Дубровник поновљен/Пјевање XI

Дубровник поновљен
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
Пјевање XI



* * *


2420

Пјевање XI

Јур жугјена зора мила
Изводећи дан сунчани
Бјеше трећом подранила
У источној ведрој страни;
I у виенцу од ружице
Пролиеваше у свјетлилу
Врху цвиећа и травице
Сву бисерну росу милу;
Кад на пољу Софинскому
У великој рогобори
0 прозорју љепом тому
Трубље удрише прид шатори.
Трубље које гласом врлием
Зват узеше све пирнике
Да ступајем иду врлием
На весеља пуне дике.
Кроз тој нетом веће свану,
Од свуда се купит узе
Број неизбројни на пољану
Гдје шатори распеху се,
Уткле имаху по невјесту
Поћи у драгој честитости
У Софинском која мјесту
Чекаше их у радости.
. ПЈЕВАЊЕ XI. -2 19
Догје прво чета многа 7
Ту господе племените
Кием врх чела јуначкога
Густа перја трепте ките.
У гримизу руменому 8
Славно они се одјели су
I у начину витешкому
На ови срећни пир дошли су;
Тер играху у хитрини У
Хрле коње у около
I чињаху на равнини
Како у танцу лиепо коло.
За њим дружба спахољана 10
Догје с мнозием чаушима,
I разлициех још мјештана
Поглавитиех иде с њима;
Ки свионием хаљинами 11
Дичаху се и гиздаху,
I уресни себи сами
I свој дружби час чињаху.
Догје мноштво пријатеља 12
I знанаца и рогјака,
Да милога сред весеља
Славе вриедна свием јунака.
I Муселим, ки владаше 13
Град Солински својом власти,
С дружбом догје мјеште паше
Да ти славни пир почасти.
А и од ближниех жупа догје 14
Господичић' мнош сватова,
Глас улачки којием погје
Да ће слиедит женба ова ;
Нека здруже у радости 15
Сековића свием хваљена,
Да његове честитости
Славе вјечниех до времена.
Најзадни су доведени 16
Дубровачки поклисари,
Клех у многој веома циени
Помно дворе млади и стари.
220 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Најбоље су њим' шаторе 17
На најлепшем дали мјесту,
Гдје се лиепо гледат море
Кад доведу ту невјесту.
Неизбројни пук излази 18
Са све стране на равнину
Да с весељем гледа и пази
Тако лиепу светковину.
А од свуди ударају 19
Бубњи, трубље и свирале,
Које у глас ту пјевају
С многом славом пирне хвале.
Али бивши свиколици 20
Сват»ви се јур скупили
Киех у многој бјеху дици
Звали на пир ови мили;
За не губит вриеме угодно 21
Без потпуне честитости
Нека мило и слободно
Уживају у радости;
Племенита та дружина 22
На коњех се упутише
Сви Сараја пут Муфтина
Гдје невјеста лиепа бјеше.
Тер узеше пјеват славе 23
I крепости пуне дика
Вјеренице свием гиздаве
I ње драга вјереника.
Двие стотине у тој чети 24
У весељу по њу греду,
Лиепо т' их је моћ' видјети
Гдје два по два јашу у реду.
Над свием инием младожења 25
Сред сбора се гизда тога,
Храбренога те пун смиења
Игра коња јуначкога ;
Коња, кога ресијаху 26
Златни уреси и богати,
Који сунцу одсиваху
Кад најлепше буде сјати.
ПЈЕВАЊЕ XI 221
На све стране трепте стиези 27.
Јуначкима на копљима,
Гдје се вјетриц благ с небеси
Тихием дахом блуди с њима.
А неизбројни пук жамори 28
I с прешом се тиска уреда,
Тер о слави тој говори
Ку очима својием гледа.
Они тако поносито 29
Језде лиепе пут Софије
I иду с трубљом гласовито
На двор славни у Муфтије;
Племените гдје госпоје 30
С невјестом их дочекаше
Која над све друге своје
Свиетлием зраком мило сјаше.
Њу такому у свјетлилу 31
Бјеху помно наресили.
Кроз бјелоћу да сву милу
Добиваше лиер прибили.
Вигјаше се обучена 32
Сва злаћеној у хаљини
1 бисером накићена
По све стране у хитрини.
Све што 'е љепше у нарави 33
Блага уресна све скупише
I у начин свием гиздави
Тием ње љепост узвисише.
У камену драгом гори 34
Тер јој сјају рајска лица
Ко прид зором кад на гори,
Српд небеса сја даница.
Сва је пуна свиетле славе, 35
Сва је уресна са свиех страна,
Сва је чудно од врх главе
До тли у злату окована.
К њој приступи у слободи, 36
Ко ту догје, младац хрли
Да је собом веће води
Да је целива, да је грли.
222 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Прид свједоџбом тер најбрже 37
Риеч потпуну оба даше,
Да честиту вјеру врше
У којој се завезаше.
Ту вјереник у љубави 38
Прћију јој запишива,
Златниех дукат' у ку стнви
Да пет тисућ њој дарива.
I бивши Имам, ки свуд слове 39
У милој их вјенчо жељи,
I дали им благослове
Милостиви родитељи:
Сви се заедно упутише 40
Из славнога двора тога,
Тер невјесту затворише
У сред кола злаченога.
Ну опета с десет кола 41
Слиеде остале све госпогје,
Тер сва дружба из окола
Под шаторе надвор погје.
Весело их тер примају 42
Јањичари пјешци бојни,
I пушкам' их поздрављају
У лиеп начин и достојни.
Тер триескајућ огњевито 43
У великом грому славе
Њих' вјенчање гласовито
I њихове пирне справе.
Они тако под шаторе 44
Лиепу у реду сви догјоше,
Тер од кола кроз прозоре
Скалом надвор изиђоше.
А јунаци у радости, 45
Обсједаше коње своје,
Нека у правој честитости
Уживају све покоје.
Обилне их ту трпезе 4Г
I богате дочекаше,
Које танка платна ресе
Ка се у чуду изаткаше;
ПЈЕВАЊЕ XI. 223
На кием лиепо ода свуди 47
По начину изрегјени
Зраком сјају златни суди
Мила блага напуњени.
Вигјаше се ту на њима 48
Све што небо љепше плоди
Гдје долеће на крилима
У јестосках да угоди.
I што земља плодна леже 49
Од питомиех милиех звири
Све скупило ту се бјеше
Да сладостим жељу смири.
Златни паун поноси се 50
Још и мртав свием звиезданн,
Тер гиздаво раскрили се
На свием питнијем трпезами.
А и љељен и кошута 51
Чине слатком свом дивљаћи
Да се прид њим тега пута
Све питомно грди и тлачи.
I риби се још не прости 52
У риеками ка борави,
Догје и она те радости
Својом смрти да прослави.
Знани кухач лиепу у реду 53
Све то бјеше направио,
I да 'е слагје нег' у меду
Хитро испеко и сварио.
Тием пирници свиколици 54
Неизречену радос чују
I у слаткој милој дици
Лиепом гозбом ту се штују.
Особита по сред мјеста, 55
Ер обичај турска та је,
С госпогјами свием невјесте
Благовати засјела је,
У лиепу их гдје начину 56
Дворе дванаест дјевојака,
Кроз љепоте све* ведрину
К6 сунце је видјет свака.
224 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Дубровачкием поклисари 57
Трпезе су прве дане,
Муфтија је с њима стари
I жет с много дружбе избране.
А сватови сви остали 58
На трпезах другиех сједе,
Тер у многој дици и хвали
0 невјести сви бесједе.
Песет младић' ту прид њима ; 5Q
Једни шербет пити дају,
Друзи часе јунацима
Жарка вина налиевају.
Тер од свуди пјевају се 60
Почаснице најмилије
Ту радости рагјају се
Рујно вино гдје се пије.
Али бивши у весељу 61
Свак се веће наситио,
1 том гозбом своју жељу
У јестојсках самирио ;
Помне слуге воду даше 62
Свием на руке умиљено,
Воду, која мирисаше
Рајском диком сва љувено.
У толико изидоше 63
Седам младиех дјевојчица
Које танчац завргоше,
Свака 'е љепша нег даница.
Тер под ромоу лире уресне 64
Лиепо узеше ту играти,
I сад с љеве а сад с десне
Гиздаво се провртати.
Бјеху мило обучене 65
У кошуљах танка вела
I у каyаде све злаћене
Свака себе бјеше спела.
Тхн у танцу чим охоло 66
I јуначки оне играју,
Кошуље се у около
Свуд око њих извијају.
ПЈЕВАЊЕ XI.
225
Ах! ко их је ту видјети 67
Гдје игре чине те гиздаве,
Свака у вјетру од њих лети
I гизда се пуна славе.
Или наприед лако ступе 68
Сред разблуде тач веселе,
Или скоче кад се скупе,
Свакием чином срце стриеле.
Пиивраћају лиепо у свему 69
Разликости свеколике,
Ке у танцу најлепшему
Од гиздаве јесу дике.
I тако се ту поносе 70
Цим се вију како змије,
Да животе све заносе
Кроз љувезни најмилије.
Тако и виле у дубрави 71
Код кладенца бистре воде
У разблудах и у љубави
Лиепи танчац складно изводе.
Али бивши дикле избране 72
Већ уморне, починуше;
А јунаци с друге стране
На коњем се ту сунуше.
Тер под трубље и свирале 73
Узеше се натјецати,
Ко ће добит веће хвале,
Ко ће љепше коња играти.
Све што је славне изврсности 74
Од јунаштва и хитрине,
Свеколико у радости
Милием играм чудно чине.
Тер на пољу равном тому 75
Тако у реду лиепу играју,
Да у колу јунашкому
Нимало се не сметају.
За првиема задњи срну 76
Како у правом да су боју,
Они опета на ње извину
За указат им крепос своју.
(Палмотић. ј/ј
226 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тере један на другога 77
Из витешке све деснице
Сред јунаштва храбренога
Тешке меће дреновице;
Које нека не ударе 78
С хитрином се буду срести,
А да удру из приваре
Измећу се хитром свиести.
Турци овако војевање 79
Игру зову од џилдита,
У којој се хоће знање
I хитрина особита.
Али и та слава сврши 80
За ком пака џамбас догје
По конопјем да се крши
I да на ње играт погје.
Бјеше од прије он справио 81
Коце од бора високога,
I конопе приприечио
Од једнога до другога ;
Гдје великој у хитрини 82
Тихо ходећ с поља узиде
Нека такој на висини
Чудеса га чинит виде.
Ту смионо сабљом шета 83
По конопу, ко по пољу,
I у срцу се свом не смета
Нит га од страха мисли кољу,
Нек', ко бубњи и свирале 84
У драг начин ударише,
Он за стећи лиепе хвале •
Пут небеса врже и диже.
Ту опета паде згара 85
Врх конопа отегнута
Гдје отскаче и удара
У хитрини много пута.
Сад у коноп удре главом, 86
Сад трбухом, сад плећима,
Сад с великом опет славом
Лети од толе к небесима.
ПЈЕВАЊЕ XI. 227
Сад на ноге управ стане 87
I ко танчац да изводи
При враћа се на све стране
У великој прем слободи.
Тако и стриелу из тетиве 88
Напет вазда лук измеће,
Кк на слику муње живе
Извржена пролетјеће.
А и лофта тако лети 89
Кад игарца два играју
Тер јој игру ту доспјети
Замлатицам свием не дају.
У хваљеном тому чуду 9У
Знани џамбас врх висине
Прем у малу веома труду
Чини видјет све хитрине.
I још не би довршио 91
Игру, којом туд се крши,
Да у то доба данак био
У свјетлилу свом не сврши;
Ноћ за којем дошла бјеше 92
Тер на пољу небескому
Мнош неизбројну свиећа ужеже
Нека свиетле свиету овому.
Еади чеса и дворани 93
Свиеће уреда изнесоше
Нека свуди по пољани
С њих се зрака видјет може.
Тер се с милием јестојсками 94
Поновише још трпезе,
За чием пака у играми
Та весела ноћ доспје се.
Три дни тако и три ноћи 95
Радости се те чинише,
Ну кад хтјеше дома поћи
Сви невјесту допратише.
Гдје како су чије власти 96
Свак јој даре прикажива;
А и она с многом части
Свиех опета ту дарива.
228 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Послаше јој поклисари, 97
За указати своју дику
Свила и свита с много ствари
I њој, и ње вјеренику.
А они опета дароваше 98
Два јуначка коња њима,
На кием урес златан сјаше
С веома лиепим пресенима.
С том милости сврши веће 99
Светковина толи славна,
Ка би пуна сваке среће
Ко ни'е друга била одавна.
I тако се веће диеле 100
Поклисари из Софије,
Гдје застали бјеху веле
Колико им мило није.
Потребе их све вогјаху 101
Да иду к цару хрло дости,
Али ино не могаху
За не скривит свој вриедности.
Изгубљено ну да вриеме 102
Какогоди опет стеку,
Сад на коњим витешкиеме
Брзо ходе, пачек теку.
Искар риеку ту проходе 108
I на десну остављају
Много села, киех находе
У тем пољу свуд при крају.
К Вакареву јур пригјоше, 104
А отоле хрле пака
Кроз Иктиман отидоше
У планину Дјевојака ;
Гдје тећ' једну риеку виде 105
Прем дубокој у продоли,
У коју се дикла укиде
Ку тјераше брат охоли.
Он свиест бивши изгубио 106
При јединој ње љепоти,
Бјеше у себи намислио
Да је сили и срамоти.
ПЈЕВАЊЕ X. 229
Ну дјевојка прихрабрена 107
За не подниет те жесточи,
Исприд худа тач брајена
Ту с клисуре доли скочи;
Тер се сломи и растуче 108
I у тој риеци млада утопи
Гди је у крв сву обуче
I у свж срце дуб заклопи.
Створише је згар с небеси 109
Лиепом јелом и гиздавом,
Да то дивље мјесто реси
Неумрлом својом славом.
Још од стариеб давниех доба 110
Ти се може дуб видјети
Гдје крај риеке из ње гроба
Расте пустој на голети.
Дјевојачке из планине 111
Иду к Татар Пасаргјику,
I сишли су у равнине
На ширину прем велику.
Филибинско поље питно 112
Од старина то се рече,
Кж је плодно, сито, и житно,
Ер Марица свуд га оптјече.
Лиепа риека, гдје некада 113
Плачни Орфео драгу љуби
Под глас медне лире изјада,
Ер млагјахну њу изгуби.
Она бјежећ исприд силе 114
Аристеа затрављена,
Од зле змије и немиле
Би у ногу ударена.
Ради чеса у болести 115
Умрје таке кроз узроке,
Тере ње смрт свему мјцсти
Од жалости би жестоке.
Али за њом што не учини 116
Драги Орфео "ње љубљени ?
У кој тузи и горчини
Чу ње пораз несмиљени?
230 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Које грозне проли сузе 117
У љутому прем немиру;
Ко ли ударат слатко узе
1 пјевати под сву лиру ?
С њом над пако сиде доли 118
I Чербера троглавога
Чини да се не охоли
Врх пјевања слатка свога.
Сви се дуси од милости 119
У свом срцу распукнуше
Горке тако гдје жалости
Слаткием пјесни пјети чуше.
Тере краља ту пакљена 120
На милобини гону дила,
Да му буде повраћена
Еуридиче своја мила. , :
Ну закон јој таки дају 121
Да се назад не обрати,
Ако неће љуту у вају
Опет с њима ту остати.
.Тур на свјетлост излазаше 122
С дразием својием дикла млада,
Кад у паклу вапит сташе,
Обрну се тием назада.
1 забила бивши у свиести 123
Закон, кој' јој бјеху дали,
Све изгуби миле чести
Тер се у пако стрмо обали.
Црни дуси и немили 124
Зграбише је силом многом,
Да при такој једва сили
Драгу Орфеу рече: с богом.
Пружи он руке, да 'е поможе, 125
Да је буде обранити;
Али сјена ко се може
I дух руком ухитити?
Хотијаше да у јаду 126
К силном паклу опет ходи;
Ну му веће прић' не даду,
Сић' начина не находи
ПЈЕВАЊЕ XI. 231
Ти ем видећи са све сузе 127
Да изгуби љуби милу,
Горе обијат хридуе узе
Скончајућ се горку у цвилу.
Ах коликрат свж бољезни 128
Чим у лиру медну поје,
Худе звиери на те пјесни
Испустише сузе своје!
Ке ходећи свуд за њиме 129
Ни обноћ га не остављаху,
Него у смећам жалосниме
На плач његов уздисаху.
Сљегјаше га и камење, 130
Дубље, и циеле још дубраве,
I даваху ту зламење
Од жалости своје праве.
Искаше га и госпогје 131
За својега вјереника;
Ну му мисо yик не догје
Да му угоде с своиех дика.
Еуридичу само уздише, 132
Еуридичу саму зове;
Њој и мртвој жељно одвише
Жуди слатке дат целове.
Пачек жене кад немиле 133
Подаше му пораз клети,
На њ бивши се набуниле
Ере нехтје ниедну узети;
Тер му главу обрезаше 134
I вргоше у Марицу,
Еуридичу устим звнше
Засве мртав веће у лицу.
Стариех доба ове згоди 135
Још мјестани сви пјевају,
Ки се у бистрој љепој води
У Марици умивају.
Тием се и тада поклисари 136
Намјерише на те пјесни,
Чим по пољу млади овчари
Попјеваху у љувезни.
232 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ну бивши их ноћ довела 137
У Филибу починути,
Сутра на исход дана биела
Иду наприед бржием пути.
Кроз Попову тер Корију 138
Прем поспјешно отидоше
У Бугарску Папазлију
Гдје хан нови изнагјоше.
Кроз Сетнише иду опета 139
Кајалију тер находе,
Усумгјеово пак их срета,
К Харманлији наприед ходе.
Ћуприја их за тим прима, 140
Откле јашућ пак по пољу
Отидоше с дворанима
К лиепом граду Дренопољу.
На путу их сусретају 141
Ту чауши племенити,
Кл цареву риеч имају
За у град их допратити.
Обучени бјеху у свили, 142
1 за биљег свога уреса
На сву главу згор ставили
Сва госпоцка мугевеса.
С њима бјеху и дворани 143
Дошли од стариех поклисара,
Киех у себе Оруч храни
По наредби још од цара.
Ови тако сви заједно 144
Господи се поклонише,
I лиепо их и уредно
С умиљенством поздравише.
I њихове бивши скуте 145
Понижено целивали,
I за здравље и за путе
Свијех помно распитали ;
Обратише у весеље 146
К Дренопољу сви уреда,
Гдје свак има многу жељу
Да дошашће њих угледа.
ПЈЕВАЊЕ XI. -233
Чауши први наприед јашу, 147
А за њима јањичари,
Киех за своју вод? стражу
Свуд по путу поклисари.
Драгомани опет ходе, 148
Пак племићи гласовити,
Кл госпоцке сред слободе
Видјети су поносити.
За њим јашу сви остали, 149
Два су по два лиепу у реду,
За јунаке свак их хвали,
Сваки триес је у погледу.
Врху копља свиони стиези 150
Промећу се, трепте, и лете,
Чим их вјетриц благ с небеси
Разблудами својием срете.
Пук извира ода свуди 151
I гледа их веома драго,
I разазнат управ жуди
Носили се цару благо.
Они тако пуни славе 152
У град царски уљезоше,
Кроз кл ончас без забаве
На Курагач отидоше.
Уставит се ер не хтјеше 153
У лиепому граду толи,
Зашто немоћ многа бјеше
Ка троваше смртном боли.
Чауши им тием справише 154
Кућу у селу ту најбољу,
Откле бјеше поћ најближе
К господитом Дренопољу.
Гдје како они мирно сташе, 155
Ончас свога драгомана
Отправише и послаше
У царева кајмакана.
Њих дошашће да му буде 156
С поздравима милием риети,
I цареве све пожуде
С хитром свиести развидјети.
234 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Бјеше из града Дренопоља
Еајимакан свием честити
С царем пошо равну у поља
За велики лов чинити.
I град бјеше оставио
Доганџији Мехмет паши
Ки му 'е веоми драг и мио,
I од свиех паша дражи.
Он владаше цјећа тога
Свеколико својом власти
Покли од цара Отманскога
Те му бјеху дане части.
Тием драгоман к њему
Да га буде распитати
Цар из лова докли догје
Хоће ли га ту чекати,
Али за њим поћ имају,
Ке су царске заповиеди,
Нека одлуке све владају
Како он рече и нареди.
Мехмет паша у весељу
Драгомана мило пита,
I каже му драгу жељу
Љубежљивием свием дјелима.
С њим се благо разговара
Без начина поносита,
I за здравље поклисара,
I за пут га лиепо пита.
Је ли благо донесено,
Иште знати још сувише,
Како им је нарегјено,
M устај паши нека пише.
Нека он буде све на знање
Дати цару великому,
Да његово зна владање,
I ко поман јест у тому. •>
Драгоман му тихо каже,
Да су харач вас дониели;
А остало да не знаше,
Ер му ниесу сповидјели.
погје
Научили га бјеху тако 167
Поклисари племенити,
Својиех мисли да никако
Не узбуде њему открити.
Кроз тој бивши разумио 168
Паша риечи све његове,
Опета је благ и мио,
I одговоре да му ове:
Поклисарим риет да погје 169
Да весело почивају
Докли од цара глас му догје
Да зна чинит што имају ;
Али ће га причекати, 170
Али у лов ће ити к њему,
Да му буду ту придати
Славни харач, ки носе му.
С овием риечи њега отправи, 171
А Мустафи кајмакану
Књигоношу хрла справи
I посла га на ту страну ;
На знање му све дајући 172
Што се згоди, што ли слиеди,
I од њега лиеч истући
За знат царске заповиеди;
Нека буде учинити 173
Од племића поклисара
Како он буде наредити,
I како је воља цара.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.