Дванаести час/15

Петнаеста појава

Петнаеста појава

СТЕПАН и РАТКОВИЋ
(Кад ступе на позорницу опажа се да они већ раније разговарају. Али Степан избегава разговор.)
РАТКОВИЋ
(Види се да је то питање раније постављено.)
Јесам ли, реци, роñак ја теби?
СТЕПАН
То не знам. Можда.
РАТКОВИЋ
»Да« или »није«?
СТЕПАН
Јеси. Не, ниси. Не знам. Роñак си.
Но шта ћеш с тиме?
РАТКОВИЋ
(развија једну хартију)
Ситница нека.
Хартија ова то исто вели
А за потврду твој потпис чека,
Испуни и то што роб твој жели.
СТЕПАН
(озбиљно)
Шта? Никад нећу. Реци због чега.
РАТКОВИЋ
Испуни само.
СТЕПАН
Па то је замка.
Преда мном дршћеш сад као сламка,
А кад учиним —
(Показује руком као да вели: »Беше му!«)
РАТКОВИЋ
Две речи свега.
СТЕПАН
Ни слова. Зашто?
РАТКОВИЋ
Рад твоје среће.
Зло тебе чека. Потпиши.
СТЕПАН
Нећу.
РАТКОВИЋ
Нудићеш после поклоне веће,
Но биће доцкан. Сад пак изнећу,
Ако потпишеш, пред очи твоје,
Све што те чека и што ти прети.
СТЕПАН
Ти мислиш потпис само отети.
РАТКОВИЋ
Кнеже, то главе тиче се твоје.
СТЕПАН
Шта?
РАТКОВИЋ
Твоје главе и твоје коже,
(Подругљиво)
Јер врло мало постаћеш нижи
— Додуше, Богу тад бићеш ближи.
СТЕПАН
Шта? Каква дрскост?
РАТКОВИЋ
Све сабља може.
СТЕПАН
Да уцењујеш зар хоћеш мене?
РАТКОВИЋ
Боље потпиши. Све ћеш тад знати.
Устави реке крви црвене
Потезом једним. Мало ћеш дати,
А знаћеш много и спашћеш главу.
СТЕПАН
Па реци.
РАТКОВИЋ
Потпис.
СТЕПАН
Шта ћеш ти, кажи.
Завијено је. Нешто се крије.
Јасније реци, па онда тражи
И сам мој дворац да ти уступим.
РАТКОВИЋ
Потпиши.
СТЕПАН
Реци.
РАТКОВИЋ
Потпис.
СТЕПАН
Говори!
Сад ћу да новом леку приступим:
Видећеш одмах како мач збори.
Још ћутиш? Кнеже, уста отвори.
РАТКОВИЋ
Потпиши.
СТЕПАН
Тако? Мачем по челу?
РАТКОВИЋ
Добро кад хоћеш. Боље ће бити,
Јер мртав мозак тајну ће скрити.
(Смеје се.)
СТЕПАН
Дакле? Говори. Ти мораш рећи.
РАТКОВИЋ
Можеш ми мозак железом пећи,
Залуд. Потпиши, па је друга ствар.
СТЕПАН
(бесно)
Мораш ми рећи.
РАТКОВИЋ
Залуд ти претње. Залуд ти прбтње.
Тај разбуктали утишај жар.
Потезом једним склони све сметње.
СТЕПАН
Ја тако ниско још нисам пао.
РАТКОВИЋ
Да ти не буде доцније жао?!
Потпиши.
СТЕПАН
Нећу.
РАТКОВИЋ
Сам си џелат свој. Сам си џелат свој.
Због тога крвав спопашће те зној!
(Згужва хартију па је баци Степану у лице. Нагло пође ка ходнику.)
СТЕПАН
Па добро.
РАТКОВИЋ
Доста. Свршено је сад.
С човеком таквим немам посла више,
Што прво пљује па језиком брише.
СТЕПАН
Полако.
РАТКОВИЋ
Доста. Нисам кавзи рад.
Од самог себе често ме је стид.
Неучтив, дрзак, тврдоглав ко зид. . .
(Љутито долази до завесе и наиñе на Марка.)
Гле господина! Баш вас чека »краљ«
(Степану)
Такви су за вас, »светли краљу мој«.
Вас два вредите кб будале три.
О, шта ја рекох! Смбтам ли вам што?
СТЕПАН
Можете ићи.
РАТКОВИЋ
То хтедох и сам.
СТЕПАН
Бар тад вас не бих отерао ја,
Те нов не бисте претрпели срам.
То навикли сте, не вреñа вас то,
И мило вам је кад вас оспе стид:
Срећни сте што бар имате га још,
Иако ОБРАЗ »тврд вам је кб зид«.
РАТКОВИЋ
Хвала, краљу наш!
(Прикривајући гнев, одлази десно у собу.)
СТЕПАН
(бесан је, али се стишава; шета)