Херцег Владислав/40

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР

ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР
Жупан Ђурађ, кнез Воислав, војвода Алтоман, кнез Растислав, кнез Вукман, кнез Ивко, кнез Твртко, кнез Милота и други улазе, клањају се, и стају у полукруг на лево.

ХЕРЦЕГ:
Док вам кажем зашто сам вас звао
(напољу граја)
Хоће те ми сви за право дати,
Што вас зовем, а сам не свршујем!
Шта нам турски султан поручује,
Од самог сте сви чули гласника.
Узгледамо л’, како нам говоре,
Никад лепше за нас среће. Али
Лепе речи тек су онда лепе,
Кад су мисли у њима честите.
А кад когод лепе речи ниже,
А у њима поругу сакрива,
У очи ти с’ смеје, и подсмева ,
Онда само увреду двостручи.
Па кога нам послаше гласника?
Потурицу, србску издаицу,
Одметника вере и отаца.
Народ нам се љуто разпалио.
У глас иште главу одпадника.
Сад вас питам, свијетла господо
Ви кнезови, како налазите?
Хоћемо ли народ послушати,
Или ћемо, да га не слушамо?
Три сам дана дело разгађао,
Неби ли се људи ублажили;
Ал’ се огањ већма разгорева,
А духови више с’ раздражују.
Кнеза Ивка баш сав народ љуби,
А и руку знаде му јуначку,
Ал’ неможе народ утишати.
Моима сам очима видио,
Како с’ сташе копља окомљати.
Одлагати даље неможемо!
Народ ће се све већма кварити,
Што се дуже у ватри оставља,
И онако почињу гунђати,
(погледа на кнеза Твртка)
Да имаде међ нама кнезова,
Који нису неради Турчину,
Да им сјајне даде госпоштине,
Окује их у сребро и злато,
Ако с’ ова гуја отрована
У духове народа увуче,
И јед проспе у наше јунаке:
С киме ћемо онда војевати?
С киме ћемо бранит’ отачбину?
Ко ли ће нас саме заклањати?
С тога сам вас звао и молио,
Да дођете, да ми светујете,
Шта нам ваља данас учинити
У оваком делу и времену?
Свак нек каже, што у срдцу мисли,
Што рекнете, порећи вам нећу,
Са вама ћу мрети и живити.
ВИШЕ КНЕЗОВА:
Убиј кују, што заметну кавгу,
Да нам свима јошт главе не дође!
ХЕРЦЕГ (кнезу Ивку):
Ти си био у народу, кнеже,
Ти ћеш знати најбоље, што ваља!
КНЕЗ ИВКО:
Куд ћу и ја, нег’ куд и сви други!
Народ иште, да Турчин погине,
Па нек гине, име м’ погинуло,
Не видио лица божијега,
Ни ко га је овамо послао,
Да запали смутњу у народу!
ХЕРЦЕГ (кнезу Твртку):
А ти кнеже, шта ми ти светујеш?
КНЕЗ ТВРТКО (покашљује):
А ко може друго и помислит’
Нег да евоје брани и поштује,
И не прашта гадном одметнику!
Убиј нечист, да нам зрак не кужи,
Да с’ над нама небо не провали,
Те с' њим и нас у млево не сатре.
ХЕРЦЕГ (ћути, гдедајући на кнезове).
ВОЈВОДА АЛТОМАН (изиђе на прво):
Опрости ми, што се усуђујем
Другачије мислит’ и говорит’
Нег толике разборите главе,
И јунаци бољи од бољега.
Јест се народ јако узрујао,
И незна се, да л’ ће с’ дат’ стишати;
Ал’ ти нисам досад научио
Капу скидат’ пред ничјом пестницом,
Па ни данас не могу другчије!
Сви ви други, или сте срећнији,
Ил’ од мене јесте паметнији,
Па видите правду код народа.
А мени се другачије чини.
Потурици не треба праштати;
Која уста на крст Христов пљуну,
Та за навек ваља затворити,
Да не шиљу кугу међу људе,
У том свему за право вам дајем.
Али овај као гласник дође,
Њега брани право посланика!
Не би било мира међ народи,
Нит’ би кадгод рат мог’о престати;
Људи би се клали к’о зверови,
Људско би се утрло колено,
Да гласником светост не дадоше,
Изпод мача главе им узеше,
И рекоше свуд им здраво поћи,
Здраво поћи, и здраво се вратит’.
С тога, браћо, и јасни херцеже!
У главу му дирати несмемо,
А с народом, гледајте, шта знате,
Куд ће народ, кад за нама неће?
(Врати се на место.)
ЖУПАН ЂУРАЂ (излази на прво):
Незнам је ли по лети војводо,
Што старији, што ли смо слабији,
Али и ја исто тако мислим,
Као што нам ти разложи овде.
Владиславе, послушај ме, сине!
Бог ми види срдце у недрима,
Не желим ти зло, нег’ свако добро.
Недај убит’ царевог гласника,
Биће боље и по нас и тебе.
Послушај ме, па ма само сада.
ЈЕДАН ОД КНЕЗОВА:
Србско име освету захтева,
Србска вера иште, да с’ осветла.
Убиј изрод, убиј одпадника!
СВИ КНЕЗОВИ:
Убиј изрод , убиј одпадника!
ЖУПАН ЂУРАЂ (сажме рамени и врати се на место).
ХЕРЦЕГ (жупану и војводи):
Да бих мого у народ отићи
И казат’ му, сви кнезови желе,
Да пустимо жива потурицу,
Можда бих се смео одважити,
И у народ с тим гласом изићи.
Ал’ кад народ чује и разуме,
Да сва с њиме слаже се властела,
Сам ја о вас два њему се изпречам,
Држаће нас, да смо му неверни,
Да му нисмо прави пријатељи,
Да нам Србство на срдцу не лежи,
И крст частни да свет нама није,
Да волимо људма него Богу,
Да с’ Турчину под скут увлачимо,
Да идемо, да се с њим братимо,
А не да га од нас одбијемо,
Србску браћу од њега отмемо,
Децу нашу од њих сачувамо:
Шта ћу такав моћи међ народом?
Сад од мене свем се добру нада,
Види браћу кроз мене слободну,
Види својом земљу Душанову,
Види мирну децу и унуке,
Види Србство сјајно и честито:
А хоће л’ ми онда веровати?
Хоће л’ поћи за мојом заставом?
Хоће ли ме србском надом звати,
Или ми рећи издаица?
Истина је, да потреба иште
Да је света гласникова глава;
Ал’ не треба шиљати гласника,
Који народ , ком иде , издаде,
И светињу његову погази.
П’онда, знамо, како Турци раде,
Да не једног убише гласника.
Па кад они кољу посланике,
Зар њихови да су једни свети?
(Изиђе на среду међу кнезове.)
Ко остаје са својим народом,
Који мисли самном изтрајати
И у боју, где се крвца лева,
И у срећи, која круне даје,
И не срећи, која главе скида,
Док слободну браћу не видимо,
Душанову круну не вратимо ,
Нека дигне своју десну руку.
(Дигнувши своју десну руку.)
И повиче јасно, гласовито:
Нека гине свака потурица,
Ил’ га нашли у боју крвавом,
Ил’ гласника послали га врази,
Ил’ у свету склонио се цркву.
Ко род изда, и крст частни згази,
Нека нема нигде уточишта,
Нека гине, где га сабља стигне!
СВИ КНЕЗОВИ (подижу руке):
Ко род изда, и крст частни згази,
Нека нема нигде уточишта,
Нека гине, где га сабља стигне!
ВОЈВОДА АЛТОМАН:
Што је право увек ћу казати,
Ал’ за браћом нећу остајати:
(Дигне руку.)
Ко род изда и крст частни згази,
Нека нема нигде уточишта,
Нека гине, где га сабља стигне!
ЖУПАН ЂУРАЂ:
Ваша ватра и мене разгара.
Ништ’ не бива без воље божије.
Можда ’вако најбоље ће бити!
(Дигне руку.)
Ко род изда, и крст частни згази,
Нека нема нигде уточишта,
Нека гине, где га сабља стигне!
ХЕРЦЕГ (усхићен):
Тако, браћо, красни анђео слоге,
Који с’ диже у небо с Косова,
На наше се сада спушта главе.
Ја га видим духовним очима,
Где се сија, као име србско
Под Душаном и под Воиславом.
Та ће слога Србље избавити,
Та ће Србство из гроба дигнути,
Те ће нам се образ засијати
Ко јуначким нашим дедовима!
(Кнезу Милоти.)
Теби, кнеже, славни налог дајем
Да изведеш на смрт одпадника!
Иди таки, па се онда врати
Да нам кажеш, како мре одпадник,
Што с одрече Бога и народа.
КНЕЗ МИЛОТА (одлази).
(Народ на пољу радостно кличе. Тишина.)
Кнез Милота (уђе):
Свршило се, одпадник не живи!

ЗАВЕСА ПАДА

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.