Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР



ПЕТО ДЕЈСТВО
Дворана у двору херцеговом.

ПРВИ ПРИЗОР
Кнез Вукац и кнез Санко уђу.


КНЕЗ ВУКАЦ:
Је ли овде све у реду, кнеже?
КНЕЗ САНКО:
К’о што видиш.
КНЕЗ ВУКАЦ:
А зва ли кнезове?
КНЕЗ САНКО:
Сви ћеду се одмах сакупити.
КНЕЗ ВУКАЦ (поћутивши):
Чу л’ ти ноћас оно урликање?
КНЕЗ САНКО:
Нисам чуо, ни како сам засп’о.
КНЕЗ ВУКАЦ:
А ја целу ноћцу не тренух ти.
КНЕЗ САНКО:
Криви себе, што много вечераш.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Шал’ се, дуго и онако нећеш.
КНЕЗ САНКО:
Имаш опет савет на продају?
КНЕЗ ВУКАЦ:
Дај ти мени, ако какав знадеш,
Добро ћу ти за њега платити.
КНЕЗ САНКО:
Гледај гдегод те се добро опиј,
Па ћеш спават’, к’о да те заклаше.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Да ми можеш где отрова наћи,
Па да заспим, да се не пробудим!
КНЕЗ САНКО (гледи га):
Шта је теби ?
КНЕЗ ВУКАЦ (маше главом):
Неће добро бити!
КНЕЗ САНКО:
Да си спав’о, рек’о б’, приснело ти с'.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Да сам спав’о, бар би био миран.
КНЕЗ САНКО:
Да ти с’ није штогођ привиђело?
КНЕЗ ВУКАЦ:
Уши, уши, — нису очи криве!
Волео бих видит’ и ђавола,
Него чути, што сам —
КНЕЗ САНКО:
Шта си чуо?
КНЕЗ ВУКАЦ:
Херцег нам је пуно невесео —
КНЕЗ САНКО:
Та стрица је ономад укоп’о.
КНЕЗ ВУКАЦ.
Целу ноћ је обучен пребдио,
Све пишућу и уређујући.
КНЕЗ САНКО:
Ваљада ће куда путовати.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Недај Боже куд је наумио!
КНЕЗ САНКО:
Или казуј или не почињи;
Преседе ми оно мало шале,
Како гледиш, како ли се мрчиш.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Јуче доби од султана писмо.
То му нисмо баш отрова душу.
КНЕЗ САНКО:
А што да га ма шта тако смути
После оне преславне победе.
И данас ми, кнеже, срдце игра.
Кад помислим како стрсмо Турке.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Јесмо, кнеже, славно их сломили.
Ал’ им једну војску потукосмо,
А с' три друге сад на нас долазе.
КНЕЗ САНКО:
Ал’ и од нас свак три срдца доби. —
КНЕЗ ВУКАЦ (слуша):
Чујеш? То је његов корак! ћути!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.