Лихварка/13

ЧИН I

ПОЈАВА XIII

ПОЈАВА XIII

САВИЋКА (сама): Хм! Шта да радим? Он ме заиста воли! Та само оних пет недјеља, кад на њих помислим; а једнако је гледао на мене. У бањи ми се допао. Ето просто ми се допао, као да ми је из срца израстао. А као зашто да ме не воли? Ја нијесам стара, тек ми је тридесет и пет година; а нека когод запита тридесетпет - годишњу женицу, је ли стара? Охо, господо момци, осјећамо и ми љубав. Хеј, хеј, колико њих жале за својих прохујалих тридесет и пет година! Јест, он ме љуби, а о томе свједоче два писма, па мој мали "Бижу“. Да, он ме љуби; а из тога се види, да је свјестан човјек! Не заљубљује ти се тај, као кир Ставре у жутокљуне (с иронијом). Но и тај ће имати већ добру налијепу!... Хм!... Хоћу да му пишем. Срце ми игра; та и нако сам доста удовала, вријеме је да и ја једном стечем мужа. (Сједа за сто и узима перо.) Само како да започнем? „Драги Павле!“... Не, не ће ваљати! — „Пајо“. Аја, ни то не ваља!... „Мили Павле!“ Да! (Пише). Ми... ли Павле!
     Примила сам ваше писмо, као и прво у бањи. Враголане, да ме не вараш? Чудна сте сорта ви младићи, прави лепирови! Час на једном час на другом цвијету! Ко да вам вјерује! Али не, ја теби вјерујем. Осјећам и сама да ме искрено љубиш. Дакле сјутра, мили Павле; горим од жеље, да те видим. Од укућана никог не ће бити. Ја ћу те дочекати, те да проговоримо, ако што озбиљно намјераваш. Унапријед ти обричем пољубац као „капару" (престане писати). Пољубац? Како је слатка и мила та стварчица, али ах, како, кратка! Срећа, што се даје повторити! Тако сићушна, па ипак јој је звук по кад кад пријатнији од сваког метала! Та камо те женске? не, не!... камо те удовице, која бар једном на недјељу није сањала пољубац? Ето тако, уста на уста: цмок! И то: цмок! занесе, просто... занесе: — Дакле, гдје сам оно стала? Аха, на „капару“. (Пише.) Пољубац као ка-па-ру. Дођи ми, драгане!
                                                                                                            Твоја љубећа те
                                                                                                            Јелена,
                                                                                                            која те очекује."
(Затвара писмо). Красно! Сад да се то испрати на пошту. (Приђе прозору.) Стеване, Стеване! На, држи ово (спусти кроз прозор писмо) па право на пошту! Само брзо, немој да презјаваш! Па кад спустиш у сандуче, а ти отиди до баба Маце, знаш баба Мацу картару? Кажи јој да дође и понесе карте. Јес’ чуо, оне карте, што их је на велики петак испод часне трапезе пронијела. Брзо, брзо!

(Завјеса пада).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.