Vasa Rešpekt/XVIII
XVIII
U Požunu je ugarski Sabor. Tu sad oci otadžbine kroje zemlji haljinu. Tu sad možeš videti bogata sveta u gomili, manjih, većih ljudi, mitropolita, vladika, grofova, poslanika, lepih dama, Čivuta i grizeta.[1]
Kome je iole moguće, dođe da vidi onda Požun. Po sebi prijatna varoš, a još blizu Beča.
Dobijem dopust na osam dana i odem u Požun. Dva dana slušam na Saboru, pa onda tražim drugo šta da vidim. Divnih je tu bilo lepotica; sokaci od njih kipte. Kud god hodim, svud na lepše nailazim. Nedaleko od mene, pred palatom grofa Vicaje, šeću se tri ženske elegantno obučene. Na jednoj se i odavde već poznavalo da je starija, no na onim dvema da su mlade; po formi lepe, ali kokete, jer se jednako osvrću. Dođem do njih, poznam najpre mater, pa - Emiliju. Brzo se predomislim, neću se dati odmah poznati. Ko ne bi poznao markirano lice i ličnost i hod materin! Oni mene nisu poznali. Mladić u tom dobu za dve tri godine jako se promeni; kad od dečka postane momak, pa još uniforma, sasvim se preobrazi. Nisam tako oduševljen bio za njima da im se odmah javim. Prođem pokraj njih, i oštro ih pogledim. I one mene dobro poglede; one dve mlađe baš koketno.
Prođem, uđem dalje u dućan da kupim cigara, pa ih onda čekam, vrebam. Propustim ih s druge strane neka idu, a ja s boka kotojiram.[2] One jednako streljaju.
Mati se nije promenila, šta više rekao bih da još bolje nego pre izgleda. Na obrazima Emilije primetio sam neku uvelost. Inače, figura lepa. Ona druga nepoznata lepa, no prilično starija od Emilije, bar deset godina. Doći će do jedne "restoracije"[3]; tu stanu, dogovaraju se, osvrću se, i kad su već ulazile, na mene su pogled bacile.
Lepo letnje vreme, odu u baštu, i sednu na jednom mestu. I ja tražim mesta, pa baš za istim stolom do njih, u sujeti ili u uverenju da im neće biti protivno; to se odmah po ženskima, po zraku njihovog oka, pozna kad nisu protivne, nego voljne. Poklonim se, one otpozdrave. Ne mogu me po glasu poznati, jer je okrupnio. Razgovaram se s njima; jedva su dočekale. Pitam kako, otkuda. Kažu da su i one došle da vide Sabor, "Dijetu". Sve o samim grofovima, baronima i vladikama govore. Prave kokete. Emilija je lepa još i sad, osobito za onog koji je pre toga nikad nije video; ali velika razlika od pre i sada. Oči malo upale, onako kao da nisu tri dana spavale, ali ipak đavolaste, slobodne, izazivljive; nema negdašnje skromnosti. Govor slobodan, pa kad gledi, u zenicu ti gledi, - kao da je udata. Ona druga, vidi se da je lepa, ali davno izgoreo vulkan. I otkud sve tri same tu, bez muža, bez muške rodbine? Nije to više ona negdašnja Emilija. Pitaju me otkuda sam, hoću li se duže tu baviti. No na posletku kao da me je Emilija poznala, ili je sumnjala o meni: postala je malo rezervirata;[4] u toliko se većma ona druga istakla. Kažu mi sve, i gde su odsele.
Sutra dan opet ih nađem, ali se s drugima šetaju, i to s muškima. Priđem i ja k njima, ali manje pažljivosti mi poklanjaju. Ceo pohod njihov nije mi se dopao. Raspitivao sam o njima. Ko ih je više puta viđao, sleže ramenima, pa se tek nasmeši. Dosadi mi se, i odem k njima u pohode. Javim se, obe se ubezeknu, no brzo se povrate i počnu me o koje čemu zapitkivati. Kažem im kako opet prođe siromah Vasa Rešpekt. Mati kaže da nije šteta: "Vešala je davno zaslužio". Primetio sam da se druga dama zarumeni. Kažem joj da je Marija poludela; oni ne znadu za to ništa, i prvi mah ne veruju, no kad sam im pokazao i predao cedulju, belešku iz Deblinga, onda su verovale. Takvu belešku baš sam već sa pismom i kući rodbini poslao. Sad obe u plač. Mati jauče, kaže da je svemu tome otac kriv, siromah Steva, a sebe drži za nevinu. Dam im adresu, i oni će doći u Beč da vide Mariju.
Od njih se oprostim, ali, pre nego što odem, moram o njima nešto od drugih raspitati, jer mi je sumnjiva stvar bila. Ta druga dama imala je tako cifrasto ime da ga nisam držao za pravo. Ida Hercdijamant, tako mi je predstaviše.”Herc" i "dijamant" ujedno, - toga nema. Naiđem na jednog senzala koji je sve njih poznavao. Hercdijamant, to je negdašnja Matilda, ona Rešpektova Matilda, pravi "hercomnibus"[5]; i živi lepo, i Bog znate otkud. Sad putuje incognito. Za Emiliju kaže da je bila neko vreme kod grofa Almozina i grofice dobro "plasirata",[6] ali mati je svaki čas doparkivala i jednako novaca od grofa tražila, da otvara ne znam kakve "gšeftove",[7] kao duvanski dućan, kafanu, itd. I doista dobila je toliko novaca od grofa da je sve to mogla imati, ali je sve proćerdala, pa kad grof nije hteo više dati, onda ona digne odande Emiliju, a grof ništa se ne protivi. I tako kurtališe se matere, a i Emiliju svojoj budućoj sreći preda, gde će joj se bolje voditi.
Tako je Emilija prešla drugi stepen preobražaja u svom životu. Sad je već odvažnija i neodvisnija, kao da je od dvaest godina starija, a još lepa; ceo svet je njoj otvoren. Mati i sad kaže: "Dok je mlada, nek vidi sveta; kad se uda, već je teže: nastane briga, porodica". Teško je bilo materi sa Emilijom prvi put na života led stati; sad će se već lakše po njemu otociljati.
Najpre će iz Požuna u Beč, da vide Mariju, pa onda će u kupke u Baden. Novaca za to imadu, vidi se po njima. I doista dođu u Beč, u pohode. Uputim ih na doktora u Debling, pa kad se dobro isplakaše sve tri, - i Hercdijamantka je tu, - onda srećno otplejaše[8] u Baden na odmor.
Emilija i onako je prešla već svoj Rubikon, pa, kao god Julija Cezara, kud god brodila bude, njen brod će njezinu sreću voziti.
Objašnjenja
uredi1 Grizeta, franc. grisette, lako ženskinje.
2 Kotojirati, franc. cotoyer, ići pored.
3 Restoracija, nem. Restauration, gostionica.
4 Rezervirat, franc. reserve, povučen
5 Hercomnibus, nem. Herzomnibus, "omnibus srca".
6 Plasiraš, franc. rlase,- smešten, namešten.
7 Gšeft, nem. Geschdft, trgovina.
8 Otplejati, brzo otići.