Писмо деди (Јесењин)

Писмо деди
Писац: Сергеј Јесењин

Напустио сам
Домаће огњиште.
Дедице! Мили мој!
Опет ми чараш ум.
Код вас под пенџером
Сад снежне буре шиште,
У оџаку, док пишем,
Слушаш јек и шум -

К'о да се сто ђавола
На тавану стекло;
Ти целе ноћи дреждиш,
Трза ти се нога
И баш те сврби длан
Да огрнеш се реклом,
Па да жарачем жежеш
Све у име Бога.

Безазлености драга
Нетакнутих душа!
Није те залуд прадед
За овса три мере
Водио црквењаку,
Да скрушено слушаш
„Достојно јест”,
„Оченаш”, „Символ вере”.

Доброга коња хране.
Њему је ситна зоб
Љубави верне залог.
Ти, позвавши на суд
Душу под старе дане,
Учаше исто свог
Чапкуна оног малог.

Ал' не свлада ти унук
Христов наук тих
И, задавши ти јад,
Одскита у туђину.
По твом сам уму сад
Подобан блудном сину,
Док пребирам у глави
Ташти, глупи стих.

Ти велиш: да су теби
Душу похарали,
Да сам будала ја,
Да сâм је тат у граду.
Ал' драги дедице,
Да ли је тако, да ли? -
Рђавог коња
Лопови не краду.

Са гумна рагу тераш -
Неће из ината.
Ал' онај ко би друге
Да упозна воде,
Рећи ће: да не гњили
На дну живог блата,
Из завичаја
Син треба да оде.

Одох. Далеко.
Овде, у туђини,
Пролеће. Руже
Од песнице веће.
И твојој тужној,
Самотној судбини
Њин топли поздрав шаљем,
Дашак тихе среће.

До неба пиште
Мећаве Рјазанке,
А тебе тишти
Заједно што нисмо -
Чезнеш, ал' знаш
Да никакве те санке
Одвести неће тамо
Куд те мами писмо.

До земље ружа
Нашао би пута,
Жељан топлине -
Ал' те снађе беда:
Вражјој машини
Твоја клетва љута
Спутала те је чврсто,
Никуд маћи не да.

А ако умрем?
Чујеш?
Из земље олуја
Хоћеш ли доћи тим пакленим влаком,
Да присуствујеш
Свадби с црном раком
И последње ми појеш
„Алилуја”?

Тад поверуј, без суза,
У моћ парног дива,
У челичну се уздај
Кобилу без премца.
Што ти је коњ,
Што ти је коњ локомотива!
Зацело су је
Купили од Немца.

Из железних јој уста
Суче ватра жива,
Над њом се вије дим
К'о грива црна, густа.
Ах, да је нешто таква
Нашем коњу грива,
Ала би силне четке
Стекли, жељо пуста!

Знам: време троши
Чак и камен станац...
Схватићеш и ти, стари,
Некад, Бог да прости -
Нека ти санке вуче
И најбешњи вранац,
У далек крај
Донећеш само кости.

Схватићеш: нисам залуд
Пребегао граду -
Од птичјег лета тамо
Човек брже јури.
У земљи препуштеној
Пожару и бури
Рђавог коња
Лопови не краду.

прев. Мирослав Топић