◄   ОСОБЉЕ II ПОЈАВА   ►



I ПОЈАВА


(Улица у Београду. Турци грађани, жене и деца трче у нереду преко позорнице. Чује се пуцњава из пушака.)



Први Турчин (уморен стане):

Валах Турци грђа муртатлука [1]
Још не виђе обријана глава!
Влах Турчина ћера на срамоту. [2]

Други Турчин (исто тако):

Вођена[3] се нешто крупно мјеси.
Право каза Мула-ЕФендија:
Влаху дани ћоше од доламе,
Доламу ће т’ с’ леђа свући влаше.
Што ће војска Коџа-Милошићу,[4]
Што л’ лубарда влаху рајетину?
Ево што ће — да вилајет кавжи.

(Улази старац Турчин.)

Први Турчин (старцу):

Аман људи какав калабалук!
Зар се бива измећари царски
Са рођена ћерају кућишта?
ђе су улеме, [5] имами,[6] кадије [7]
ђе ли су ни теФтери,[8] фермани,[9]
Што не пишу влаху бурунтију [10]
Да се прође ћоравога посла?!

Други Турчин:

А што шути у граду Фукара,[11]
Зар већ није крв међ' нама легла?

Старац Турчин:

Грдно пође откад паша стаде,
Да с ђаури кајмаклију[12] срче,
Сваки с’ ћеиф [13] њима окабули [14]
Нахија се за нахијом влаши,
С пашалуком [15] ђаур господари,
Све друге је редом загризао.
Од Пазара узе Студеницу,
Од Зворника Јадар, Рађевину,
Од Лесковца Параћин, Крушевац,
Од Видина Црну Рјеку, Крајну,
А од Ниша Алексинац Бању —
Све то власи немилице крње,
Све то султан с пашама кабули,
Све то Турци на срамоту гледе. —
А сад пошао да се руга светцу;
Торњеве је к небу испречио,
Клепетуше на њих објесио,
Тер ми отуд врх ћемена звече
Кад год пођем акшам [16] да се клањам.
На углове повјешали сура [17]
Милошеве цијеле ордије,
За Султана нико ту не пита:
Патишах је сјенка везирова,
А везири влашке потурице,
Продаће му куле и градове,
Продаће му пашалуке редом. — (љутито)
Од кад паша у сандуке[18] сјео,
Тер га коњи кроз чаршију вуку,
Вриједи исто што и труо љешник.

(Пуцњава се примиче)

Трећи Турчин (улази):

Хоће власи да се искусуре [19]
Сто Турака за чираче [20] влашко:
Бије пушком куд гођ се окренеш,
Не дају ти ока отворити.
Вође људи није чиста посла.
Шејтан [21] нође с влахом да војује,
Чуј ме лијепо Хаџи Јусуф-аго:
Ако низам у помоћ не дође,
Прасиће се по Дорћолу [22] крме.

(Пуцњава се све ближи. Преко позорнмце трче уплашено Турци и буле. Иза позорнице чује се. „Аман“, „аман“. Међутим се прикупило више Турака на позорници.)

Старац Турчин:

Крме сједи на пашалук, болан;
Ако ј’ њему влаше попљувало браду,
Валах мени неће. — Ајмо Турци у бој!

(Вади пиштољ и полази на ону страну од куда се чује пуцњава. Остали полазе за њим. С обратне стране излази један грађанин с голим мачем у руци а за њим чета наоружаних грађана.)

Грађанин:

Предајте се Турци!

Стари Турчин:

Зар теби ђетићу?

Грађанин:

Цео народ иза мене стоји,
Остали се Турци предадоше,
Не ће им се лудо губит’ главе.

Стари Турчин:

Пуштајте нас својим домовима
Па ћемо се отуд диванити.

Грађанин:

То не иде Хаџи ЈусуФ-аго,
Предајте се, тврда вам је вјера,
Све до једног спровешћемо у град.

(Турци се договарају.)

Стари Турчин:

А ђе су ни ђеца, ђе кадуне[23]?
Пуштајте нас до њих па ћемо виђети.

Грађанин:

Што не шћаше лудо размећат’ се главом
Све то оде у град здраво и читаво.

Стари Турчин (окренув се Турцима):

Е већ није вајде! —
Дође врјеме да с’ кабулит’ мора.
Један друм нам власи оставише,
А тај друм нас води у гурбетлук [24]
(Грађанину) Вјера ти је момче?

Грађанин:

Тврда вјера!
До града смо ваши браниоци,
Ником длаке не ћемо дотаћи.

Стари Турчин:

А ти ајде, води. Ајмо Турци с њима!
Ал’ те молим, кад се отуд вратиш,
Отиди-дер вашем Милошићу
Па му реци селам[25] од ЈусуФа.
’Вако реци: Хаџи-Јусуф, бива,
Шаље теби, Милошићу селам.
'Вакој вјери, као што је твоја
Мехмед-Ага Фочић ваља — бива.
Ђе те нађе — реци — кусур ће ти дати[26].

(Турци одлазе народ за њима.)


Референце

уреди
  1. Превара.
  2. На силу.
  3. Овде.
  4. Кнез Михаило.
  5. Мудрац.
  6. Духовн старешина.
  7. Судија.
  8. Записници.
  9. Повеље.
  10. Писмо.
  11. Сиротиња — народ.
  12. Кава густа.
  13. ћуд.
  14. Дозволи.
  15. Србија се зваше
    пашалуком београдским.
  16. Вечерња молитва.
  17. Слике.
  18. Каруца.
  19. Намире — Освете.
  20. Шегрче.
  21. Ђаво.
  22. Турско предграђе у Београду.
  23. Жене.
  24. Просијаштво.
  25. Поздрав.
  26. Осветиће се.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.