Мећава (Јесењин)
←Писмо деди (Јесењин) | Мећава Писац: Сергеј Јесењин |
Пролеће (Јесењин)→ |
Предите, дани, пређу негдашњице,
Не мења душу преплет истих нити.
Не!
Не сјединих раздвојено лице,
Вољеном себи
Увек туђ ћу бити.
Хоћу да читам, ал' ми клоне рука,
Над књигом зевам,
Тонући у сан...
Под окном ветар
Отегнуто кука,
Као да неком
Слути судњи дан.
Промукли клен,
Без прамена на глави,
Црн, у небеса
Мрмља о прошлости.
Ма какав клен?
То срамни стуб је прави,
На ком се веша,
Ил' се ломе кости.
И првог мене
Обесити треба,
Прекрстивши ми руке наопако,
Зато што песмом
Прозуклом до неба
Не дадох крају
Да спи скривен мраком.
Не волим
Када певац пева
И велим:
Да ми дају моћ,
Сваком бих певцу
Ишчупао црева,
Да петлов глас
Не мути тиху ноћ.
Ал' сметнух с ума
Да сам попут петла
Из петних жила
Дозивао плавет,
Газећи свети прадедовски завет
Срцем и стихом бурним,
Жељан светла.
Мећава цичи
К'о пред клање брав.
Ледена магла распрострла крила.
Застрт је снегом
Видик сав,
Близина се
С даљином
Слила.
Месец, зацело,
Поједоше кује -
Не видех давно
Да се небо злати.
Кудељу преде, нит бескрајну снује,
С вретеном стара
Беседи ми мати.
А глуви мачак
Важно клима главом,
Пратећи с банка
Причања немушта.
Не веле залуд
Суседи са стравом
Да црне сове
Он је слика сушта.
Кроз трепавице,
Док сан очи склапа,
Испреда ми се
Баснословна бајка:
Показује ми
Шипак мачја шапа,
С Лелејске горе
Вештица ми мајка.
Да ли сам болан,
Ил' ме стигле чини -
Мисли ми блуде
Као црна јата,
Одјеке слуктим
Гробарских лопата
И лелеке звоника
У даљини.
Зјапи ми рака -
Видим: то ја скапах -
Уз алилујски
Вапај црквењака
То моја рука
Мртве капке склапа,
Ставља за сан
Два бакарна петака.
Од ових пара
Са два мртва ока
Гробару ће се огрејати лице -
Кад ме покопа,
Даће их за чокањ
Ракије мајке мученице.
Држаће слово:
„Бела врана!
Лудов'о ђилкош,
'Ват'о зјала...
А није мог'о ни пет страна
Да утуви
Из 'Капитала'!”
прев. Мирослав Топић