Горски цар/XIII
XIII
Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају. Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање. Он му само рече озбиљно:
— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом!
— Шта ти говориш!... — плану Ђурица.
— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори. Прва је мука: где ћеш је?... Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна...
— Каква власт! Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица.
— Слушај што ти говорим! Власт ће дознати брзо; у то не сумњај! И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти. Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не момаже, јер знају да те село чува. А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука?
Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање. Или, управо, нађе га, али он беше неповољан. А Вујо настави:
— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је?
— Где год ја дањујем, и она ће са мном. Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати.
— Е, мој соколе, није женско срце као твоје. Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом. И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао. Паре су то, хеј !
Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха.
— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре. Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље. Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо.
Вују севнуше очи задовољно.
— Што ће ти сад паре?
— Без њих се ништа не може, то знам. А ја их морам сад бацати на све стране.
— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље.
— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде.
И ако је био дан, није се много крио. Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније. Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића. Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви. Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште. Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом:
— Помози Бог, снахо!
Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе. Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека.
— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам.
Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му:
— Ништа ти не знам где је. Да питам нану.
После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га:
— Ходи дер ближе, момче!
Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата. Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима.
— Чији си ти, море? — запита га старац.
— Зар ме не познајеш, газда Јанко? Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник.
— А, ти ли си то! Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити. А којим добром?
— Имам хитна посла с тобом на само. Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом.
— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се. Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата.
Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи. Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне.
— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало.
— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног н неочекиванога питања.
— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом. Са њега ћеш брзо главу изгубити.
— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш.
— Знам, знам. Све је то удесио онај матори угурсуз. Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће. Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам! Деде да видимо којим си добром дошао?
Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком... Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају...
— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем. Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш. Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам. Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави...
— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно.
— Пет стотина дуката.
— Ништа не можемо учинити... Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао. А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао.
— Зашто, газда Јанко?
— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати. Даћу ти сто дуката, више ни паре.
Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим. Јанко познаде шта он мисли, па га запита:
— Што ће ти толике паре ?
— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале.
— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе. Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника... Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао?
— Не зна. То ћу му после казати. Хтео сам...
— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега.
— Зашто ?
— Зато, што ми је он поузданији. Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место.
Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа. Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити. Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газдаЈанком. Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор.
— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла! Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже.
Дакле, и овде неуспех!
Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу. И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити...
Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку. Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност...
Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб. Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма. Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио. Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву.
Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку. Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима. Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране. Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје...
»Та неће ме, ваљад’, стићи ... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе.
— Стој ! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже.
»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну.
— Предај се! Не гини! — викну жандарм с коња.
Ђурица потрча још брже. У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица. Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен. За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком. Више није ни могао трчати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|