Мистер Долар (комедија у четири чина)/11
VI
ПОСЛОВНА ЖЕНА, МАТКОВИЋ
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Добар дан желим!
(Средовечна жена, жустра, помало мушкобања, наочари на носу а под пазухом кожа за акта. Личи на трговачког агента)
МАТКОВИЋ: Добар дан. Госпођа би желела до господина Тодоровића?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Не, већ право к вама.
МАТКОВИЋ (Изненађен): К мени?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Ја мислим да није потребно да вам се претставим?
МАТКОВИЋ: Не, ја већ имам част.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Дакле, можемо одмах прећи на ствар због које долазим?
МАТКОВИЋ: Молим! (Понуди јој да седне).
ПОСЛОВНА ЖЕНА (Седајући): Тиче се једнога врло озбиљнога предузећа. ја мислим могу са вама сасвим отворено говорити.
МАТКОВИЋ: Ја мислим.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Предузећу о коме би хтела да вам говорим ви би могли бити једина сметња, дакле мора се са вама почети.
МАТКОВИЋ: Молим.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Обратите пажњу, ја сам рекла „предузећу”. МАТКОВИЋ: У које господин Тодоровић треба да уложи капитал?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Знала сам да ћете то мислити. Али није то. Није реч о капиталу, реч је о женидби.
МАТКОВИЋ: Његовој?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Да, његовој.
МАТКОВИЋ: И ви то зовете предузеће?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Као и свако друго предузеће. Објаснићу вам. Видите, у овом случају на пример, господин Тодоровић је богат човек, врло богат човек, има силан новац, је л‘ те?
МАТКОВИЋ: Да!
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Али њему уз новац треба и углед у друштву.
МАТКОВИЋ: Углед у друштву? Па тај је у новцу. Новац је углед.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Варате се. Новац је само за то ту да се њиме купи кућа, ауто, углед, пољско имање, част и уопште све што је за продају.
МАТКОВИЋ: Значи ви имате један углед на продају?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Рецимо.
МАТКОВИЋ: Бавите л‘ се ви уопште тим пословима?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Да, и то са успехом.
МАТКОВИЋ: То је нека нова професија, мени до сад непозната.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Шта ћете! Професије не измишља човек, њих ствара живот. Данашње прилике створиле су професију пословне жене.
МАТКОВИЋ: Зашто жене?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Зато што су у животу настале потребе које се само жени могу поверити. Мислите ли ви да су рачуни које жене подносе мужевима о својим тоалетама тачни. За тоалету која кошта шест хиљада динара, мужу се подноси рачун од три хиљаде. Оне друге три хиљаде треба на неки начин платити. Ако то не плати мужевљев пријатељ, онда се отвори посао пословној жени. Залаже се бисерни коље да се плати рачун; залаже се затим сребрни сервиз да се искупи коље, а затим брилијантски прстен да се извади сервиз. И то тако редом иде. Све те послове не може да сврши сама госпођа, за све је то потребна једна поверљива жена. Па онда, прошла су времена љубави из лира и песмарица; највећи део младих људи не живи данас за љубав већ од љубави. А то су гдекад велики издаци па треба и њих подмиривати. Госпођама треба новац, а како ће га набавити до преко пословне жене. Тога ради треба продати брилијанске минђуше које су остале од мајке, а госпођа их не носи јер нису модерне; треба продати тепелук који је остао од стара мајке; треба најзад продати углед, част, понос и све што је за продају. Ето, разумете ли сад ту нову професију пословне жене?
МАТКОВИЋ: И ви за то имате?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Како од кога посла. један и по, два, три, пет од сто. Зависи од посла.
МАТКОВИЋ: А од једног проводаџирања, као што је ово на пример, ради којега сте дошли к мени?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Треба ли да будем искрена?
МАТКОВИЋ: Нећете се ни мало кајати.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Па да, у толико пре што ја мислим да заједнички тај посао обавимо. — Ту имам паушалну награду од двадесет хиљада динара.
МАТКОВИЋ: То је мало.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: То је са стране младиних родитеља. Ја рачунам да ћу моћи и са ове друге стране штогод штрпнути.
МАТКОВИЋ: А па, извесно! Али ви ми још нисте изложили ваш предлог.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Рекла сам, господин Тодоровић има пара. Тим парама треба он да купи све оно што му недостаје. На првом месту њему недостаје углед. Он је келнер....
МАТКОВИЋ: Био.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Још увек је то, само је сад богат келнер. Он мора дакле ући у какву угледну породицу.
МАТКОВИЋ: А која је то?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Ви ћете правити сметње?
МАТКОВИЋ: Не видим зашто би их правио?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Јер би мој предлог могао можда да повреди ваш личан осећај.
МАТКОВИЋ: Уверавам вас да ја немам личних осећаја.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Ствар се дакле тиче госпођице Нине!
МАТКОВИЋ: А, стога ви мислите да бих ја могао бити сметња? Боже сачувај! Било је извесних симпатија међу нама, али — то су обичне појаве које се у најчешће случајева свршавају разлазом. На против, ја не бих имао ништа против тога да помогнем све што би обезбедило срећу те госпођице.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: То је лепо, то је каваљерски од вас.
МАТКОВИЋ: Само, ја сам у последње време чуо о ономе господину са богатим наследством као о кандидату?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Да. говорило се о томе. Али кад је реч о богатом наследнику. дозволићете да је г-н Тодоровић много богатији наследник.
МАТКОВИЋ: Несумњиво. А налазите да је то тако угледна породица?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Једна од најугледнијих.
МАТКОВИЋ: Говори се да они рђаво стоје у последње време?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Не кажем да стоје добро, али им то ништа не смета да важе као врло угледна породица. Јер најзад, признаћете и сами — све те наше врло угледне породице пате од исте болести. Дужни су и презадужени, али — чувају углед свој и реноме угледа породице.
МАТКОВИЋ: А у случају потребе они и тај углед есконтују?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Зашто не, ако је у изгледу срећан брак, као што је то овде случај.
МАТКОВИЋ: Разумем вас, потпуно вас разумем.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: И према свему какво је ваше мишљење о мојој понуди?
МАТКОВИЋ: Дакле... могу вам рећи да се углавном слажем.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Унапред сам себи рекла: ја и господин Матковић смо пословни људи; најбоље ће бити да ми отворено разговарамо. И видите да се нисам преварила.
МАТКОВИЋ: Победили сте ме својом искреношћу.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Вама је познато да је сутра чај код господина лредседника Клуба?
МАТКОВИЋ: Не, није ми то познато!
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Па тај се чај у ствари због господина Тодоровића и приређује, јер — у четири ока говорећи — и господин председник је један од угледних, и он има потребу да стече богатог зета. Зато сам управо ја и пожурила са овом понудом. На чају ће бити и госпођица Нина.
МАТКОВИЋ: Мислите?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Знам, добили су већ и позив.
МАТКОВИЋ: Онда, значи ствар је доста хитна?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Да. Треба обратити пажњу господину Тодоровићу на госпођицу Нину, као на лепу и отмену госпођицу из најугледније породице. Не знам зна ли он њу?
МАТКОВИЋ: Ја мислим. На последњој забави у клубу, због једне његове несмотрености, она га је јавно назвала магарцем.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Е, па онда се знају. У толико лакше. Дакле, мислите ли приступити послу?
МАТКОВИЋ: Још овога тренутка, чим ме напустите.
ПОСЛОВНА ЖЕНА (Устаје и пружа му руку): Па да, највећа опасност за успех је отезање. Надам се у добре сам руке поверила ствар. Ми би се могли видети, рецимо, кроз два дана.
МАТКОВИЋ: Кад је тај чај?
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Сутра.
МАТКОВИЋ: Онда се можемо видети прекосутра.
ПОСЛОВНА ЖЕНА: Тако сам и ја рачунала. До виђења дакле!.
МАТКОВИЋ До виђења!
ПОСЛОВНА ЖЕНА (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|