Лажа и Паралажа/7
- 7.
МАРКО, ПРЕЂАШЊИ
МАРКО: Но, јесте ли претресли све ваше румане?
АЛЕКСА: Ваша господична кћи својим дивним разумом и пространим вјежеством тако су ме обвезали да се отњуд растати не могу.
МАРКО: Добро, кад ме у чему изменути може, да не жалим што сам на њу трошио.
АЛЕКСА: О, заиста, она није била у Бечу всује.
МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити.
АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине?
МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира.
АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда?
МАРКО: И зет ми није баш од моде.
АЛЕКСА (гледи на Јелицу): Сожалујем.
МАРКО: Прстен је прошо. Ако се будете до недеље задржавали, можете мојој Јелици у сватови бити.
АЛЕКСА: Радујем се. (Јелици.) Господична, ја и паки честитам!
ЈЕЛИЦА: О іch bіtt’ Ѕіe, ’ѕ іѕ’ ѕehr gemeіn!
АЛЕКСА: Ништа, ако је добар.
МАРКО: О, господине, добар и честит младић. Сви су Батићи ваљани људи.
АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род?
МАРКО: То млоги мисле, али нисмо.
АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца?
МАРКО: Јесам; откуд ви то знате?
АЛЕКСА: Молим. Ваш се дед звао, ако се не варам, Милутин.
МАРКО: Митар.
АЛЕКСА: По обичају: тако обично тепамо деци, и ако је Јоан, зовемо га Јоцом, Јоцком, Јоциком и тако даље. Тако и Милутин, понеже га нема у календару, прозван буде Митром.
МАРКО: Ту имате право. Но како дођосмо до рода?
АЛЕКСА: Вашу блаженопочившу матер држао је стари Батић као сопствену кћер, воспитао је и удао.
МАРКО: Али откуд ви то све знате?
АЛЕКСА: Молим, молим. Мила ради звали су исту вашу дражајшују матер „Паче“, а све ово знате ли зашто? Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда. То је оно што сам хотео
доказати да сте сирјеч род.
МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам?
АЛЕКСА. Што не знате, можете се извјестити. Пожаревац није преко свјета, мало само труда, пак ћете точно извјестије имати.
МАРКО: Хм! Хм! Ако је то тако.
ЈЕЛИЦА: О, татице! Зар не видите? Пресни род!
МАРКО: Али како да је вами баш то тако познато?
АЛЕКСА: То су користи путешествија. Ниједно опстојатељство пренебрегнуто не остављам, које би од ползе или пагубе било. А како би, на пример, вас совјест гризла кад би брак дозволили између
сродства.
МАРКО: Истина, сродство није баш тако близу; али ја немам нужде ни то чинити. Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице?
ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице.
МАРКО: Та, богме, теби да је какав из румана. Но ништа. А шта ћемо с прстеном?
ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице.
МАРКО: Морамо га натраг искати. Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим.
АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|