Љубица
Писац: Вице Пуцић
АТ I


АТ I

ШЕНА I

Краљ Бранимир и краљица Зорнислава

* * *


 
Зорнислава:
Vедри краљу, кога слава
   по свему се свијету части,
   кога угарскијех час држава 100
   поклања се ведрој власти.

Краљу и друже мој љубјени,
   кијем се дичим веле веће
   нег подложна да су мени
   сва краљества, царства и среће,

Од кадар смо љета давнијех 105
   изгубили јединога
   сред привара прем издавнијех
   синка, уфање царства мога,
 
Кога ноћно гуша клета,
   буди силник несмиљени, 110
   у колијевци још дјетета
   невидјено нам заплијени,

Цијеле ноћи јоштер тужна
   мирно заспат ја не могу,
   нег жалосна веоми, и тужна 115
   свеђер ћутим болес многу.

Бранимир:
На исти начин боли трудне,
   плач, и жалос, немир љути,
   ма краљице у ноћ и у дне
   мê смућено срце ћути. 120

Зорнислава:
Ну сан ноћас ки сам сњела
   тако утјеши моју младос,
   да не могу нег весела
   невидјену ћутјет радос.
 
Бранимир:
Сан је већкрат износити 125
   од истине биљег прави,
   тим ноћашни сан честити
   ма љубјена мени објави.

Зорнислава:
Прем кад зора дан родјаше
   веселија него икада, 130
   сунце а веће истјецаше
   за обратит се пут запада,

Ноћне тмине бјеше свуда
   зорна зрака изагнала,
   а далеко од свијех труда 135
   ја сан тихи бјех заспала,

Ето у сну инострану
   к мени видим ит прилику
   гди у свîх чинијех изабрану
   и краљевску носи слику. 140

Свијетла круна ведро чело
   прибогатијем дарим реси,
   а служаху њу весело
   знање, срећа и удеси.
 
У оклопју затворена 145
   славна млаца ш њом држаше,
   кацига му позлаћена
   свијетле праме покриваше.

У свем ми се гледат чини
   привесело свијетло лице, 150
   и неумрли зрак истини
   од разумне Сњежанице,
 
Сњежнанице, многе граде
   у сјеверу кâ краљује,
   и за нашу славу саде 155
   многа чуда сад дјелује,

I крепостим неизреченијем
   по свему се свијету слави
   и разумонги свим замјернијем
   јур господи и нарави,[1] 160

Кâ кроз знање своје твори
   невидјена прије чудеса,
   силује себи још да двори[2]
   сунце, звијезде и небеса.
 
Она од наше срећне вјере 165
   први је узрок њекад била,
   и ш ње срећне свим намјере
   мене 'е с тобом садружила.

За руку ме она ухити
   и у начин благ задости 170
   узе овако говорити
   с многом жељом и радости.

Ах разведри плачно лице,
   драга кћерце Зорнислава,
   не познаш ли мâ краљице 175
   твога синка Владислава?
 
Твога синка, твû пожуду,
   твој љубјени пород мили,
   кога одавна смрт прихуду
   жестоко сте ви цвилили 180

Данаска ћеш храбренога
   с добром чести, кћерце мила,
   ти весела синка твога
   уживати посред крила.
 
На тијех ријечи глас придраги 185
   сва горућој у љубави,
   хтјех загрлит пород драги,
   али у час ме сан остави.

Бранимир:
У исто доба мâ љубјена
   сан сам исти ја видио 190
   и одавна изгубјена
   синка у сну замјерио.
 
Ах да истина ово буде,
   драг животу мој честити,
   наше би се све пожуде 195
   прем честите могле рити.

Ну садар је моја жеја,
   наше кћерце, кô жудимо,
   неизмјернога сред весеља
   данас вјеру да свршимо. 200

Љубимиру славном веће
   драгу кћерцу ми Љубицу
   за почетак кобне среће
   дамо за свû вјереницу

Кога засве мени није 205
   ведро племе још очито,
   веома угодан зет мени је
   за храбренство племенито.

У њем чекам вјечне части
   од родјења видјет мога 210
   и уживат с вјечном власти
   узвишење царства овога

Ер надасве након мене
   краљевина ова избрана
   од могуће и храбрене 215
   руке хоће бит владана.

Зорнислава:
Веома лијепо дјеловати
   ти си, о краљу, намислио,
   што си кћерцу славном дати
   Љубимиру одредио, 220

Кога засве глас честити
   вик под сунцем не запада
   нег у хвали вјечној лити[3]
   од истока до запада.

Он од смрти тебе прîке, 225
   свијетли краљу, ослободи,
   он све наше одметнике
   посред боја сатро је оди. [4]

Ер да витез јоштер бојни
   од краља се није родио, 230
   славнијем дјелим свîм достојни
   краљевић се учинио.

Краљевскога од племена
   засве вјечна лети слава,
   свијетло племе неизречена 235
   час је и хвала крепос права.

Бранимир:
Добро велиш, мâ љубјена,
   залуду је краљ се звати,
   а сред срца понижена
   не умјет пуке свê владати. 240
 
Зорнислава:
Још ћеш с овом срећном вјером,
   свијетли краљу, изглед дати
   да с честитом свак намјером
   витешки ће дјеловати.
 
Није што јаче на крепосна[5] 245
   и на вриједна нука дјела,
   нег кад младос уфа и зна
   плату наћи вриједнијех дјела.

Тим влас твоја, што Љубицу
   Љубимиру дати одреди 250
   за љубјену вјереницу,
   пут изврстан веома слиједи.

Тим, мој драги, не крати се
   сред покоја и сред мира
   нека данас доврши се 255
   причестита ова вира,
 
С кê ће слава неизречена
   од имена остат твога,
   сама крепос да 'е хваљена
   сред краљества угарскога. 260

Бранимир:
Још да лијепој и Даници,
   драгој кћерци брата мога,
   нађем свијетлом дјевојчици[6]
   вјереника храбренога,
 
Вјереника славна, кому 265
   хрватска се круна храни,
   а у ње лицу сја драгому
   свијех лијепостл зрак избрани,
 
Потпуно бих, мâ љубјена,
   ја весео тадар био, 270
   и славу бих мога имена
   тезијем вјерам узвисио.


ШЕНА II

Љубица и Бисерка

* * *


 
Бисерка:
Што си тако проблиједила,
   о краљевска дјевојчице?
   Што си плачућ изгрдила 275
   грознијем сузам ведро лице?

Није разлог да у труду
   сво'е честите данке траје
   кâ по вишњем пака суду
   за краљеват родјена је. 280

Али ако кê несреће
   сад скончају срце твоје,
   мени уздано све твê смеће
   откри, лијепа мâ госпоје.

Љубица:
Покли веће није ми крити 285
   што сам досле тужна крила,
   моје ти ћу све открити
   горке ваје, друго мила.

Ну ћу заман грозне сузе
   отрт с лица јаох плачнога, 290
   сузе отрти не могу се,
   кê сред срца роним мога.

Није начина, ах јаох! није
   за мê смеће самирити
   тијем младјахној сила ми је 295
   плачне данке довршити.

Бисерка:
Изван саме смрти худе
   има свему лијек на свити,
   једа и твê кад пожуде
   узбуду се самирити. 300

Ну кî је узрок, ма госпоје,
   од скончања садар твога?
   кад се гласе среће твоје
   сред весеља жудјенога

Пачек се имаш веселити 305
   гди опћенога сред покоја
   данаска се довршити
   с Љубмиром ће вјера твоја.

Љубица:
То су туге, то жалости,
   кê ме у смртном држе вају, 310
   то су муке, то болести,
   које срце мê скончају.

Тот да узмем вјереника,
   кога узет ми нарав брани,
   засве славна слободника 315
   мога ћаћка кî сахрани.
 
Ја га љубим и љубити ћу
   како браца љубјенога,
   ну не вику пригрлит ћу
   вјереника како мога. 320

Ти си сва час, ти сва хвала,
   ти си покој ме љубави,
   теби вик сам даровала
   срце, које ти затрави.

Бисерка:
Тко је ти, кога младост твоја 325
   обра, лијепа мâ госпоје,
   кî уживат сред покоја
   лијепости ће рајске твоје?

Љубица:
Није вријеме веће од срама,
   није тајат већ потребе. 330
   о Бисерка оди сама
   садар саму држим тебе.

Твоја љубав, тва доброта
   силује ме, моја мила,
   помњу мога да од живота 335
   на тебе сам ја спустила.

Самој теби ја ћу открити
   што се вîку не објави,
   и што хотјех вîку крити,
   прави узрок ме љубави. 340

Бисерка:
Љубав, кâ се слијепа роди
   пород лијепој свијем божици,
   није чудо да находи
   у лијепој се дјевојчици.

Љубав дар је од нарави, 345
   а наша је час и дика
   жељет драгој у љубави
   љубјенога вјереника.

Љубица:
Цијеним да знаш, мâ љубјена,
   ћаћку мому на очима 350
   кô младјахна заробјена
   бјех царскога сред Будима,

Ко Татарин зли мрзећи
   младјахну ме јоштер био
   при великој мôј несрећи 355
   мојим љубљеним заробио.

Из татарскијех још земаља
   цјећ узрока паче истога
   гди узмножнијех краљ од краља
   дође у дворе ћаћка мога, 360
 
Тер ујутро бјеше веће
   зора свој зрак објавила,
   кад цјећ горке ме несреће[7]
   бјех ја рано подранила,

Али опак пун невјере 365
   зли Татарин без разлога
   не гледајућ части и вјере,
   плешућ закон, правду и Бога,
 
Сред дворова царскијех мене
   силном руком гусар клети 370
   кроз приваре сво'е пакљене
   би ме јаки тужну отети.

Уграби ме, и химбеном
   свом приваром у иностране
   земље и пуке с дразијем плијеном 375
   пут кремске се дијели стране.

Не пристајем ја вапити
   помоћ ћаћка љубјенога,
   супроћ мени видим ити
   витеза ето храбренога. 380
 
С голијем мачем сред деснице
   вапијући он прилети,
   што ћеш од те дјевојчице,
   пусти је ако нећ' умријети.

На те ријечи при погуби 385
   у издајству неправому,
   обрати се силник худи
   к слободнику славном мому.

Заупи, горећ вас у лицу, 390
   прије ћу живот изгубити
   нег жудјену дјевојчицу
   зли тамњаче оставити.

С бритком сабљом с брзијех кола
   зли издајник ончас скочи,
   тере гњева пун охола 395
   ста витезу мом прид очи.
 
Ну да 'е тада све бојнике
   кремска земља ш њим састала[8]
   од смрти га не би прике
   у овем боју сачувала. 400

У добитној брзо слави
   смрт худога издајника
   час и бојно смионство објави
   мога драга слободника.

I достојном тад добили 405
   за слободу драгу моју,
   не крати се подложити
   на смрт опет главу своју.

Ер Татари, кô у злој слици
   мртва краља угледаше, 410
   сви с оружјем у десници
   проћ њему се умијешаше.

Ну се ништа не припада
   од свîх уједно бојник славни,
   свôм добрзо смрти тада 415
   сви платише гњив издавни.[9]
 
Ончас к мени тад дотече,
   и видећ ми плачно лице,
   весео у начин благ ми рече,
   не страши се дјевојчице. 420

Бисерка:
У мислијех ми чиниш стати,
   о љубјена ма госпоје,
   докле будем узазнати
   бранитеља части твоје.

Љубица:
Кô то рече, дигну с очи 425
   јасну тврђу од образа,
   свјетли од сунца сред источи[10]
   лијепи поглед свој ми указа.

У оружју прем колико
   храбрен бојник он је услави, 430
   без оружја лијеп толико
   погледу се мом' објави.

У боју се прије храбрени
   мени Марте бог чињаше,
   ну у лицу бог љувени 435
   мому срцу он се каже.
 
Од тад обрах ја љубити
   слободника љубјенога,
   и увијек му посветити
   сваку жељу срца мога. 440

Вељах, што је боље мени,
   да ме сад је слободио,
   ако ме ончас мој љубјени
   свôм љепотом заробио.

Али одонуд храбренога 445
   Љубимира видим ити,
   тријеба ми се с мјеста овога,
   ма љубјена, уклонити.


ШЕНА III

Љубимир и скуп Угричића

* * *


 
Љубимир:
О ви, кî сте прави до славе
   изглед свијету вјековити 450
   и од родне час државе
   витезови племенити,

Витезови, којијех дика
   по свему се свијету личи
   кијем (данас сваколика)[11] 455
   угарска се земља дичи,

С вашом хвалом и крепости
   од кад сам се садружио,
   кроз јуначке храбрености
   неизмјерну сам час добио. 460

Али над све славе бојне
   и витешка славна дила
   сред хвале се свим достојне
   моја слава узвисила

Сред дунајске што сам рике, 465
   близу мртав кî је био,
   од погубе смртне и прîке
   свијетла краља слободио.

Које хвале, које части
   он слободан мени пода 470
   дајући ми својом власти
   час угарскијех врх народа.

I сред боја и сред мира
   благодаран мени обро је
   откли час ми вјечна извира 475
   намјесника власти своје.
 
Данаска ће још за своје
   биагодарство краљ честити
   недостојне труде моје
   славнијем даром узвисити. 480

Својом кћерцом данас има
   сред весеља и сред мира
   краљевскога сред Будима
   довршит се наша вира.

Весела је моја младос, 485
   данас лијепа мâ госпоја,
   мâ раскоша и мâ радос,
   потпуно ће бити моја.

Угричић 1:
О достојан сваке хвале
   краљевићу гласовити 490
   кога име над све остале
   лети славно по свем свити,
 
Кâ се и радос друга жуди
   ке ли наше јесу жеље
   нег' ли видјет у пожуди 495
   испуњено твê весеље.

Угричић 2:
О честити, о храбрени
   краљевићу, кога дике
   живјети ће свуд у цијени
   неумрле по све вике, 500

Ми се с тобом веселимо
   гди си царску дјевојчицу,
   свиколици кô жудимо,
   стеко за твû вјереницу.

Угричић 3:
Тве јунаштво, бојни твоји 505
   труди и час вјековита
   цјећа славе твê достоји
   носит круну свега свита.

Свијет је један твôј крепости
   узак, славни краљевићу, 510
   твôј витешкој храбрености
   небо храни бољу срићу.

Угричић 4:
Твојој слави није запада,
   вîк под сунцем глас честити
   од истока до запада 515
   на сунчанијех колијех лети.

Наше труде ти не штеди,
   слушат ћемо сви весели,
   твоје славне заповиједи
   опслужити сваки жели. 520

Угричић 5:
С тобом би нам драго било
   све велике ваљат горе
   и бродити сеј немило
   валовито сине море.

На заповијед стоје твоју 525
   посвећени твôј доброти
   и у миру и у боју
   наша срца и животи.

Љубимир:
Велика вам хвала буди,
   о ви тези прихрабрени, 530
   кîјех се крепос славна свуди
   у великој држи сцијени.
 
Добрзо ће вријеме доћи,
   кад ће у боју ваша дика
   указати свијету моћи 535
   час угарскијех од бојника.

Ну у ови дан честити
   у покоју и у миру
   справите се почастити
   с мôм љубјеном моју виру 540
 
I кê годи игре бојне
   за мû славу приправите,
   и сред хвале свим достојне
   вашу крепос укажите.

Нека лијепа ма Љубица 545
   може очито сад видјети
   од краљевскијех дјевојчица
   ка се чини час на свијети.

Кор:
О истино, кâ с' свјетлости
   просвијетлит ћеш срца слијепа, 550
   славна мајко од крепости,
   од времена кћерце лијепа,

Божије знање саме у тебе
   мудре и знање свјете пита,
   у свијех дјелијех слиједиш себе, 555
   свака теби ствар је очита.

Кô се губе ноћне тмине
   кад присвијетло сунце истјече,
   тако од свијеће твê истине
   све су лажи на далече. 560

Мрзи на те, нит те злобна
   чути може у нарави
   људска памет, кâ достојна
   свијех вјечне си од љубави.
 
Царске круне живу с тебе 565
   уздигнуте с' свога реда,
   а највеће мрзи тебе
   они који заповиједа.

I не само да те уза се
   на пристољу неће свому, 570
   ни поднижен вîк клања се
   твом божанству великому.[12]
 
      (Сврха ата Iа)


Референце

  1. 160 господи истој још (нарави) M, господи истом још С
  2. 163 још служити M, С
  3. 223 лети M
  4. 228 сатрије и доби M
  5. 245 није ствари M, С
  6. 263 лијепој M, С
  7. 363 сред M, С
  8. 398 скупила M, (и у С па је накнадно исправљено у састала)
  9. 416 гријех С
  10. 427 згар с источи M
  11. 455 додала друга рука M, С умрлијем сред језика
  12. 572+ у M се овде (као наставак) налазе строфе:

    * * *


     
    Нег тмастијех јоште тмина
       с дана истога изагнану,
       поноритијех из дубина
       држиш свеђер укопану.
     
    Весели се, ако истину 5
       славу свијету твоју открива,
       а мучи се, кад једину
       зраку свијету твоју скрива.

    Ко бјегуће ноћне сјени,
       све умрле тмасте хвале, 10
       у малој су теби сцијени
       и богатства, и захвале.

    Мјеште твога ну зрцала
       кој истину праву каже,
       веже те кад му је срећа дала 15
       они тлапећ који лаже.

    На свак час се у њ огледа
       и находећ све што жуди,
       ко они у води ки сву слику угледа,
       лијепос сама себе обљуби. 20

    Надалече ну од нашега
       краља је она сјен лажива,
       прид њим ведра више свега
       од истине свијећа сива.

    Краљу славни свијетла имена, 25
       правду бљуди, вјеру брани,
       Богом добра неизречена
       за доброту своју храни.


    (гр. 3 поноситијех, 6 скрива, 10 умрла, 15 да место дала, 18 људи, 24 свијетле;
    варијанте у С: 6 твоју свјету, 15 веже те они кад му је дала — срећа, тлапећ који лаже, 19 ки се угледа, 25 краљ наш, 27 Бог му)


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.