Dvanaesti čas/15

Petnaesta pojava

Petnaesta pojava

STEPAN i RATKOVIĆ
(Kad stupe na pozornicu opaža se da oni već ranije razgovaraju. Ali Stepan izbegava razgovor.)
RATKOVIĆ
(Vidi se da je to pitanje ranije postavljeno.)
Jesam li, reci, roñak ja tebi?
STEPAN
To ne znam. Možda.
RATKOVIĆ
»Da« ili »nije«?
STEPAN
Jesi. Ne, nisi. Ne znam. Roñak si.
No šta ćeš s time?
RATKOVIĆ
(razvija jednu hartiju)
Sitnica neka.
Hartija ova to isto veli
A za potvrdu tvoj potpis čeka,
Ispuni i to što rob tvoj želi.
STEPAN
(ozbiljno)
Šta? Nikad neću. Reci zbog čega.
RATKOVIĆ
Ispuni samo.
STEPAN
Pa to je zamka.
Preda mnom dršćeš sad kao slamka,
A kad učinim —
(Pokazuje rukom kao da veli: »Beše mu!«)
RATKOVIĆ
Dve reči svega.
STEPAN
Ni slova. Zašto?
RATKOVIĆ
Rad tvoje sreće.
Zlo tebe čeka. Potpiši.
STEPAN
Neću.
RATKOVIĆ
Nudićeš posle poklone veće,
No biće dockan. Sad pak izneću,
Ako potpišeš, pred oči tvoje,
Sve što te čeka i što ti preti.
STEPAN
Ti misliš potpis samo oteti.
RATKOVIĆ
Kneže, to glave tiče se tvoje.
STEPAN
Šta?
RATKOVIĆ
Tvoje glave i tvoje kože,
(Podrugljivo)
Jer vrlo malo postaćeš niži
— Doduše, Bogu tad bićeš bliži.
STEPAN
Šta? Kakva drskost?
RATKOVIĆ
Sve sablja može.
STEPAN
Da ucenjuješ zar hoćeš mene?
RATKOVIĆ
Bolje potpiši. Sve ćeš tad znati.
Ustavi reke krvi crvene
Potezom jednim. Malo ćeš dati,
A znaćeš mnogo i spašćeš glavu.
STEPAN
Pa reci.
RATKOVIĆ
Potpis.
STEPAN
Šta ćeš ti, kaži.
Zavijeno je. Nešto se krije.
Jasnije reci, pa onda traži
I sam moj dvorac da ti ustupim.
RATKOVIĆ
Potpiši.
STEPAN
Reci.
RATKOVIĆ
Potpis.
STEPAN
Govori!
Sad ću da novom leku pristupim:
Videćeš odmah kako mač zbori.
Još ćutiš? Kneže, usta otvori.
RATKOVIĆ
Potpiši.
STEPAN
Tako? Mačem po čelu?
RATKOVIĆ
Dobro kad hoćeš. Bolje će biti,
Jer mrtav mozak tajnu će skriti.
(Smeje se.)
STEPAN
Dakle? Govori. Ti moraš reći.
RATKOVIĆ
Možeš mi mozak železom peći,
Zalud. Potpiši, pa je druga stvar.
STEPAN
(besno)
Moraš mi reći.
RATKOVIĆ
Zalud ti pretnje. Zalud ti prbtnje.
Taj razbuktali utišaj žar.
Potezom jednim skloni sve smetnje.
STEPAN
Ja tako nisko još nisam pao.
RATKOVIĆ
Da ti ne bude docnije žao?!
Potpiši.
STEPAN
Neću.
RATKOVIĆ
Sam si dželat svoj. Sam si dželat svoj.
Zbog toga krvav spopašće te znoj!
(Zgužva hartiju pa je baci Stepanu u lice. Naglo pođe ka hodniku.)
STEPAN
Pa dobro.
RATKOVIĆ
Dosta. Svršeno je sad.
S čovekom takvim nemam posla više,
Što prvo pljuje pa jezikom briše.
STEPAN
Polako.
RATKOVIĆ
Dosta. Nisam kavzi rad.
Od samog sebe često me je stid.
Neučtiv, drzak, tvrdoglav ko zid. . .
(Ljutito dolazi do zavese i naiñe na Marka.)
Gle gospodina! Baš vas čeka »kralj«
(Stepanu)
Takvi su za vas, »svetli kralju moj«.
Vas dva vredite kb budale tri.
O, šta ja rekoh! Smbtam li vam što?
STEPAN
Možete ići.
RATKOVIĆ
To htedoh i sam.
STEPAN
Bar tad vas ne bih oterao ja,
Te nov ne biste pretrpeli sram.
To navikli ste, ne vreña vas to,
I milo vam je kad vas ospe stid:
Srećni ste što bar imate ga još,
Iako OBRAZ »tvrd vam je kb zid«.
RATKOVIĆ
Hvala, kralju naš!
(Prikrivajući gnev, odlazi desno u sobu.)
STEPAN
(besan je, ali se stišava; šeta)