Зорнислава:
Vедри краљу, кога слава
по свему се свијету части,
кога угарскијех час држава 100
поклања се ведрој власти.
Краљу и друже мој љубјени,
кијем се дичим веле веће
нег подложна да су мени
сва краљества, царства и среће,
Од кадар смо љета давнијех 105
изгубили јединога
сред привара прем издавнијех
синка, уфање царства мога,
Кога ноћно гуша клета,
буди силник несмиљени, 110
у колијевци још дјетета
невидјено нам заплијени,
Цијеле ноћи јоштер тужна
мирно заспат ја не могу,
нег жалосна веоми, и тужна 115
свеђер ћутим болес многу.
Бранимир:
На исти начин боли трудне,
плач, и жалос, немир љути,
ма краљице у ноћ и у дне
мê смућено срце ћути. 120
Зорнислава:
Ну сан ноћас ки сам сњела
тако утјеши моју младос,
да не могу нег весела
невидјену ћутјет радос.
Бранимир:
Сан је већкрат износити 125
од истине биљег прави,
тим ноћашни сан честити
ма љубјена мени објави.
Зорнислава:
Прем кад зора дан родјаше
веселија него икада, 130
сунце а веће истјецаше
за обратит се пут запада,
Ноћне тмине бјеше свуда
зорна зрака изагнала,
а далеко од свијех труда 135
ја сан тихи бјех заспала,
Ето у сну инострану
к мени видим ит прилику
гди у свîх чинијех изабрану
и краљевску носи слику. 140
Свијетла круна ведро чело
прибогатијем дарим реси,
а служаху њу весело
знање, срећа и удеси.
У оклопју затворена 145
славна млаца ш њом држаше,
кацига му позлаћена
свијетле праме покриваше.
У свем ми се гледат чини
привесело свијетло лице, 150
и неумрли зрак истини
од разумне Сњежанице,
Сњежнанице, многе граде
у сјеверу кâ краљује,
и за нашу славу саде 155
многа чуда сад дјелује,
I крепостим неизреченијем
по свему се свијету слави
и разумонги свим замјернијем
јур господи и нарави,[1] 160
Кâ кроз знање своје твори
невидјена прије чудеса,
силује себи још да двори[2]
сунце, звијезде и небеса.
Она од наше срећне вјере 165
први је узрок њекад била,
и ш ње срећне свим намјере
мене 'е с тобом садружила.
За руку ме она ухити
и у начин благ задости 170
узе овако говорити
с многом жељом и радости.
Ах разведри плачно лице,
драга кћерце Зорнислава,
не познаш ли мâ краљице 175
твога синка Владислава?
Твога синка, твû пожуду,
твој љубјени пород мили,
кога одавна смрт прихуду
жестоко сте ви цвилили 180
Данаска ћеш храбренога
с добром чести, кћерце мила,
ти весела синка твога
уживати посред крила.
На тијех ријечи глас придраги 185
сва горућој у љубави,
хтјех загрлит пород драги,
али у час ме сан остави.
Бранимир:
У исто доба мâ љубјена
сан сам исти ја видио 190
и одавна изгубјена
синка у сну замјерио.
Ах да истина ово буде,
драг животу мој честити,
наше би се све пожуде 195
прем честите могле рити.
Ну садар је моја жеја,
наше кћерце, кô жудимо,
неизмјернога сред весеља
данас вјеру да свршимо. 200
Љубимиру славном веће
драгу кћерцу ми Љубицу
за почетак кобне среће
дамо за свû вјереницу
Кога засве мени није 205
ведро племе још очито,
веома угодан зет мени је
за храбренство племенито.
У њем чекам вјечне части
од родјења видјет мога 210
и уживат с вјечном власти
узвишење царства овога
Ер надасве након мене
краљевина ова избрана
од могуће и храбрене 215
руке хоће бит владана.
Зорнислава:
Веома лијепо дјеловати
ти си, о краљу, намислио,
што си кћерцу славном дати
Љубимиру одредио, 220
Кога засве глас честити
вик под сунцем не запада
нег у хвали вјечној лити[3]
од истока до запада.
Он од смрти тебе прîке, 225
свијетли краљу, ослободи,
он све наше одметнике
посред боја сатро је оди. [4]
Ер да витез јоштер бојни
од краља се није родио, 230
славнијем дјелим свîм достојни
краљевић се учинио.
Краљевскога од племена
засве вјечна лети слава,
свијетло племе неизречена 235
час је и хвала крепос права.
Бранимир:
Добро велиш, мâ љубјена,
залуду је краљ се звати,
а сред срца понижена
не умјет пуке свê владати. 240
Зорнислава:
Још ћеш с овом срећном вјером,
свијетли краљу, изглед дати
да с честитом свак намјером
витешки ће дјеловати.
Није што јаче на крепосна[5] 245
и на вриједна нука дјела,
нег кад младос уфа и зна
плату наћи вриједнијех дјела.
Тим влас твоја, што Љубицу
Љубимиру дати одреди 250
за љубјену вјереницу,
пут изврстан веома слиједи.
Тим, мој драги, не крати се
сред покоја и сред мира
нека данас доврши се 255
причестита ова вира,
С кê ће слава неизречена
од имена остат твога,
сама крепос да 'е хваљена
сред краљества угарскога. 260
Бранимир:
Још да лијепој и Даници,
драгој кћерци брата мога,
нађем свијетлом дјевојчици[6]
вјереника храбренога,
Вјереника славна, кому 265
хрватска се круна храни,
а у ње лицу сја драгому
свијех лијепостл зрак избрани,
Потпуно бих, мâ љубјена,
ја весео тадар био, 270
и славу бих мога имена
тезијем вјерам узвисио.
