Лажа и Паралажа/6
- 6.
АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА
АЛЕКСА: Ваш су господин отац веселе нарави.
ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити.
АЛЕКСА: Ви сте били у Бечу?
ЈЕЛИЦА: Пет година.
АЛЕКСА: Прекрасно!
ЈЕЛИЦА: Тако ми се, знате, Беч допао, да сам се једва приволети могла кући доћи. Једва сам се додала српском језику, тако сам се на немецки била онгевеновала.
АЛЕКСА: То често бива.
ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике да човек говори немецки. Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању.
АЛЕКСА: То се абије даје видити, понеже књига пред вама стоји.
ЈЕЛИЦА: О, молим вас, то вам је књига! Ја сам и стотинама читала; али овај либшафт, овај швермерај нисам нигди видила. Шкода што се не зна који је ферфасер; ја би га у мом тагебуху пренотирала.
АЛЕКСА: Дакле, ви и списатеља споразумјеније имате? То је заиста много од једне господичне; то показује разум и дивноје воспитаније.
ЈЕЛИЦА: Мени је вирклих најмилија забава кад могу мојим другарицама приповедати шта сам којегди читала. Тако сам код Гете, — о тај вам пише! Код њега сам један прекрасан ферс нашла:
- Geh’ den Weіbern zart entgegen:
- Du gewіnnѕt ѕіe auf meіn Wort,
- Doch wer raѕch іѕt und verwegen,
- Kommt vіelleіcht noch beѕѕer fort.
АЛЕКСА: Заиста, Гете изрјадно пише.
ЈЕЛИЦА: Сви га пофаљују да је модишрајбер.
АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти.
ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти? Овај Гете?
АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете.
ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро.
АЛЕКСА: Старац, али његов син...
ЈЕЛИЦА: Он није списатељ.
АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро. Ове исте стихове он ми је у рукопису читао.
ЈЕЛИЦА (преврће једну књигу): Ова је књига тукована године хиљаду осам стотина и десете.
АЛЕКСА (гледи): Може бити. Но кад је своја дела втори пут издавао, он је сигурно и то узео. О, то је виспрена глава!
ЈЕЛИЦА: Читате л и ви радо књиге?
АЛЕКСА: Сад се само са славенским забављам. Немецки и француски сам у мом детињству читао.
ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате? О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп.
АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме.
ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени.
АЛЕКСА (поклони се): Ово је за мене комплимент, господична; но ја искрено исповједам да је највише моје воспитаније к тому содјејствовало. Гди се на трошак не гледи, ту се лако може што и
научити.
ЈЕЛИЦА: Апропо! кад сам се сетила: имам неколико речи које нисам могла разумети, и које сам у мом тагбуху забележила. Ви ћете ми, знам, најбоље протолковати моћи, ако нисам zudrіnglіch.
АЛЕКСА: О, из драге воље.
ЈЕЛИЦА (отиде у другу собу).
АЛЕКСА: Не да ми враг мира! него оћу и француски да знам. Сад не би ништа друго требало него да ме увати, пак да ми дâ пут. — Али кураж, Алекса, алат чини занат!
ЈЕЛИЦА (донесе једну лепо везану књижицу): Ево овде, молим. Једва сам научила читати.
АЛЕКСА: Шта? Ви знате и читати?
ЈЕЛИЦА: Само не знам да л добро изговарам. Зато желим од вас чути.
АЛЕКСА: Изволте ви само, ја ћу вам потом изговор утончати.
ЈЕЛИЦА: Стидим се кад ме ко корегира.
АЛЕКСА: А зашто то? Да сам се ја стидио, не би ништа ни научио... Видите овде beay.
ЈЕЛИЦА: То је „бо“
АЛЕКСА: Изрјадно, само мало протегните гласом. Та... бле... аукс...
ЈЕЛИЦА: „Табао“.
АЛЕКСА: Тако, тако; само мало оштрије. Иначе ви врло добро изговарате.
ЈЕЛИЦА: Но, молим понизно: шта је то „табао“?
АЛЕКСА: Табло — табло долази од шпанскаго нарјечија таблес.
ЈЕЛИЦА: Дакле ви и шпански знате?
АЛЕКСА: Ја сам био шест месеци у Мадриду. То вам је варош! Шта је Беч, Париз и Лондон! Има шесет хиљада само цркви; сто тридесет и пет пијаца велики, осим мали, које се не могу ни избројати. На
пијаци светога Спиридона стоји у воздуху од самог дијаманта начињени хоризонт, то јест сунце, месец и звезде. Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од
дијаманата осветљава цјелу варош.
ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде?
АЛЕКСА: А, то се не краде. Ја сам хотео купити један камен за спомен, ал ми рекоше да се скидати не може, нити је ко у стању тамо попети се.
ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого.
АЛЕКСА: Ја кажем, господична: нема земље преко Шпаније! Како ми отац умре, одма ћу се преселити у Мадрид. Ту су вам моде, ту је манир, ту је воспитаније!
ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да су ти људи глупи и нерадени.
АЛЕКСА: Свашта се сад пише, свашта се може и говорити, али треба отићи тамо, па се увјерити. Нерадени могу бити ласно код великог богатства и толики машина. Шта ћете више: у гостилници зовомој
Код хинеског цара сами се пилићи закољу, сами очупају, очисте, натакну се на ражањ, испеку се, и донесу гостима, пак и ту јошт сами се истранџирају, да се гости не труде.
ЈЕЛИЦА: Um Gotteѕwіllen, господин барон, како то може бити?
АЛЕКСА: Кажем вам, машином. Такови машина има небројено число. И ја сам на једној радио, с којом смо путовали у Месец.
ЈЕЛИЦА: У Месец, господин барон?
АЛЕКСА: У Месец. И како смо се вратили, таки смо ту исту машину покварили.
ЈЕЛИЦА: Пак шта сте у Месецу видили?
АЛЕКСА: А шта се ту не може видити? Кад ми књига буде готова, имаћете доста читати.
ЈЕЛИЦА: Дакле, ви намеравате издати ваш рајзебешрајбунг?
АЛЕКСА: Засад у шест језика; а по времену видићу.
ЈЕЛИЦА: Тоје врло лепо... Како сте се унтерхалтовали у Месецу?
АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал. Нас као стране пусте унутра; ја измеђ мога друштва нешто отмјенији био, добио сам чест отворити с тамошњом царицом бал.
ЈЕЛИЦА: Како игра?
АЛЕКСА: Као перо. Но опет месечњацима се допао мој штелунг, премда морам и то исповједити да сам сва могућна употребио, како би царици задовољство причинио; и, као што је јавно признала, била
је пуно задовољна.
ЈЕЛИЦА: Је ли млада?
АЛЕКСА: Она је жена од своји двадесет и пет година, но иначе врло лепа, и добре нарави. Тја! Мислила је нешто, али није могло бити.
ЈЕЛИЦА: У чему?
АЛЕКСА: Питала ме најпре ко сам, откуда сам и какве фамилије, па кад се извјестила, упита ме дркћућим гласом: да ли би хотео њену руку примити. Ја одговорим накратко да моја воља није женити
се.
ЈЕЛИЦА: Um Gotteѕwіllen, господин барон, царица!
АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји. Und kurz und gut: ja сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица.
ЈЕЛИЦА: То је лепо, но ја опет не би пропустила такву партију.
АЛЕКСА: Она је морала то соопштити и својим великашима; јер кад сам пошао, те почести што су ми чинили! Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве
параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију изрјадна.
ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја ову визиту нећу скоро заборавити.
АЛЕКСА: Чини вам се чрезвичајно? О, кад би хотјео приповједати шта ми се којешта на мом путешествију догодило, морала би визита три дана трајати.
ЈЕЛИЦА: Ах, да ми је могућно, не би вас пет дана отпустила.
АЛЕКСА: Вјерујем, то ми се често на путу догађало; ал тако ми и треба кад много знам.
ЈЕЛИЦА: Дакле, молим за „табло“.
АЛЕКСА: То је маленкост. Табло долази од шпанскога нарјечија „таблес“, које толико значи као „таблеаукс“. Таблес, дакле, ништа друго није него таблеаукс, сљедователно које смисл тако изражава
као табло.
ЈЕЛИЦА: Peächtig!
АЛЕКСА: Мало је високо, знате, али другојачије не може се с оваквим рјечима.
ЈЕЛИЦА: А како би то српски казала? Ја добра Српкиња нисам.
АЛЕКСА: А! То се сербски и не може изразити, него славенски, и то овако отприлике: мздопреимчивост.
ЈЕЛИЦА: То је тешко.
АЛЕКСА: Зато се француски језик и зове изображени дијалект.
ЈЕЛИЦА: Рихтиг! Eіne gebіldete Ѕprache... О, како би ја радо тај језик учила!
АЛЕКСА: То је лако. Једног искусног шпрахмајстера!
ЈЕЛИЦА: Овде нема такови.
АЛЕКСА: Или добру граматику.
ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да је неки Мајдингер о том писао.
АЛЕКСА: Да, Мајдингер, Лафајет, Мирабо, Дон Кишот и многи други.
ЈЕЛИЦА: Ја сам читала Дон Кишота, но то је био роман.
АЛЕКСА: То је дон Кишот млађи; старији је писао граматику француску врло добро. Ако желите, ја вам могу послати из Беча.
ЈЕЛИЦА: Дакле, ви у Беч одлазите?
АЛЕКСА: Засад управо у Беч.
ЈЕЛИЦА: Ах, како вас бенајдигујем!
АЛЕКСА: Зашто? Изволте и ви намолити господина оца да вас води горе, пак можемо заједно путовати.
ЈЕЛИЦА: Ах, daѕ würde mіch überraѕchen; али једно ми стоји на путу. Навалио отац да ме уда преко воље.
АЛЕКСА: Преко воље?
ЈЕЛИЦА: Ѕtellen Ѕіe ѕіch vor, трговац!
АЛЕКСА: Ако је иначе прилика добра.
ЈЕЛИЦА: Знате, мој отац не би толико ни трибулирао, него тује свашта. Моју су бабу његови одржали, удали и потпомогли, пак оће отац да им врати.
АЛЕКСА: То је благородно; премда таква жертва.
ЈЕЛИЦА: Ах, помислите само да сам осуђена у овом гњизду живити, која сам на Беч научена! Није ли то трауриг?
АЛЕКСА: Всјачески, обаче...
ЈЕЛИЦА: Идете ли ви послом у Беч?
АЛЕКСА: Чујем да је један пронашо неки особити начин правити интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити старог једног пријатеља, код кога сам се више
мјесеци задржавао.
ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин?
АЛЕКСА: Шлегл.
ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били?
АЛЕКСА: Без прекословија.
ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту.
АЛЕКСА: То је један изрјадни господин.
ЈЕЛИЦА: О, фини господин.
АЛЕКСА: Наипаче његова супруга.
ЈЕЛИЦА: О, молим, он је удовац од од осам година.
АЛЕКСА: То је дакле други Шлегл; овај је ритер.
ЈЕЛИЦА: Јест, јест; но то му је кћи што економију води,... такођер удовица.
АЛЕКСА: Дакле кћи! Ја сам всјачески држао да му је супруга.
ЈЕЛИЦА: То је врло добра госпоја.
АЛЕКСА: Дивне лепоте.
ЈЕЛИЦА: А, лепа баш тако није, јер су је богиње поквариле.
АЛЕКСА: Да! То је једна шкода; иначе се у свему може нарећи једна изрјадна госпоја.
ЈЕЛИЦА: Ја би се усудила с једним писмом вас бешверовати за мој гујтар.
АЛЕКСА (поклони се): То ја за велико шчастије примам. Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој.
ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала. Верујте ми, господин барон, врло ми се ретко овакове визите пригађају.
АЛЕКСА: Вјерујем; за вас је једна шкода што сте из Беча изишли. Ваш заиста њежни состав мора велики уштерб терпити. Шта је страна, шта је даљна земља? Училиште мудрости и искуства. У туђој
земљи може човек видити што није никада видио.
ЈЕЛИЦА: Ви имате право. Шта сам ја у Бечу видила!
АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли!
ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити?
АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије.
ЈЕЛИЦА: Um Gotteѕwіllen, господин барон, је л могуће да вода гори?
АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе. Но, наравно, на шпанском и француском језику.
ЈЕЛИЦА: Ах, француски језик, никад га нећу научити!
|