Горски цар/XII
XII
Ђурица и Станка се састајаху свакога дана. Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно ! И његове везе почеше да избијају на видик. После три недеље опази их прво Станкина мати. Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута. Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце.
— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари.
— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена.
— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете! Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку.
— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се.
— Добро те њој ниси ништа говорила. Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло!
На томе се сврши разговор. Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему. Али се Марко већ беше одлучио.
Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра.
— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан.
— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке?
— Хоћу ја, али на лисице. Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам.
— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак.
— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут...
»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили... Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај. Бранио сам своје дете, па то му је!...«
Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран. Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи. Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире.
Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније.
— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре.
— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим. Најбоље нам је овако, па шта ћемо више!
— Јок, ја нећу тако. Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд. Треба из раније да знамо шта ћемо.
У тај мах груну пушка иза њихових леђа. Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ. Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио. Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку.
— Не, ако Бога знаш! — викну она.
Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку.
— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се.
Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега.
— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке!
Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони. А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима. Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка.
Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну. Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих. Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом. Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну:
— Даље од мене, кучко, не погани ме! Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам.
Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку.
— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао. И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом.
— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге...
Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици:
— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће.
Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља.
А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући. Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше.
— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама. Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба.
Старица се одистине обрадова. Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости.
— Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро?
— Јесте, мајко: снаху и ћерку.
— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је’ вака девојка изабрала мога Ђуру.
— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може... А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим.
— Чуваће је он, синко, не брини се ти. Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега. Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа.
— Знам ја, даћу и њему. У кући имаш што ти треба?
— Имам свега. Само, ви’ш, ово је дете дошло овако ... треба јој купити одела и преобуке.
— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи. За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после. Сад, у здрављу! — рече им и оде.
»А шта ћу ја сад ?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене. Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња. Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави. А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао. Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити. И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње. На првом кораку у нови живот, она задрхта...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|