Демон/13
| ◄ I ПОЈАВА | III ПОЈАВА ► |
Духовник:
Ко да ово очима погледа
А да суза радости не кане?! — —
Крв предака по Врачару с’ лије —
Крв жртава поље поплавила — —
Са кочева жртве малаксале
Вечном Богу молитву јецају,
Уздасима сунце помрачују.
Један уздах изнад свију с’ чује:
„Где си мајко што ми живот даде?
Ако с’ жива допузила довде,
Узми живот болног си га дала.“
— „Поглед’ робе на хатове плоче
„Крвав носе благослов од мајке!
Горак уздах поврх коца с’ вије,
Хладан кикот од неба га крије — —
„Где си, сејо, да олагнеш муци?
Руке т’ беху препуне дарова
Смрт је дарак што га братац иште.
— Ха, ха, влаше у харему сјајном
„Влајња пишти ал’ Турчина љуби.
Горак уздах поврх коца с’ вије,
Хдадан кикот од неба га крије.
„Где си брате да целивага брата
Еда б’ душу лагље испустио — —
— —Нем је Врачар, ал’ у гори пушка
Тужан одјек мученику шаље,
Да брат живи у гудури мрачној.
Последњи се с коца уздах чује:
С Богом брате, — прости мајко земљо —
Ја не могох — доврши ће братац —
(Као да се буди.)
Ко да с’ сети мученика ових,
А да душа боно не проплаче!?
Мрко гробље минуле нам славе,
Српском крвљу окупана земљо,
Српском сузом орошено поље,
Како дивно сад преда мном блисташ,
Из твога је недра материнског
Поникнуло смиље и ковиље.
Из уздаха смиљ је процватио,
Из молитве босиљак проклијо —
Ко да тебе сад очима гледа
А да сузу радости не лије?! — —
Хатови су доиграли
бесну игру,
Мученици домучили
грозне муке:
Српским пољем одјекује
песма српека
Насред поља уздижу се
бели двори
Од срдаца мученичких
сазидани,
А срцима живих Срба
опасани.
Усред двора српско срце
закуцало,
Растурена српска чеда
дозивало:
Дајте срца, српска децо,
срца дајте,
Груд је онде где и срце —
мишце чиле,
Срце ће нас прикупити
свеколике,
А мишце ће дохватити
лаворике.
Згреват’ ваља сјајне славе
Србинове,
Тражит’ ваља старе дворе
Душанове!
(Повлачи се у дно позорнице.)
Бошњак, отац и син (улазе.)
Бошњак син:
Ходи, ходи, оче Ибрахиме!
Да свете ми пророкове вјере
Нигђе нијеси боље смјештен био,
Него овђе у кнежеву двору.
Отац:
Аман, дјете, на што ме нагони
Да попљујем сиоју сједу браду.
Што ће Ибра у кнежеву двору,
Што ће Бошњак у ђаурссој кући?
Шта ћу рећи ако вилајетом
Ко запита, шта је бег-Ибрахим
У конаку кнежеву чинио?
Син:
Шта ћеш рећи? — — Реци шта ти драго.
Кад се вратиш у вилајет дома
Казаћу ти шта ћеш тамо рећи.
Отац (срдито):
Казаћу ти — казаћеш ми бјеса,
Што ’ш казати? Чујте ме Бошљаци!
Бејах с бабом, бегом Ибрахимом,
Поклонит’ се кнезу Милошићу — —
Веље бруке, ох свечева вјеро! (Срдито)
Де пустиме да се вратим дома,
Син:
Каква брука, старино занета,
Зар би син ти, Беговић Мустафа,
Понио бруку на господско име?
(Калуђер се ближи неприметно.)
Отац:
Веће бруке Бошњак не доживи,
Но ја овђен — Зар ти знадеш болан,
Шта је Турчин на Врачару био?
Питај мене да ти прође жеља
Клањати се ђаурину кнезу. ——
Још ја бејах голобрадо момче
Када дођох с босански бегови
Да прихватим Рушид-пашу силног:
По Врачару искупљена раја
Гологлава шије опружила
Новом паши да цјелива скута.
Кнезови су са коња сјахали,
Тер пјешице уз коња му ходе. —
Бјеше ми се ђогат разиграо —
Вели Омер: покушај дер, беже,
Чијег хата скок ће бољи бити
Оли мога, оли твога Ибро?
Ја пристадох, — али на Врачару
Голо поље, нигђе стуба нема.
Пошали се Омер-бег Бјелчевић;
Глени оног дугачкога влаха,
Де покушај, побратиме Ибро,—
Једно влаше болан, ка ни једно — —
Па ободе хата алатога
Прескочи га предњијем ногама,
Ал’ стражњијем претурит’ не море.
Јадном влаху дохватише главу —
Ха, ха, старац, паше не угледа. —
Ех, да златно то бијаше вријеме
Ђе с’ такуми с турскијех хатова
Овијем пољем као сунце сјаше.
А сад влаше конаке озида
А не пита цара ни везира.
Па још хоће да му у конаку
Бег босански доламу цјелива (срдито)
Ех, пуштај ме.
Син:
Па ђе су ти паше и бегови
Са Врачара? Ђе су — ну дер збори.
Отац:
Ђе су? Ђе су? Ех, до кијамета
Ту би паше рахат пашовале,
Да не дође паша потурица,
Да резили свјетли образ царски.
Жао га бјеше каду ојадити,
Ако мушки на бедему падне,
Те напусти ђаде и градове,
Као да их је султан похарао
А не нашом искупио крвљу.
Син:
Јес, напушта, на срамоту, беже!
Претекло је изгажене раје,
Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Те на силу силеџије гони.
Па што чини та слободна раја?
Погази ли кога од Турчина?
Посјече ли које турско дјете?
Ил’ исчупа бегу Ибрахиму
Једну циглу длачицу из браде? —
Прођ’ се бабо, 'ваких празних збора!
Није паша ђаде и градове
За ћејф раји даровао — није:
Мала раја, ал’ је с рајом правда.
Што источи турске крви раја
За невољу точила је, беже;
Што изгони из Србије Турке
Са неправде гонила је — беже,
Изгонила Турке господаре
Ал’ не гони своју турску браћу.
Што ка она, мајку мајком зову,
А клања се пророковој вјери.
Не ће бабо, лијепе ми вјере!
Отац:
Не ће велиш? — —
Син:
Ко мунаре диже,
Не диже их што их рушит’ хоће.[1]
Отац:
А да јесте — лијепа му хвала!
Кад угледах опустеле граде,
Од жалости срце ми набрекло —
Да не зачух оџу са мунаре
Мним е би ми онђен препукнуло.
Јес ја мујо, лијепа му хвала.
(Опази духовника.)
Е не глени
Један поп се из ћошета ближи. (Отрже се.)
Ја изљегох, — мрско ми је гледат’
Влашког попа— —
Духовник (за себе):
Он је — он је!
(Јаросно) Куго људска, нађох ли те једном?
Још је доста у костима срчи
Да те смлавим потурицо грдна!
(Хвата се за пас и долази к себи.)
Прости, беже, — занесе ме љутња
На недело — прости!
Ибрахим:
А шта ш’ попе резилуком тијем?
Не знам, валах, што ј’ од мене криво
До што уђох ђе ми мјеста није —
Што тражио то сам и нашао.
Духовник (прикупља се):
Ништа — ништа. Прости беже — прости —
Једна слика из младости бедне
Занесе ме да огрешим душу.
Ибрахим:
Шућур богу е си с’ освјестио.
Духовник:
Јесам, аго, свој сам и божији,
Па ми с’ хоће и тебе да светим.
Погледај ми ову рану овде,
А сети се Милете ајдука,
Па ћеш знати шта то шћаше бити.
Ибрахим (устрашен):
Хајмо Мусо, — то је вјера лоша,
На жао сам му једном учинио.
(Повлаче се.)
Духовник:
Не плаши се, беже Ибрахиме,
Мртав ајдук под овом је ризом. —
Оружје се за освету кује,
Крст се часни за опроштај гради, —
Ја крст носим — не плаши се, беже,
За ову рану завидану, овде,
Стотину сам самртних задао.
Док ми снаге у жилама беше
Секао сам Турке немилице;
А кад старост онемоћи снагу,
Пошао сам Богу на молитву,
Те молио да свак’ Србин чини,
Што је ајдук Милета чинио.
Мустафа:
Часни оче, што ли смо ти криви,
Ево ја ћу одужити за њ га.
Ибрахим:
Лудо дјете бејах ускочио
С једном четом у Иверак гору
Милетину напао сам кућу,
Те Милету тешко раних пушком
А жену му отех на срамоту.
То је, дијете, била твоја мајка — —
Е знаш, Мусо, такво бјеше вријеме,
Сад је — видим - друго вријеме дошло.
Духовник (као ван себе):
Ох, вечита правицо небеска
Хвала теби на тренуту овом!
Из крила си чедо ми отргла,
У сред легла душманскога вргла,
Да душманом срца окрављује,
Да братинство међу браћом снује.
Хвала теби вечна правдо неба!
Мустафа:
Прости, попе, —
Духовник:
Просто — просто — беже!
Ибрахим:
Алах ћерим, одагну ми срце!
Али овђен остати не морем,
А ти остај, алал нек ти буде,
Ја од крви не направих воду:
Што је чије нека му и буде.
(Одлази)
Мустафа (за њим):
И биће му стари Ибрахиме!
Иза вас је наша Босна, беже.
А ми Србом браћа смо рођена, —
Док нас Осман турски не научи,
Као што нас је клањат’ научио.
Духовник:
Тако, сине, алах те саслушао.
Проста т’ била крв рођена оца
Када својом браћи припомажеш.
Приђи тамо твојој браћи сродној,
Скупила се чеда једне мајке —
Твоје место међу њима стоји.
(С Мустафом излази)
(Дворана се смрачи. Демон излази.)
Демон:
Без облака неба нема —
У облаку муња седи,
Али муња паклу циља,
У облаке кнез је полетио,
Али муња у мојој је руци. —
Два сам цара у провалу згурао,
Олтар свети под ноге сам вргао,
Разуздао сам мржњу и освету,
Отуђио што је своје било,
Раставио што се пригрлило.
Разорио што је стално било.
Мојој сили све подлеже,
Све што негда силно беше.
Рука моја овде влада,
Тој се руци кнез не нада —
А та ј’ рука пуна злата,
Пуна власти и берата.
Док њом макнем — кнеза неста
Са овога сјајног места.
Ја с њом махну, а освета
Сустиће га до крај света.
Око двора пропузале
Јетке змије и шкорпије,
С јакрепима коло завезале —
У сред кола тебе, кнеже, гледам,
Промаши л’ те јакреп љути
Ујешће те јетка гуја.
Силно су ти крила ојачала,
Под небом ти доскочит’ не могу,
Ал’ што земљом кроз мрак гмиже
Куд ја хоћу, свуда стиже. (Изчезава.)
(Дворана се осветли.)
(Улази кнез Михаило.)
Кнез Михаило:
Сјајно небо пуно ведре наде
Зар ћеш једном засијат’ нам стално;
Из грехова минулих колена
Зар ће једном изчезнути клетва.
Тешка клетва кроз векове траје,
Тешка мука јоште не престаје. —
Ко ће главу са земље дигнути
Кад му тело укочено стоји? —
Српско племе тело растурено,
Тешко да се с душом грлит’ може:
Удови су оруђа нејака
У туђинској руци — —
(Улази духовник.)
А ја један међу свима хоћу
Да искупим рукама нејаким
Што векови раставише силно?! —
Таште жеље за сујетне душе!
Владаоцу дани су бројани,
А народи вековима живе!
Ко ће с веком да у борбу лети?!
Духовник:
Који за дан дело века ствара.
Кнез Мнхаило:
Мелентије, стара слуго божја!
Зар и ти се твога сећаш кнеза?
Духовник:
Ко се Срба сећат’ не престаје,
Тог се радо сваки Србин сећа.
Ти си Србом, драги господару,
Једним махом заденуо крила —
Долетише из даљних крајева,
Да ти братску своју пруже руку,
Да ти српско своје нуде срце.
(Махне руком. Отвори се застор и излазе Срби разних племена.)
Ево, кнеже, чеда једне мајке
Растурена по голему свету.
Што насиље негда растурило,
Твоја љубав прикупила с нова.
Њихна снага, твоја ј’ снага кнеже!
Војвођанин:
Од два века силом одвајани,
Ни за часак одвојени нисмо.
У туђини живот боравећи
Чували смо, бранили смо своје.
Од Будима па до Сланкамена
Крвним трагом гонили смо Турке,
Што смо снагом нашом сачували,
Што смо снагом нашом привредили,
То је српско, а ти Србом глава.
А што од сад ваља очувати,
С тобом ћемо да чувамо, кнеже;
А што ваља Србом освојити,
С тобом ћемо освајати, кнеже!
Рват:
Са Србима Рват од вајкада
Своју судбу делио је братски.
Срећу српску у рукама држиш,
Ка и наше буди чувар, кнеже!
Бугарин:
Кад се корен у здравици храни
Дрво цело с нова ће да расте.
Ти си Србом корен сачувао,
На све стране проклијало шибље:
Дај да с тобом гору негујемо,
Мајку земљу с њом да закрилимо.
Херцеговац:
Херцегова земља посестрима,
Уза браћу стојала је вјерно;
Кроз мрак густи вековнога ропства
Наши мачи сијали су свјетло.
Нашег мача ти си рука, кнеже,
Куд потегнеш там' ће крвно пасти.
Албанезац:
На високим Дечанима
Бео мрамор јоште светли;
Жива срца закриљује,
Српску наду оживљује.
Дечани су постојбина твоја,
А ти нада наших срца живих.
Бошњак (Турчин):
Из недра нас братинскога
Туђа вјера силно трже,
Ал’ нас гласи матерински
Из сна дугог пробудише.
Да очува домовину драгу
Бошњак своје најдражије даде.
Пророку се народ поклонио,
А за род је своју крвцу лио.
Род је ближи и од вере —
Ти му кнеже веру храни,
Он ће сродан да те брани.
Кнез Михаило (тихо):
Будна стоје чеда измучена.
Из колевке вековне неправде,
Осветници страхотно се дижу — —
(Јасно) Драга браћо, ускрснула снаго,
С вама ј’ мени ускрснула нада.
Што је јада и невоље српске,
Од србинске све је дошло руке. —
Од Душана па до овог дана
Црни Демон освете, издајства,
Међу браћом адски пламен бљује.
А народу лошу срећу снује.
Кад се туђе са туђинским коље,
Тад ће небо страну крв да слије
Да човештво сродством обавије:
Ал’ кад браћа крвцу братску лију,
Добри дуси, од браће се крију.
Добри дуси српству ускрснуше сада
А с њима је нама ускрснула нада.
Што отуђи злоба и ненавист,
Љубав братска сродила је с нова?
Што ослаби раздор и издајство,
Верност роду ојачала с нова:
Љубав, верност донесосте мени,
Добру наду за то вам даривам.
Љубав, вера и надежда тврда
Србину ће вратит’ србиново,
Столит’ ће му стогодишње муке,
Ослободит’ од синџира руке.
Духовник:
Амин, амин!
(Срби се групирају около кнеза дижући руке к њему. Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|
- ↑ Кнез Михаило наредио је, да се оправи једна од порушених џамија у Београду и да се оџа издржава о државном трошку.