Laža i Paralaža/6
- 6.
ALEKSA i JELICA
ALEKSA: Vaš su gospodin otac vesele naravi.
JELICA: Kao star, molim; ne mari vam on ni za kakve krasote koje se u Beču mogu viditi.
ALEKSA: Vi ste bili u Beču?
JELICA: Pet godina.
ALEKSA: Prekrasno!
JELICA: Tako mi se, znate, Beč dopao, da sam se jedva privoleti mogla kući doći. Jedva sam se dodala srpskom jeziku, tako sam se na nemecki bila ongevenovala.
ALEKSA: To često biva.
JELICA: Sad sam se jošt dobro serbizirala, jer ovde kod nas slabo ima prilike da čovek govori nemecki. No zato opet najmiliji mi je unterhaltung u čitanju.
ALEKSA: To se abije daje viditi, poneže knjiga pred vama stoji.
JELICA: O, molim vas, to vam je knjiga! Ja sam i stotinama čitala; ali ovaj libšaft, ovaj švermeraj nisam nigdi vidila. Škoda što se ne zna koji je ferfaser; ja bi ga u mom tagebuhu prenotirala.
ALEKSA: Dakle, vi i spisatelja sporazumjenije imate? To je zaista mnogo od jedne gospodične; to pokazuje razum i divnoje vospitanije.
JELICA: Meni je virklih najmilija zabava kad mogu mojim drugaricama pripovedati šta sam kojegdi čitala. Tako sam kod Gete, — o taj vam piše! Kod njega sam jedan prekrasan fers našla:
- Geh’ den Weіbern zart entgegen:
- Du gewіnnѕt ѕіe auf meіn Wort,
- Doch wer raѕch іѕt und verwegen,
- Kommt vіelleіcht noch beѕѕer fort.
ALEKSA: Zaista, Gete izrjadno piše.
JELICA: Svi ga pofaljuju da je modišrajber.
ALEKSA (smeši se): Taj me je učio igrati.
JELICA: Šta? Gete vas učio igrati? Ovaj Gete?
ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete.
JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro.
ALEKSA: Starac, ali njegov sin...
JELICA: On nije spisatelj.
ALEKSA: Jošt kakvi! Znam dobro. Ove iste stihove on mi je u rukopisu čitao.
JELICA (prevrće jednu knjigu): Ova je knjiga tukovana godine hiljadu osam stotina i desete.
ALEKSA (gledi): Može biti. No kad je svoja dela vtori put izdavao, on je sigurno i to uzeo. O, to je visprena glava!
JELICA: Čitate l i vi rado knjige?
ALEKSA: Sad se samo sa slavenskim zabavljam. Nemecki i francuski sam u mom detinjstvu čitao.
JELICA: Dakle, vi i francuski znate? O taj sam jezik ja želila učiti. Mora da je vrlo lep.
ALEKSA: To samo onaj može čuvstvovati koji ga razume.
JELICA: Vi dakle morate biti osobiti geni.
ALEKSA (pokloni se): Ovo je za mene kompliment, gospodična; no ja iskreno ispovjedam da je najviše moje vospitanije k tomu sodjejstvovalo. Gdi se na trošak ne gledi, tu se lako može što i
naučiti.
JELICA: Apropo! kad sam se setila: imam nekoliko reči koje nisam mogla razumeti, i koje sam u mom tagbuhu zabeležila. Vi ćete mi, znam, najbolje protolkovati moći, ako nisam zudrіnglіch.
ALEKSA: O, iz drage volje.
JELICA (otide u drugu sobu).
ALEKSA: Ne da mi vrag mira! nego oću i francuski da znam. Sad ne bi ništa drugo trebalo nego da me uvati, pak da mi dâ put. — Ali kuraž, Aleksa, alat čini zanat!
JELICA (donese jednu lepo vezanu knjižicu): Evo ovde, molim. Jedva sam naučila čitati.
ALEKSA: Šta? Vi znate i čitati?
JELICA: Samo ne znam da l dobro izgovaram. Zato želim od vas čuti.
ALEKSA: Izvolte vi samo, ja ću vam potom izgovor utončati.
JELICA: Stidim se kad me ko koregira.
ALEKSA: A zašto to? Da sam se ja stidio, ne bi ništa ni naučio... Vidite ovde beay.
JELICA: To je „bo“
ALEKSA: Izrjadno, samo malo protegnite glasom. Ta... ble... auks...
JELICA: „Tabao“.
ALEKSA: Tako, tako; samo malo oštrije. Inače vi vrlo dobro izgovarate.
JELICA: No, molim ponizno: šta je to „tabao“?
ALEKSA: Tablo — tablo dolazi od španskago narječija tables.
JELICA: Dakle vi i španski znate?
ALEKSA: Ja sam bio šest meseci u Madridu. To vam je varoš! Šta je Beč, Pariz i London! Ima šeset hiljada samo crkvi; sto trideset i pet pijaca veliki, osim mali, koje se ne mogu ni izbrojati. Na
pijaci svetoga Spiridona stoji u vozduhu od samog dijamanta načinjeni horizont, to jest sunce, mesec i zvezde. Tamo se nikada ne pale uveče fenjeri, kao po drugim varošima, nego ovo sunce od
dijamanata osvetljava cjelu varoš.
JELICA: Ne može niko da ukrade?
ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može, niti je ko u stanju tamo popeti se.
JELICA: To je virklih mlogo.
ALEKSA: Ja kažem, gospodična: nema zemlje preko Španije! Kako mi otac umre, odma ću se preseliti u Madrid. Tu su vam mode, tu je manir, tu je vospitanije!
JELICA: Ja sam slušala da su ti ljudi glupi i neradeni.
ALEKSA: Svašta se sad piše, svašta se može i govoriti, ali treba otići tamo, pa se uvjeriti. Neradeni mogu biti lasno kod velikog bogatstva i toliki mašina. Šta ćete više: u gostilnici zovomoj
Kod hineskog cara sami se pilići zakolju, sami očupaju, očiste, nataknu se na ražanj, ispeku se, i donesu gostima, pak i tu jošt sami se istrandžiraju, da se gosti ne trude.
JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, kako to može biti?
ALEKSA: Kažem vam, mašinom. Takovi mašina ima nebrojeno čislo. I ja sam na jednoj radio, s kojom smo putovali u Mesec.
JELICA: U Mesec, gospodin baron?
ALEKSA: U Mesec. I kako smo se vratili, taki smo tu istu mašinu pokvarili.
JELICA: Pak šta ste u Mesecu vidili?
ALEKSA: A šta se tu ne može viditi? Kad mi knjiga bude gotova, imaćete dosta čitati.
JELICA: Dakle, vi nameravate izdati vaš rajzebešrajbung?
ALEKSA: Zasad u šest jezika; a po vremenu vidiću.
JELICA: Toje vrlo lepo... Kako ste se unterhaltovali u Mesecu?
ALEKSA: Ne može bolje biti. Baš se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; ja izmeđ moga društva nešto otmjeniji bio, dobio sam čest otvoriti s tamošnjom caricom bal.
JELICA: Kako igra?
ALEKSA: Kao pero. No opet mesečnjacima se dopao moj štelung, premda moram i to ispovjediti da sam sva mogućna upotrebio, kako bi carici zadovoljstvo pričinio; i, kao što je javno priznala, bila
je puno zadovoljna.
JELICA: Je li mlada?
ALEKSA: Ona je žena od svoji dvadeset i pet godina, no inače vrlo lepa, i dobre naravi. Tja! Mislila je nešto, ali nije moglo biti.
JELICA: U čemu?
ALEKSA: Pitala me najpre ko sam, otkuda sam i kakve familije, pa kad se izvjestila, upita me drkćućim glasom: da li bi hoteo njenu ruku primiti. Ja odgovorim nakratko da moja volja nije ženiti
se.
JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, carica!
ALEKSA: Morate jošt znati da je njena zemlja vrlo mala, da joj prihodi nisu ni kao moji. Und kurz und gut: ja sam preduzeo sebi samo devojku uzeti, a ona je udovica.
JELICA: To je lepo, no ja opet ne bi propustila takvu partiju.
ALEKSA: Ona je morala to soopštiti i svojim velikašima; jer kad sam pošao, te počesti što su mi činili! Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve
parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom smotreniju izrjadna.
JELICA: Gospodin baron, ja ovu vizitu neću skoro zaboraviti.
ALEKSA: Čini vam se črezvičajno? O, kad bi hotjeo pripovjedati šta mi se koješta na mom putešestviju dogodilo, morala bi vizita tri dana trajati.
JELICA: Ah, da mi je mogućno, ne bi vas pet dana otpustila.
ALEKSA: Vjerujem, to mi se često na putu događalo; al tako mi i treba kad mnogo znam.
JELICA: Dakle, molim za „tablo“.
ALEKSA: To je malenkost. Tablo dolazi od španskoga narječija „tables“, koje toliko znači kao „tableauks“. Tables, dakle, ništa drugo nije nego tableauks, sljedovatelno koje smisl tako izražava
kao tablo.
JELICA: Peächtig!
ALEKSA: Malo je visoko, znate, ali drugojačije ne može se s ovakvim rječima.
JELICA: A kako bi to srpski kazala? Ja dobra Srpkinja nisam.
ALEKSA: A! To se serbski i ne može izraziti, nego slavenski, i to ovako otprilike: mzdopreimčivost.
JELICA: To je teško.
ALEKSA: Zato se francuski jezik i zove izobraženi dijalekt.
JELICA: Rihtig! Eіne gebіldete Ѕprache... O, kako bi ja rado taj jezik učila!
ALEKSA: To je lako. Jednog iskusnog šprahmajstera!
JELICA: Ovde nema takovi.
ALEKSA: Ili dobru gramatiku.
JELICA: Ja sam slušala da je neki Majdinger o tom pisao.
ALEKSA: Da, Majdinger, Lafajet, Mirabo, Don Kišot i mnogi drugi.
JELICA: Ja sam čitala Don Kišota, no to je bio roman.
ALEKSA: To je don Kišot mlađi; stariji je pisao gramatiku francusku vrlo dobro. Ako želite, ja vam mogu poslati iz Beča.
JELICA: Dakle, vi u Beč odlazite?
ALEKSA: Zasad upravo u Beč.
JELICA: Ah, kako vas benajdigujem!
ALEKSA: Zašto? Izvolte i vi namoliti gospodina oca da vas vodi gore, pak možemo zajedno putovati.
JELICA: Ah, daѕ würde mіch überraѕchen; ali jedno mi stoji na putu. Navalio otac da me uda preko volje.
ALEKSA: Preko volje?
JELICA: Ѕtellen Ѕіe ѕіch vor, trgovac!
ALEKSA: Ako je inače prilika dobra.
JELICA: Znate, moj otac ne bi toliko ni tribulirao, nego tuje svašta. Moju su babu njegovi održali, udali i potpomogli, pak oće otac da im vrati.
ALEKSA: To je blagorodno; premda takva žertva.
JELICA: Ah, pomislite samo da sam osuđena u ovom gnjizdu živiti, koja sam na Beč naučena! Nije li to traurig?
ALEKSA: Vsjačeski, obače...
JELICA: Idete li vi poslom u Beč?
ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje pretprijatije posetiti starog jednog prijatelja, kod koga sam se više
mjeseci zadržavao.
JELICA: Kako se zvao taj gospodin?
ALEKSA: Šlegl.
JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili?
ALEKSA: Bez prekoslovija.
JELICA: O, molim vas, ija sam bila kod njega na kostu.
ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin.
JELICA: O, fini gospodin.
ALEKSA: Naipače njegova supruga.
JELICA: O, molim, on je udovac od od osam godina.
ALEKSA: To je dakle drugi Šlegl; ovaj je riter.
JELICA: Jest, jest; no to mu je kći što ekonomiju vodi,... također udovica.
ALEKSA: Dakle kći! Ja sam vsjačeski držao da mu je supruga.
JELICA: To je vrlo dobra gospoja.
ALEKSA: Divne lepote.
JELICA: A, lepa baš tako nije, jer su je boginje pokvarile.
ALEKSA: Da! To je jedna škoda; inače se u svemu može nareći jedna izrjadna gospoja.
JELICA: Ja bi se usudila s jednim pismom vas bešverovati za moj gujtar.
ALEKSA (pokloni se): To ja za veliko ščastije primam. Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj.
JELICA: To mi je virklih vesma milo da sam se s vama upoznala. Verujte mi, gospodin baron, vrlo mi se retko ovakove vizite prigađaju.
ALEKSA: Vjerujem; za vas je jedna škoda što ste iz Beča izišli. Vaš zaista nježni sostav mora veliki ušterb terpiti. Šta je strana, šta je daljna zemlja? Učilište mudrosti i iskustva. U tuđoj
zemlji može čovek viditi što nije nikada vidio.
JELICA: Vi imate pravo. Šta sam ja u Beču vidila!
ALEKSA: A da odete jošt u Madrid, da vidite galije, da vidite more, šta bi onda rekli!
JELICA: Mora sila vode biti?
ALEKSA: Vsjačeski. Baš kad sam ja tamo bio, zapali se slučajno; te vatre, i tog požara! To je za udivlenije.
JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, je l moguće da voda gori?
ALEKSA: Zar vi o tom niste čuli? Tri meseca dana novine nisu ništa drugo pisale nego o tome. No, naravno, na španskom i francuskom jeziku.
JELICA: Ah, francuski jezik, nikad ga neću naučiti!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|