Gorski car/XIII
XIII
Đurica se požuri, te nađe Vuja i dade mu izvešće o poslednjem događaju. Starac se namršti i planu gnevom, ali se u rečima uzdrža da ne izazove mladića, jer je pojmio njegovo duševno stanje. On mu samo reče ozbiljno:
— Kaži ti meni, kako će to da izgleda: hajduk pod keceljom!
— Šta ti govoriš!... — planu Đurica.
— Nemoj da se ljutiš, nego dobro razmisli, pa mi odgovori. Prva je muka: gde ćeš je?... Tamo ne može probaviti ni nedelju dana, vlast će je uhvatiti i zatvoriti, čim dozna...
— Kakva vlast! Pero će je čuvati, a posle toga i ja ću otvoriti oči — prekide ga Đurica.
— Slušaj što ti govorim! Vlast će doznati brzo; u to ne sumnjaj! I sitnije stvari po selu se raščuju odmah, a ova je dosad obletela unakrst po selu; a što zna celo selo, to se ne sakri od vlasti. Ti misliš oni u srezu ne znaju gde ti danjuješ? — Znaju, bane, svaki tvoj korak po selu, ali im to zasad ne momaže, jer znaju da te selo čuva. A hoće li selo čuvati devojku, koja je odbegla za hajduka?
Đurica se namršti, jer ne nađe odgovora na to pitanje. Ili, upravo, nađe ga, ali on beše nepovoljan. A Vujo nastavi:
— Kod mene, vidiš, da ne može; i onda gde ćeš je?
— Gde god ja danjujem, i ona će sa mnom. Naći ću u nekoliko sela po dve tri pouzdane kuće, platiću ljudima dobro, pa će nas čuvati.
— E, moj sokole, nije žensko srce kao tvoje. Ti moraš svakoga časa biti gotov da pregruvaš po dva okruga do kakvoga pouzdanoga zaklona, a ona ne može svuda s tobom. I posle toga, za tebe će se određivati sve veća i veća ucena, što više budeš radio, a seljak će te ubiti za stotinu dve dukata, pa da si mu iz oka ispao. Pare su to, hej !
Đurica se zloćudo namršti i uvuče pune grudi vazduha.
— Ja ti kažem samo to, da bez nje ne mogu živeti, pa sad... jednom se mre. Ako hoćeš da nas čuvaš, savetuj nas kako god znaš najbolje. Ja samo znam da moram sad imati novaca što više, i naći ću ih, pa makar svu zemlju prevrnuo.
Vuju sevnuše oči zadovoljno.
— Što će ti sad pare?
— Bez njih se ništa ne može, to znam. A ja ih moram sad bacati na sve strane.
— Pa dobro, daj da gledamo koju priliku još ove nedelje.
— Ti razbiraj i spremaj, a i ja odoh da što razberem — odgovori Đurica i, znajući da će ga Vujo sad raspitivati za njegove planove, obrte se odmah i ode.
I ako je bio dan, nije se mnogo krio. Išao je preko sela, držeći se šljivara i zabrana, a gde naiđe na čisto polje, tu se više požuri i obrće opreznije. Tako stiže u Vrbljane, pred kuću čuvenoga gazde Janka Pajića. Razgledavši kroz plot, vide u dvorištu nekoliko dece u igri i jednu ženu gde mota cevi. Ne razmišljajući mnogo, otvori vratnice i uđe u dvorište. Da ne bi svojom pojavom uplašio ženu i decu, nakašlja se i viknu običnim glasom:
— Pomozi Bog, snaho!
Žena, okrećući se k nemu, primi mu Boga, ali videvši ga onako naoružana, trže se i preblede. Deca prestadoše igrati i zanemeše, ne znajući da li da begaju i vrište, ili samo da ćute i posmatraju neobična čoveka.
— Ne boj se, snaho; ti se kâ da nešto plašiš — reče on blago, i da bi je bar koliko umirio, sede na klupu pod šljivom, pa nastavi: — Imam mnogo hitna posla do gazda Janka, pa te molim, ako je tu, kaži mu da ga čekam.
Žena ga gledaše s velikim nepoverenjem, ali se odmah diže i, pošavši k vratima kućnim, reče mu:
— Ništa ti ne znam gde je. Da pitam nanu.
Posle nekoliko minuta promoli se jedna proseda muška glava na vratima i, razgledavši hajduka, zovnu ga:
— Hodi der bliže, momče!
Đurica ustade, uze pušku i dođe pred vrata. Janko ga pažljivo razgleda, držeći jednu ruku sakrivenu za leđima.
— Čiji si ti, more? — zapita ga starac.
— Zar me ne poznaješ, gazda Janko? Dogonio sam ti onomlane merteke iz naše šume -— odgovori Đurica i nasmeja se prijateljski, kao stari poznanik.
— A, ti li si to! Ja bih rekao, pa opet kô velim... neće zar to biti. A kojim dobrom?
— Imam hitna posla s tobom na samo. Pa, ako što sumnjaš, zatvori vrata pa stani s one strane kuće na prozor, a ja ću ti ispred prozora kazati što imam — odgovori Đurica veoma blagim glasom.
— Bog s tobom, dijete, što da govorimo kroz prozor, kad je dao Bog te imamo gde sesti i razgovarati se. Hodi ovamo — reče starac i propusti ga na vrata.
Đurica se zbuni, došavši u nepriliku: naučio je iz detinjstva kad uđe u kuću da nazove Boga i da se zdravi sa domaćinom, a sad nekako sam oseti da je to u ovoj prilici neumesno; oseti da on nije sad onakav, kakvi su ostali ljudi. Janko ga ćuteći uvede u sobu, zatvori vrata za sobom i ponudi ga da sedne.
— Pa tako: ti sad po malo hajdukuješ? — reče starac, posmatrajući ga ozbiljno i radoznalo.
— Tss... šta ću — promuca Đurica, i još više se zbuni od ovog otvorenog n neočekivanoga pitanja.
— Samo ti ne valja što si se združio s onim zlikovcem... s Radovanom. Sa njega ćeš brzo glavu izgubiti.
— Ja ga, vala, nisam tražio, ali šta ćeš.
— Znam, znam. Sve je to udesio onaj matori ugursuz. Znao sam ja još pre godinu dana da ćeš biti ovo, što si sad, čim sam čuo da ne izbijaš iz njegove kuće. Gledao sam dosta takvih glava... ali, šta ja tu buncam! Dede da vidimo kojim si dobrom došao?
Đurici beše prijatno slušati ove pametne reči; milo mu beše sedeti ovako i razgovarati se lepo sa najuglednijim čovekom... Ta on je, u poslednje vreme, mogao razgovarati samo s onima, koji ga čuvaju...
— Nemoj da se naljutiš, gazda Janko, ali mene je velika nevolja nagnala da ti dođem. Meni treba ovih dana novaca, i to vrlo mnogo, pa dođoh da te molim, da mi uzajmiš. Pričali su mi o tebi sve, da si i drugima tako činio, pa zato ti i dođoh ovako sam. Čim dođem do novaca, sve ću ti vratiti, a dok sam god živ, neće te zaboleti ni dlaka na glavi...
— Koliko ti treba? — prekide ga Janko odsečno.
— Pet stotina dukata.
— Ništa ne možemo učiniti... Ja jesam pozaimao gotovo svima Vujovim ljudima, i oni su mi pošteno vraćali, ali tolike pare niti sam imao odjednom, niti sam ih davao. A pravo da ti rečem, i kad bih imao, ne bih ti toliko dao.
— Zašto, gazda Janko?
— Ja ti to ne mogu reći, a pitaj Vuja, pa će ti on, može biti, kazati. Daću ti sto dukata, više ni pare.
Đurica se i snuždi i namršti se, ne znajući da li da pređe na pretnju, ili da još pokuša lepim. Janko poznade šta on misli, pa ga zapita:
— Što će ti tolike pare ?
— Trebaju mi, mnogo su mi potrebne, a posle ćeš, može biti, čuti zašto su mi trebale.
— Ako ću posle čuti od drugoga, bolje je da sad čujem od tebe. Može biti da ti mogu pomoći savetom, i ako znam da imaš mudroga savetnika... Istina, ja i zaboravih da te pitam: zna li Vujo da si ovamo otišao?
— Ne zna. To ću mu posle kazati. Hteo sam...
— E, pa onda se mi ne možemo više o tome razgovarati: ja takve stvari ne vršim bez njega.
— Zašto ?
— Zato, što mi je on pouzdaniji. Ako tebe, recimo, danas ubiju, ostaje mi on za dužnika, pa će mi to posle platiti drugi, koji dođe na tvoje mesto.
Đurica se sasvim zbuni, jer vide da ovome starcu ne može i ne sme ništa. Najgore mu beše što se uveri, da i ovde ne može bez Vuja ništa učiniti. Ali on se odluči da ogleda poslednje sredstvo da bude potpuno poverljiv sa gazdaJankom. Ispriča mu iskreno, gotovo naivno, ceo današnji događaj, ne sakri mu ni Vujovo mišljenje, pa kad ućuta, stade bojažljivo da čeka odgovor.
— He, momče, — odgovori Janko posle kratkoga ćutanja — traljava posla! Najbolje je, da ti to sve ostaviš, a ako ne možeš, onda radi onako kako ti Vujo kaže.
Dakle, i ovde neuspeh!
Đurica iziđe neveseo, zbunjen, uplašen, ne znajući šta da čini i kud da okrene glavu. I odavde ga upućuju k Vuju; i jataci, kad im se za štogod obrati, prvo se izveštavaju o Vujovu mišljenju i volji; a on — njegovo mišljenje niko ne traži, njegovu želju niko ne čuje, na njega niko, bez Vujove reči, ne obrće ni glave. — Kao da on i ne postoji, kao da je on neka stvar, kojom se svi mogu po volji služiti...
Obuze ga veliki bol; oseti se tako jadan i tako usamljen, da već ne viđaše nikakva cilja svome opstanku. Neko ljuto, gorko osećanje usamljenosti zasede mu u duši, i on iđaše po njivama i šljivarima, koračajući nesvesno, zaboravljajući i na svoj položaj i na svaku opreznost...
Najedared slučajno pogleda niz ravno polje, i krv mu se sledi od straha, što mu izazva ova iznenadna kob. Daleko pred njim kasahu na konjima tri žandarma. Oni su ga opazili ranije, to je jasno, jer se jedan odvojio i u najvećem trku juri desno, da mu spreči put k šumovitu potoku, kome se on uputio. Ostala dvojica iđahu pravo na njega, držeći puške na ruci, koje odsjaivahu prema zahodu sunčevu.
Đurica zastade; jednim brzim pogledom razgleda položaj i, ne misleći više ni o čemu, potrča iz sve snage k potoku. Već vidi kako mu se onaj pored potoka naglo približuje, čini mu se da čuje konjski topot iza sebe i on napreže svu svoju snagu i poleti niz polje, kao na krilima. Već se približio prvim šumarcima nad potokom, ali je i onaj blizu, samo sad ne ide preda nj, već mu se približuje sa strane. Sad dobro čuje tutnjavu od konjskih kopita i oseća da ga snaga pomalo izdaje...
»Ta neće me, valjad’, stići ... neću poginuti?« — misli on, i ova strašna misao daje mu novu snagu, i on trči, samo trči, ne znajući više ništa za sebe.
— Stoj ! — viknu onaj sa strane, i Đurica ne pogleda, ali oseti da ga onaj cilja puškom i potrča još brže.
»Na konju je, ne može me nanišaniti...« — pomisli oni po gleda onamo u stranu.
— Predaj se! Ne gini! — viknu žandarm s konja.
Đurica potrča još brže. U taj mah grunu pucanj, kuršum fijuknu pored njega i odlete u ševarice, sa kojih opadoše nekoliko grančica. Istoga časa zagrmeše puške iza leđa mu, ali on utrča u šumu, sjuri se niz duboku strmen, i, kad potrča drugom stranom potoka, vide da je spasen. Za njim se nije moglo na konjima, i on okrete niz potok običnim korakom. Više nije ni mogao trčati.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|