Софронија/Ат трећи

Софронија
Писац: Вице Пуцић
Ат трећи


Ат трећи

Шена прва

* * *


Олиндо сам

Нијесу биле без разлога,
тужни Олиндо, сумње[1] твоје,
и без гријеха неправога
верни пук твој[2] крив остоје!

I ти под мач главу стави, 965
и да буде сржбу своју
наситити краљ неправи,
крв у опћеном проли броју!

Ако ли те мучи и смета
ер с осталијем без кривине 970
у млађахна своја љета
Софронија лијепа гине,

пусти смећу, твојој тужби
мјеста није на овем свијети,
и твој ђух ће ш њом у дружби 975
рајске у дворе полетјети!

Добровољно ње љепоту
ја бих сужањ одмијенио,
и мому бих на животу
драги живот ње купио! 980

Ну ниједнога није лијека
засве ер наћ га срце жуди,
свијес краљева силна и пријека
свијех нас на смрт јур осуди!

А прем га ево! С стране отићу, 985
је да штогод будем чути!
Једном живот изгубићу,
једном имам погинути!


Шена друга

* * *


Краљ, Исмено, војевода и бојници, пака доходи Софронија и Олиндо.

Аладин:
I још нијесте извршили
што вам моја влас нареди, 990
и још живе пук немили,
још наша се сабја штеди?

Не, не, сада, сад најпрече
крзмање се свако остави!
Да се убије, да се исијече 995
једном руком криви и прави!

Војевода:
Прости, краљу! - није крзмање
с непослуха било наше;
сваки се од нас на најмање
твê тренутје справан каже ! 1000

Ну гди се има сад пролити
у час један крв толика,
потреба ми би скупити
цвијет најбољијех од бојника.

Тим да познаш твâ бесједа 1005
у каквој се сцијени држи,
ево ти их - заповиједа',
све што хоћеш да се изврши!

Аладин:
Хоћу да се сви крстјани
прије нег дође ноћ исијеку, 1010
и по свакој града страни
да њих крви ријеке теку!


Шена трећа

* * *


Исти, и Софронија доходи сама.

Софронија:
Ведри краљу, идем к теби,
у толико гњев остави
и нареди благ у себи 1015
да се и твој пук устави!

Идем ти одкрит, и ухићена
дат у руке кривца онога,
кога сл искô, и од кога
твоја влас је увријеђена! 1020

Аладин:
Прем скровита нека сила
тажи моју сржбу многу,
и чини ме проћ разлогу
благе свијести, срца мила:

ја те слушам свеколико, 1025
по начину изријет слиједи -
вјерни моји, у толико
крстјански се пук не увриједи!

Софронија:
Јур свакога ослободи,
нî начине ишти нове: 1030
прид тобом је кривац оди,
дјело и крађа руке је ове!

Мени, мени свуколику
дај педепсу; ја сам она,
која узех свету слику 1035
и увриједит те бих смлона!

Аладин:
Да реци ми сад праведно:
тко би свјетник од те крађе,
тко ли данас с тобом заједно
у смионом се дјелу нађе? 1040

Софронија:
За глас вјечни стећи у вике,
нитком ином нијесам хтјела
ја од моје славе и дике
најмањега подат дијела!

Сама, сама ја сам знала 1045
што сам била намислила,
сама сам се свјетовала,
сама што хтјех извршила!

Аладин:
На самој се зато теби
има вас мој гњев смирити, 1050
и твû саму главу тријеби
освети је посветити!

Софронија:
I с разлогом сама ако
на свијетлој се части бројим,
тријеба је сама да на свако 1055
педепсање справна стојим.

Аладин:
Прем велико смионство ово је,
без припасти с ведријем челом
доћ прид исто лице моје
и худијем се дичит дјелом! 1060

Да ну покли сама јеси
на химбеној крађи била,
сад најбрже рец' ми, гдје си
украдену слику скрила?

Софронија:
Не скрих је нег ончас ужегох, и с тега 1065
велику сцијеним час стећ дана овега,
а то да се на сем свити
не узбуде моћ до вика
гнусном руком оцкврнити
од немилијех невјерника! 1070

Или иштеш лупештину,
лупежа или изнаћ предаш,
вик њу нећеш у истину
видјет, а ево њега гледаш,

засве да се не има ријети 1075
крађа, ни ја лупеж могу:
праведно је оно отети,
што је отето проћ разлогу!

Аладин:
Не, не веће ти наприједа',
невјернице свијем немила! 1080
Смиона ме твâ бесједа
горе од крађе увриједила!

Уред', уред', вјерни моји,
да се ухити, да се свеже,
и ње како гријех достоји 1085
силнијем огњем да се ужеже!

Војевода:
Ви је тврдо савежите,
а ви остали скоч'те хрли
тере дрва донесите
за наложит огањ врли!1090


Шена четврта

* * *


Исти и Олиндо.

Олиндо:
Није, није она крива
у химбеној лупештини,
и у захвалах да лажива
јес овако лудос чини!

Не промисли, не смије од срама 1095
ни учинит може вику,
кô сви знамо, жена сама
и невјешта ствар толику!

Нека рече управ саде,
кô привари твê стражане, 1100
кô ли свету слику украде
од божице наше избране!

Ја кроз прозор цркве ваше
сам кријући уљезо сам,
ја приварих тврде страже 1105
и ја слику узео сам!

Моја, моја час ово је,
и смрт моја има бити!
Педепсање немој моје
да она буде приграбити! 1110

Моје су ово узе, и мени
ш њима руке савежите!
Мени, не њој, плам огњени,
о бојници, приправите!

Софронија:
Што прав идеш тужан оди! 1115
Ки свјет, ка ли несвијес луда
притеже те и доводи
за друг бити мојијех труда,

и без тебе дана овога
да то поднијет нијесам јака 1120
од човјека што једнога
могућа је сржба опака?

Имам и ја срце у мени,
ке без дружбе и помоћи
ни се страши ни се лијени 1125
и најхуду на смрт поћи!

Олиндо:
Залуду се тва доброта
сили мој гријех узет на се:
ја сам кривац, сврх живота
мога осветит краљ има се! 1130

Софронија:
Ја сам крива, а ти у свему
прав, само се мож' крив рити,
ер у свијетлом дјелу овему
славу ми иштеш приграбити!

Олиндо:
Ја, ја питам што је моје, 1135
а ти си она, ка мâ дила
без помоћи ниједне своје
освојит си намислила!

Аладин:
Никако се не подоба
погрда ова мојој дици; 1140
објема се вјерује, оба
останите добитници:

и њега како и њу, бојници, свежите,
и истом на огњу заједно спржите!

Ја ћу отит, намјесника 1145
остављам вам старца овега,
кога узех за свјетника
у свијех дјелијех најдражега.

Свјетник:
Пођи, краљу; ја ћу остати,
роб и слуга твоје круне, 1150
и помно ћу настојати
да се жеље тве испуне!



Шена пета

* * *


Свјетник, војевода, бојници, Софронија и Олиндо свезани.

Војевода:
Још овезијех с дрвим не би!
Супроћ њима један трчи,
ончас их је ужећ тријеби, 1155
да се на нас краљ не срчи!

Бојник:
Нље потребе: ево излазе,
и кô жуђиш носе дрва,
ка око њих тријеба да се
буду ставит сад најпрва. 1160

Свјетник:
Чијем је овако донесено
што се имало нам донијети,
и покли је приправљено
што би тријеба приправити,

што крзмате, што чините? 1165
Ниједан од вас лијен не буди:
став'те дрва, плам стакните,
извршите што краљ жуди!

Олетрио:
Да то драги вез ово је,
с којијем уфах у животу 1170
склопит тужно срце моје
уз гиздаву тву љепоту?

Ово ли је плам љувени,
који цијењах на сем свијети
да у теби и у мени 1175
једнако ће свеђ горјети?

Једне пламе, узи једне
верна љубав нами обећа,
а с осуде неправедне
сад нам друге справља срећа!1180

Сасма, ах, јаох, сасма она
била нас је разлучила;
ну нас сада усиона
смрт је зајеђно садружила!

Драго ми је покли од мира 1185
друг не могох твој се рити,
да од огња ки нас стира
љубјени ћу друг ти блти!

Не мој, твој ме удес смета,
ер о драги мој покоју, 1190
ја весело вршим љета
уз љепоту рајску твоју -

најлише ако сад испросим
да сред меднијех твојијех усти,
смртне ваје чијем подносим, 1195
најзадњи се мој дух пусти,

и да уздахе опет твоје
за обиљежје од милости
буду примит усти моје
на исти начин, ма радости! 1200

Софронија:
О пријатељу, с моје дружбе
справан поднијет смрт ако си,
друге мисли, друге тужбе
за узрок вјерни вријеме проси!

Што не мислиш о кривини 1205
и о плати,коју дава
праведнима бог истини
неумрлијех посред слава?

У његово са мном иирте
бремениту смрт поднеси, 1210
ако хоћеш да с крепкиме
срцем у овијех муках јеси!

Гледај лијепо сунце од неби,
гледај свијетле рајске дворе,
рекби да нас зову к себи 1215
и дају нам разговоре!

Свјетник:
Разлог је имо краљ отити,
ер овако на видјење
не би мого нег смирити
расрчено своје хтијење! 1220

Вас сам милос, вас у смећи,
и тако ме јад приузе
да ми саме и нехтећи
по свем лицу лете сузе!

Ну не могућ у ничему 1225
ја краљеве порећ суде,
и на мјесту сад овему
благе објавит ме пожуде,

ужежите огањ клети,
да се једном буду веће 1230
довршити и доспјети
наши труди, наше смеће!

Војевода:
Ну ки ово од бојника
на брзому коњу, јаше?
Чин јунашки, бојна слика 1235
витеза га славна каже!

Клоринда је, ка на свиту
истој слави зраке отима!
Ја је познам гласовиту,
врх кациге тигру има! 1240


Шена шеста

* * *


Клоринда на коњу, и исти.

Клоринда:
Која ово дјела пазе
посред града очи моје?
Које пламе, ке поразе
пук сионски справио је?

Ки је оно младић, ка ли 1245
дјевојчица ш њим свезана?
Он уздише, плачу остали,
а она сама нље скончана!

Свијес ми се рве с многом муком,
и унутрња милос њека 1250
силује ме бојном руком
уставити дјела пријека!

Војевода:
Доста смо се и савише
уздржали, о бојници!
Ти пламеном у десници 1255
за ужећи ступи ближе!

Клоринда:
Не, не, клету руку устави
и подуни плам немили,
тер се један од вас справи
ријет ми, што су сакривили! 1260

Свјетник:
Зђрава, о бојна заточнице,
глас од које славан лети,
сунчано се игдје лице
може назрет и видјети!

Прости, ако не бих сада 1265
тву заповијед извршио:
краљ, који нас свијех влада,
овако је наредио!

Клоринда:
Добро, да то краљ, нареди.
Ну прље нег се дјело изврши, 1270
од вас ми се ки не штеди
ријет, у чем их кривијех држи!

Војевода:
Мудри Исмено, ки над све ине зна
отајства од нарави,
и у вилиње вјеш хитрине 1275
ки се у свако дјело објави,

знајућ да ће брзо бити
овди војска од запада,
и хотећи утврдити
кобном стражом врата од града, 1280

из крстјанске цркве узе
слику, којој поднижени
сви крстјани кланају се,
за мајку ер се божју сцијени,

пак је у нашу цркву унесе, 1285
смионијем ријечим гди најбрже
скровнијех чари тврде везе
и записе врх не врже.

С многоин помњом би чувана,
ну погину испод страже. 1290
I чим руком од крстјана
отету је краљ држаше,

нареди их свијех побити.
Дјевојчица али она
од те крађе обадити 1295
себе исту би смиона.

С тега ведри наш краљ прости
пуку осталом, а њу саму
нареди нам без милости
на овему спржит пламу. 1300

Младлћ ови у толико,
њу видећи осуђену,
на се узе дјело прико
и учинит јој хтје одмјену.

Не хтје је она, и чим оба 1305
натјечу се гријех чији је,
краљ објема у исто доба
смрти бранит хтио није.

Клоринда:
Све сам добро разумјела.
Докле мене краљ не чује, 1310
уставит вам худа дјела,
о бојницл, сад требује!

А врх моје ја вам главе
обећавам, ни најмање
да нећете ви забаве 1315
имат тако на крзмање!

Свјетник:
Не може се нег твојијема
заповиједим погодити,
што му драго да се има
нашој глави догодити. 1320

Клоринда:
Не бојте се ниједне од згоде!
Ја ћу за вас одговорит,
и њихове од слободе
краљу истом ћу пут отворит!

Бојник:
Ево краља, прем кô жели 1325
бојно и славно срце твоје,
оставио двор је бијели
и полаче свијетле своје!

Сад ће, сад ће овди бити,
заточнице племенита! 1330
Тко зна, да га самирити
буде твоја влас честита!


Шена седма

* * *


Краљ с бојницим, и исти.

Аладин:
Тако ли се обслужује
самосилна ма бесједа?
Тако ли се извршује 1335
што краљ свијетли заповиједа?

I ви ћете заједно ш њима
познат огња врх истога
педепсати кô се има
тко не слуша краља свога! 1340

Клоринда:
О могући, о храбрени
краљу сионскијех од држава,
глас од кога узвишени
по свем свијету зрак пуштава,

пусти смећу, сржбу утажи, 1345
и ако јоштер гњев те влада,
срдита се срца кажи
супроћ мени самој сада!

Клоринда сам, може бити
чуо си кадгод име моје; 1350
идем овди за бранити вјеру
и урес круне твоје,

иштом да ми заповије
тва влас, свако дјело узећу,
од висоцијех страх ме није, 1355
а од малијех се срчит нећу!

На отворном лли пољу
мном се служит изабира,
лли ако имаш вољу
врх тврдијех ме стави мира! 1360

Аладин:
Ка је земља свљета овога
од Азије тач далече
али од пута поврх кога
стрјеловито сунце тече,

гдје час твоја неумрла, 1365
дјевојчице гласовита,
својом славом није допрла
и каже се још скровита?

Сад покли си сабљу твоју
с мојом власти садружила, 1370
не имам страха ја у боју
ни се бојнијех бојим сила!

Још да хтјеше војске раного
на обрану мû састати,
веће уфање не бих мого 1375
ни жудјети, ни имати!

Видјет ми је јур видјети,
да Гофредо цкни савише
и да доцна пук се клети
к нам потежи и приближе. 1380

Заповиједа' у толико
сама, гдје хоћ' да се ставиш!
Достојно је свеколико
теби на што ти се справлш!

Сва најтјешна дјеловања 1385
чекају се из тве руке,
и тва крипос није мања
од највеће мê одлуке!

У краљевству зато мому
хоћу да си глава од боја, 1390
пачек закон мени истому
заповијед ће бити твоја!

Клоринда:
Засве ер имам сасма мале,
ведри краљу, ја крипости,
и засве ере моје хвале 1395
дуг за испунит нијесу дости,

нова ће се ствар држати,
прије нег сам заслужила
да починам плату искати
од храбренијех мојијех дила, 1400

Ну доброта тва велика
могућа је учинити
од мољења оволика
да смиона будем бити:

хоћу да се мому труду 1405
и оној служби, ка доћ има,
даровати кривци буду,
кијех сад глеђаш прид очима!

Ако од гријеха сумња има се,
вјеруј мени, прем немио 1410
неправедне на поразе
разлог их је осудио.

Ну то мучим, и мучати
све биљеге ине хоћу,
по кијех могу вјеровати 1415
њих праведнос и чистоћу.

Ријећу само, међу вами
од свијех се држи саде
да крстјанскијем десницами
чувана ге слика украде. 1420

Ну бистрина суда мога
вашијем судин противи се;
ни другога без разлога
мој суд смирит мого би се.

Наше вјере прем велика 1425
погрда јер кô знаш, била
на они начин злобна и прика
пустит да се врше дила,

ни се мање нам достоји
чинит, Исмен кô свјетова, 1430
да у нашој цркви стоји
слика туђијех од богова!

Зато овезијех узрок чуда
држим да је наш бог бло,
ки чињења поднијет худа 1435
у свој цркви није хтио!

Нека Исмено, ки се оружа
виловитом самом власти,
сваки од чари начин куша
и њим виси своје части: 1440

у витешкој нашој руци
ми справимо гвозђе само,
то су наши то науци,
и у то уфат имамо!

Аладин:
I живот им и слободу 1445
ја даривам, ер достоје
и у већу веле згоду
сваку милос молбе твоје!

Или онезијем правду одкривам,
или милос, ја не хајем; 1450
праведнијех одрјешивам,
а кривијех на дар дајем!

Клоринда:
Велика ти хвала буди,
свијетли крају и честити!
С дара овога вазда свуди 1455
држана ти ја ћу бити!

Софронија:
I ја ћу се зват држана
и краљевој и твôј власти,
доклегоди мојијех дана
тијек бјегући буде пасти! 1460

Олиндо:
Не мањи је дуг при мени
осто објема, најлише ако
стечем урес твој жудјени,
ки је добро моје свако!

Клоринда:
Није тва жеља без разлога, 1465
вриједни млаче племенити;
многу вјеру љубав многа
с разлогом ће заплатити!

Софронија:
А које би срце од стијене
наћ се могло у нарави, 1470
прид кијем не би била од сцијене
ставна вјера тве љубави?

Хотјела је тва доброта
од ме смрти друг се звати,
зато хоћу и од живота 14750
да ми будеш друг остати!

Олиндо:
Ах, честита срећо моја,
ах, мâ службо срећна одвеће!
С тезијем даром мјере и броја
мом блаженству наћ се неће! 1480

Аладин:
Ужива'те живот мили
и радости неизбројне,
ке сте из рука ви примили
заточнице ове бојне!

Али хоћу чим сунчана 1485
зрака паде сред запада,
са свијем пуком од крстјана
да изиђете изван града!

Кор бојника:
Неставности под велике
битје умрло подложно је, 1490
и не може знат у вике
праву истину сврхе своје.

Нарав, вријеме, звијезде и срећа
на измјену дјела врше,
и разлицијех посред смећа 1495
међу собом свијет уздрже.

Тијем доклегод човјек живе
не може се блажен звати;
среће су нам све лаживе,
све се у један час приврати. 1500

Исти начин, иста мјера
и у тузи се држат има,
а то ер с хипом хип се тјера,
а дан дану мјесто отима.

Тко би реко плам огњени 1505
да ће од пира узрок бити,
засве у огњу да љувени
бог се опћи породити?

С овога се свак научи
да нам само сврха остаје, 1510
ку нам подат вишњи одлучи,
а све остало сјена да је.

Сврха


Референце

  1. 962 сумње ] туxбе Т, тужбе Г
  2. 964 пук твој ] твој Пук Ја2, Ја3, Р, твој пук Т


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.