Одговор (Јесењин)

Одговор
Писац: Сергеј Јесењин

Старице драга,
Живи свој живот стари.
Осећам љубав твоју
И примам с пуно жара.
Ал' ти ни малко
Не схваташ ове ствари -
Зашто уопште живим
И шта по свету стварам.

Знам, код вас је сад зима.
И знам, по месечини,
И теби да се чини
Као да с неба неко
Цремушу нашу тресе
И прозор нам
Снежним засипа млеком.

Најдража моја!
Како да заспим само
Кад вејавица тужно
Низ оџак цвили с ињем?
Пођеш да легнеш
У кревет,
Кад, видиш тамо,
Мртвачки лес те чека,
И - погреб твој почиње.

И као хиљаду
Уњкавих црквењака,
Отеже ми опело
Мећава-хуља стара!
Снег све прекрива,
Попут сребрњака,
А за сандуком ми нема
Ни жене, ни другара!

Пролеће ми је
Од свега најдраже.
Волим поводањ
С његовим жустрим током,
Кад сваки ивер има,
Попут морске лађе,
Простора, докле
Не досеже ни око.

Но пролеће
Које толико волим -
Револуцијом ја великом
Називам!
И само за њу
И патим, и молим,
Једино њу
И чекам, и призивам!

Ал' шта с том хладном -
Пакосном планетом!
Засад ни сунце-Лењин
Њу не може да згреје!
Због тога с болном
Песничком душом, ето,
Правим и те скандале,
И пијан псовке сејем.

Ал' биће дана.
Вољена, мила, схваташ?
Знам да све иде путем тога смера!
Нисмо се залуд
Латили алата:
Једни топова,
А други - пера.

Заборави на паре,
Заборави на све.
И каква пропаст?!
Ама куд то оде?
Та нисам ја крава,
Ни коњ, ни магаре,
Па да ме други
Из кошаре воде!

Сам ћу да пођем
Кад час тај најзад ступи,
Кад пуцњем у планету
Раскрстимо са старим.
А на повратку,
Теби ћу шал да купим,
И оцу, добро,
Оне ствари.

Ал' још је вејавица,
И као хиљаду црквењака,
Отеже ми опело
Мећава-хуља стара!
Снег све прекрива,
Попут сребрњака,
А за сандуком мојим -
Ни жене, ни другара.

прев. Миодраг Сибиновић