Мистер Долар (комедија у четири чина)/12
VII
МАТКОВИЋ, ЖАН
МАТКОВИЋ
(Испрати је и враћа се па иде право Жановим вратима и отшкрине их): Жан! Можете ли прећи овамо.
ЖАН (Још увек у кућној хаљини): Молим лепо, ви желите? (Носи једну књигу собом)
МАТКОВИЋ: Шта ви то читате?
ЖАН: Па ону књигу о бонтону што сте ми купили.
МАТКОВИЋ: Да, да, читајте то. Него, седите да мало разговарамо. Од ове навале света немамо никад довољно времена да разговарамо.
ЖАН: Молим! (Седне)
МАТКОВИЋ: Ја вам, Жан, и не читам сва ова писма која стижу.
ЖАН: Па и шта ме се тиче.
МАТКОВИЋ: Разуме се, али има ствари које вас се могу тицати, Имате и неколико понуда за женидбу.
ЖАН: О, Боже мој, ала тај свет жури. Па има времена за то.
МАТКОВИЋ: Једна је од тих понуда чак и врло озбиљна. Тиче се девојке из једне наше врло угледне породице. То би вам отворило врата првих кућа; то би вам необично подигло углед у друштву.
ЖАН: Зар и ви мислите да треба да се женим?
МАТКОВИЋ: У овоме случају да!
ЖАН: Па знам, али ако ја не волим ту девојку или ако она мене не воли?
МАТКОВИЋ: Ви, Жан, морате рачунати с тим да сад припадате отменом друштву. А у отменом друштву љубав и брак немају никакве везе. Брак је једно, а љубав је друго.
ЖАН: Како то?
МАТКОВИЋ: Па тако.
ЖАН: Али ја, видите...
МАТКОВИЋ: Није реч о вама, Жану, какав сте до сад 6или, него о ономе Жану какав имате и морате бити.
ЖАН: Боже мој, то ћу ја потпуно да се изгубим. Знате, све ми изгледа као да сам сео у неки чамац па се све даље и даље одмичем од обале, а чамац се непрестано љуља те ме хвата вртоглавица. Ето, тако ми изгледа кад се онако замислим....
МАТКОВИЋ: Па то сте се ви канда уплашили од богатства?
ЖАН: Нисам се уплашио. Волим што сам богат, ко то не воли, само, не знам. Право да вам кажем, није онако како сам ја мислио.
МАТКОВИЋ: А како сте ви то мислили?
ЖАН: Не знам, али друкче сам мислио. Пре, док сам био сиромах, па зарадим колико зарадим и некако ми слатко то и потрошим га онако задовољно и стегнем ону последњу пару у џепу... а ово сад... не знам, али није онако...
МАТКОВИЋ: Можда ће вам све то боље изгледати кад се ожените?
ЖАН: Па, може бити, само... знате женира ме да вам кажем, али... ја не знам да ли ви знате моју Маришку?
МАТКОВИЋ: Знам је, она лепа плавуша. Виђао сам је кад дође свечери по вас у клуб.
ЖАН: Па знате, ми смо онако као верени, дали смо реч једно другом, а она је и врло добра девојка, честита је....
МАТКОВИЋ: И лепа.
ЖАН: Не знам да ли знате ону кафаницу код „Поноћног сунца”, тамо иза коњичке касарне?
МАТКОВИЋ: Знам, одлазио сам некада.
ЖАН: Мала, згодна, чиста, има сталне и добре госте. Ту увраћају и господа из вароши. ја смо и Маришка увек говорили: Ух, да нам је да можемо узети ту кафаницу, па да се венчамо, па... а није ни скупа. Замислите, цела она зграда са баштицом и све, све и сав намештај кафански — седамдесет и пет хиљада динара. Нудио ми је газда, али, дабоме, нисам имао.
МАТКОВИЋ: Па купите је сад.
ЖАН: Е сад, кад не могу да је држим. Кад бих могао па ја да будем газда, да је лепо уредим, да се постарам да прибавим госте, а добра пића и све онако... Ох, како бих ја то уживао, то би за мене била највећа срећа.
МАТКОВИЋ: Ту ћемо кафану купити и поклонићемо је Маришки.
ЖАН: Њој?
МАТКОВИЋ: То нек јој буде ваш дар.
ЖАН: А је л‘ зато, да ме се одрече? На то она неће пристати. Познајем ја њу добро, не би она никад на то пристала.
МАТКОВИЋ: Не мора вас се одрећи; зашто би вас се одрекла?
ЖАН: Па да, јер не бих ни ја хтео ње да се одречем.
МАТКОВИЋ: Разуме се. Само, ви ћете разумети, вама је потребан велики углед у друштву. Сутра увече бићемо позвани код председника клуба на чај. Ту ће бити много дама. Вероватно и друге ће се налазити крај вас, али вам препоручујем, Жан да обратите нарочиту пажњу на ту госпођицу о којој вам говорим.
ЖАН: А која је то?
МАТКОВИЋ: То је она... сећате је се са прошле забаве у клубу, оне ноћи када сте ви постали милионар... ви сте јој полили тоалету.
ЖАН: Сећам се, због ње сам изгубио и службу и назвала ме је магарцем пред целим светом.
МАТКОВИЋ: Па није вам тек могла рећи „душо моја” кад сте јој полили тоалету. Уосталом, магарац није тако тешка реч, имају је све даме у своме речнику.
ЖАН: Да, али зар није то незгодно...?
МАТКОВИЋ: Ја вас уверавам да вас сутра увече, на чају, неће назвати магарцем.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|