Васа Решпект/XIX
XIX
Кад је Аница дошла у М., прва јој брига била да Решпекта походи. Тамничар је знао већ целу историју Решпектову, и знао је како је овај стајао са Аницом. Иначе и човек је по себи добар и милостив био, а и Аница му коју мангуру гурнула, а тај кључ и тамнице отвара.
Добила је приступ. Како се сиромах Решпект обрадова када је види! Аница му пала око врата и сузе рони, оплакује судбу Решпектову. Па шта то тако веже Аницу Решпекту, кад хиљадама би се других у таквом случају мануле човека ког је понашање у животу изван реда, и тражиле би удадбом друго мирније пристаниште? И зашто Решпект због тога што Аници двори[1] каплар, баш да га убије? Аница зна да су је као дете купили; зна да је и она имала родитеље негде, па не зна ни где су, ни ко су, јесу ли живи, и како да их потражи, кад им ни трага нема. Када су је купили, дали су на оној лађи с које су Аницу узели Решпектовој матери цедуљу на којој је било забележено име девојчета: "Ханка Глучак, из оравске столице". У њеном детињству ругали јој се да су је купили за саћурицу мекиња, да се не зна откуд је пала на земљу, па Софија, газдарица Игње Решпекта, не једаред јој је то у љутини пребацила. То је морало болети. Решпект опет, мислила она, изгубио матер, а отац тиранин, и он је остављен као и она. Ту се већ у детињству због наличне судбе симпатија изродила. Нема он никог, нема она никог.
Решпект, опет, од свију на свету остављен, једина га Аница оставила није; то му нико из срца ишчупати не може, и ко Аницу дирне, тај мора пропасти, тога Решпект мора утаманити, ма он ко био, па ма и сам пропао.
Имао је тамничар више деце, али једна кћи од осамнаест година тако је наличила на Аницу, премда је ова много старија била, да нико не би рекао да нису родови. Одмах су то приметили и тамничар и његова жена, и изродило се међу њима неко узајамно пријатељско нагнуће. Сам тамничар мало по мало, па је гледао као да му је кћи. У толико боље по Решпекта, јер му тамничар покрај ње на руку ишао, у колико је само могуће. Давао му испод руке књиге да чита, и у ординарним пословима штедео га, често га правио за "марода".[2] Свештеник који га је исповедао био је добар Србин, и њему га тамничар препоручи. Каже му да није рђав као што му је досуђена казна велика: у фурији је, поштење бранећи, ниткова. убио. Тамничар има женске чељади, мора тако говорити. Свештеник му шиље књиге какве је год само, имао, и молитвене и "мирске", а Решпект опет њему од коњског репа лепе ствари прави.
Аница би рада биртију отворити, да готов новац не троши, али боји се да опет не дође до какве несреће, а и Решпект не допушта, па се мане. Остане код тамничара, ту помаже, а иде и по јаким кућама прати и пеглати. Тамничар, што год даље, све већма Аницу бегенише, а тако и цела породица. Аница, кад год би му у очи погледала, увек би се насмешила, а кћер љубила. Кћи је сасвим откинуто очино лице, и то се јако познаје, ма да је тамничар већ оматорио. Како је Аница чула име тамничарево, одмах је мислила да је од њене родбине. Аница се није звала друкчије, па ни писала, већ Аница Огњанова, па зато није марио ни покојни Игња Решпект; па и тамничар држао је то њено име истинито: да је друго Решпект, како се Васа писао, а друго Огњан. На послетку, он се о том није много пекао. А тамничар се звао "Палко Глучак". Аници пало њено име на памет, па најпре сама себи не верује; извади из недара цедуљу, где је као аманет носила, одвије па чита да ли је тако. Баш тамо стоји, да се чисто ипак прочитати може, ма да је артија већ искршена, "Ханка Глучак". Гледи боље тамничара: бадава, има породичне црте; мучи се хоће ли с бојом једаред на среду, да се испитају ко је откуда.
Глучак једаред приповеда деци да, кад је још код регименте био, једне године таква је велика глад била да су људи од глади падали као муве, да су морали децу у Пешту шиљати и продавати, јер иначе би сви поскапали. Сад је већ Аници доста. Обузело је сродствено осећање, - крв није вода. Извади из недара артију и преда тамничару да прочита. Овај прими, чита: "Ханка Глучак из Ораве", пита је откуд јој то, јер је то прави Словак писао, немачко-готским писменима, и ко је та "Ханка Глучак". Аница покаже руком на прса да је она та. Сви се убезекну. Почне им приповедати како су и њу са многом другом децом због глади продали, управо поклонили, јер оно неколико форината био је само "трингелд"[3] за путни трошак, и да не зна је ли ко од њених родитеља жив. Тамничару кану сузе низ образ, устане, загрли је и пољуби. Не сумња се да је то његовог рођеног брата кћи. Сетио се и знао је да је његов брат Јано Глучак имао двоје дечице, једно мушко друго женско, и то опомиње се Ханке. Нема сумње, то је његовога брата кћи; сви се грле, љубе; сви су уверени, позна јој се по лицу да је род. Тамничар и то јој да на знање да јој је и брат умро, и сви, да никог више нема осим њих.
Но сад је други положај за све њих. Ако се дозна да је она њему род, биће промене: могу Решпекта у какву другу тамницу у другом граду преместити. Зато свима наложи да се нико не усуди што о томе говорити, а још и то дода Аници да Решпекту да на знање како ће он пред другим према њему увек оштар бити, и псоваће га каткад што је тако много "марод", само да се не сећају.
Кад то чу Решпект, мило му је било. Сад је Решпекта напала жеља да чита. Што није чинио у детињству, сад хоће да накнади из дуга времена. И доиста, чудноват је дух човечји и његова радња. Када се на што присиљује, даје се отпор и у самој науци, па у тамници се тако што уради и научи на што пре тога несрећник ни помислио не би. Решпект, који jе у детињству бежао од књиге као ђаво од крста, сад гута а не чита. Све што добије прочита, и повише пута где запне, не разуме, а он иште такве књиге које опет то тумаче. Постао је, истина, надрикњига, али такав да му се чудити мораш. И тамничар израдио му да је он сам у једном казамату, јер је најволео сам бити; па тако усамљен, од других предмета незаузет, памћење му се на његовим предметима изоштрило, и што једаред два прочита, то му се из његовог мозга више не избриса.
Кад је у регименти служио, старији камарати приповедали су колико су вароши и земаља прошли, па се млађима подсмевали који нигде нису били, и многи своју капитулацију на једној штацији испунили, што код коњаника није реткост. Решпект мало је света видео: мало у школи, па солдат на два три места, па двапут на робији. А рад би знати како је по свету. Кад добије какву географску књигу са мапом, он и пет пута прочита. Из дуга времена, а и од воље, проба мапе правити. Аница му доноси све што треба, и мало по мало такве је мапе почео правити да се и сам тамничар дивио, а из потаје додавао му преко Анице оруђа нужна, баш и против тамничарског прописа, где би тамничар, да се сазна, надрљати могао.
Од свештеника добије књиге географске о Аустрији, о Турској, Старој Србији, и једну о новој младој Србији, о Црној Гори, мапе од Капараја и Мекинтоша; свештеник је био познат, па му по вољи све карте истраживао и шиљао. Кад му је у руке дошла српска карта, он стане па се мисли. Пробудио се у њему први инстинкт његова детињства. Пало му на памет да је његова рођена варош насељена "из Србије", да је у средини Мађарске, и да је ту закопана српска радост и жалост, јер негда су били славни, а сад изглодани. Паде му на памет: Ми же Сент-андрејци, цјелог свјета славни. Мисли се, Бог зна није ли несрећан што је Сентандрејац. Јер не може бити друго него Србин, а не да му се бити Србином. Али опет га узбуди кад види српски грб, кад види мапу, било старе, било младе Србије. И кад му падну на памет јуначке песме о Краљевићу, Обилићу и Страхињ-бану, слепице и слепци гуслари, дух му се сасвим преобрази, желео би онамо откуд су његови стари дошли.
Мапу Србије, Турске, Аустрије и Италије ваљда је десет пута копирао, па је знао у њима свако место и положај. Ако је и неук, а самоук, али његово памћење, фантазија и срце све је то накнадило. Каткад, замишљен, гледи на мапу Турске. Онде је Метохија, откуд су његови дошли, па онда Приштина, Призрен. Уздахне, па шкрипне зубма; ту би се волео са Мујама тући. Али знао је и о другим земљама доста у земљопису и историји. Српски робијашки свештеник - Бог да му душу прости! - био је честит човек, који је свој положај љубио. Умро је доцније од јехтике. Под видом исповести, а каткад и због тога, и онако световања ради, састајао се попа са Решпектом, и онда би га преслушао и храбрио да не очајава, и таквом приликом додао би му какву књигу.
У Решпекту је остала страст на лутрију метати. И ту је срећан био као свагда. Добије једаред шест стотина форината. Поклони тамничаревој кћери на удадбу двеста форината. И заслужио је то тамничар.
Замоли тамничара да каже да је болестан и да жели чешће са својим свештеником разговарати се. Пошље се лекар да види је ли истина да је болестан. Добар човек, каже да јесте. А који је робијаш здрав? Зар душа није болесна? Дође свештеник, и то пред вече, тек што није мрак. Тамничар приправи вина, нико их неће знати.
Свештеник, млад удовац, срдачан, дође Решпекту, мисли доиста да је болестан. Решпект му каже да је на лутрији добио, њему новац не треба, хоће да подели. Моли га да прими у спомен од њега сто форината. Људи смо, вели: ако је робијаш, није престао бити човек. Попу зато опет моли да му жељу не квари, но да прими за толике њему учињене услуге. Попа се најпре устеже, па онда прими. Сад му Решпект пружи бокал вина да пије из њега, па за њим ће он пити. Исус је на крсту лопову опростио, нека прими и он од њега у знак пријатељства; и попа, осигуран да неће нико доћи, јер је тамничар све то тако наредио, а иначе свештеник, као исповедник, може се код њега и дуже забавити.
И доиста Решпект исповеда му се, ма да и пије из бокала; та после исповести и онако се вином причешћујемо, па била већа или мања порција, само кад је по души исказано. Решпект исповеди да он није украо оне драгоцености због којих је био први пут дванаест година на робији. Он је волео Матилду, па је узео на се сав њен грех. Но она га изневери кад га заточише; писао јој да на њега не заборави, а он доби парче писма, од њене руке писана, да она са робијашима нема посла. Па сад и то исповеда, ако се икада ослободи и нађе је, да ће је убити, ма никад раја не видео, него управо у пакао одјездио. Попа га теши да то не чини ни онда, јер с тим још горе; али Решпект не одустаје.
Попа, да га утиша, окрене други разговор. Он је био српски шовениста који је држао да се за десет година мора обновити Душаново Царство, зато је и шиљао Решпекту сваку нову српску књигу, да и њему лагано своју веру накапље, распрострањавајући тиме српски дух. Започне како је Решпект срећан на лутрији, па кад му Решпект каже колико је већ у животу на лутрији добио, чуди се, пита га да ли би престао метати да добије сто хиљада.
Решпект каже да не би. А милион? И онда не би; ни сто ни двеста милиона да добије, ни онда не би престао. "Но то је већ страст", вели попа. "Па шта би радио с толиким новцима?" пита попа. "Би л' држао сто коња, ваздан каруца, и како би живео?"
Решпект каже да ни онда не би Бог зна како живео, али знао би све те новце употребити. На што? Сад ће му Решпект одговорити.
На сточићу жижак чкиљи, зрак баца на бокал, попа седи на ниској столици, а Решпект на дасци, па најпре понуди попу, па онда се сам напије, и почне овако приповедати:
- Ја да имам двеста милиона форината, истерао бих Турке из Европе. Истерао бих их још много јефтиније, али само хоћу да одговорим на питање шта бих с толиким новцима чинио. Прво, отишао бих у Црну Гору, па бих казао владици да нисам дошао за друго но да правимо Велику Србију, Душаново Царство. Ево новаца, не тражим да будем владика, ни кнез ни цар. но само да ослободимо, па ма ја ништа не био." Начинио бих у Црној Гори један велики арсенал, доста тополивница, и фабрику свег оружја. Па онда начинио бих једну војску од педесет хиљада људи, и само две хиљаде коњаника, осим тобџија. Врбовао бих од свију страна, ма откуд ко дошао. Даље, док би се ту оружје правило и све организовало, наручио бих у Америци једну флоту, од самих "флибустијера"[4], па бих је још добровољцима, већ увежбаним, напунио, и ма где прам Црне Горе искрцао се, а шта би од Јадранског Мора штогод помоћи дошло. Осим тих организованих по свом војеном реду, скупио бих и организовао још и нередовну војску. Од ове један комад, са припомоћу нешто регуларне. бацио бих на Арнаутлук, а други на Херцеговину, продро бих у Босну и све подигао; онда би се и Србија морала умешати, или, ако не би хтела, онда бих послао њима кроз Босну преко Дрине нешто војске као госте или фифоње,[5] да их у сватове јуначке позову или доведу. Наравно, најпре бих преметнуо до Дрине све низаме редове, башибозуке, аге и спахије, који би још и сад били изметници, издајице свог рода, па бих гледао да што пре, ма шта коштало, освојим Сеницу и Нови Пазар, а Србија с половином да притекне у помоћ овде, а половином код Ниша да задржи Турке док ми овде посао свршимо. Двадесет хиљада задржао бих у резерви.
- Али шта ће на то Аустрија казати? рећи ће попа.
- Онда се треба тући и против ма какве велесиле. Против аустријског фланкирања[6] наместио бих ту резерву косо до Уне, и јаким шанчевима бих се поткрепио где треба, да против устанем и одржим се, а шта не би ни Румуни ни Бугари мировали, или бар им мировати не бих дао. Негда шака Нормана освојили су Апулију, Америка Шпањолска ослободила се у битци код Ајасиско са пет хиљада против много веће силе, па Швајцари су то исто показали код Семпаха и других места; па и код нас, кад се већ од толико времена пева: "Три смо на једнога", пробајмо са "једним на тројицу". Тако се граде и одржавају отаџбине! Ако то није, онда треба жице на гуслама покидати, и све песме у море бацити. Дође ли Русија, нека је, неће она сама бити ту; доћи ће и друге велесиле, па ће се помешати, па и то је за време. Па кад се једаред све поремети, оно старо турско опстати не може. Даље нећу да говорим, премда бих могао још којешта додати. Ја знам да ће ко казати: то су сањарије, фантазије. Па нека! Само сам хтео то рећи да бих знао и милионе трошити а да на себе не потрошим.
- Но то је баш фантазија, рече крстећи се попа, па се диви, тек што не каже: "Буди Бог с нама". Па се крсти, главом маше, откуд у робијашу такве мисли. До душе мисли су криминалне, али и Решпект је у криминалу.
Попа би још мало дуже остао, али га Решпект мало збунио не оним што би против Турске, но због тога што је и Аустрију умешао. Како би фланкираном положају Аустрије на пут стао, и какву би он чекао помоћ са Јадранског Мора? Није ли он на Бокеље мислио? Страшно! Он је војени патер,[7] могли би му пребацити да је слушао велеиздајничке речи, те би могао и под одговор доћи. Може ко чути, прислушкивати. Зато, као форме и коректности ради, малко као пребаци Решпекту што тако слободно говори, и да се чува пред другим тако што говорити. То му као савет да.
Опрости се и оде. Ма да му jе казао да је фантазија, кад је попа кући дошао, легне, па сам у себи мисли. Вражји човек! Нешто може имати и право, само не сме се тако што ни говорити, јер Метерних не само за такав говор, већ и за такве мисли затвара. А онда је Метерних владао, и ужасна бечка полиција, "црни кабинет", а шпицлова свуд доста.
Тако Решпект проводи време, а доброта Аничина и човечанство тамничара стање му олакшава.
Објашњења
уреди1 Дворити, удварати се.
2 Марод, војнички израз у аустријској војсци: јављен ва лекарску помоћ.
3 Трингелд, нем. Trinkgeld, напојница
4 Флибустијер, франц. Filbustier, пустолов
5 Фифоња, сватовски чауш.
6 Фланкирање, франц. flanquement, ударање с бока.
7 Патер, свештеник.