?
— Боме ладно, господине.
У томе се зачу из даљине укање сове; глас се понови трипут и чудно се разлегао по ноћној тишини. Стражар рече: »На твоју се главу свршило, рђо главата!« Ја затворим прозор и прућим се на диван; спопадоше ме сетне мисли. Мислио сам на далеке знанце и пријатеље, на све, што ми је мило и драго; на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану сигурно, баш сад смишљају како би ти пре дошли главе. Петли огласише зору, кад ме измученога бдењем и мислима савлада сан.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.
|