Демон/14
| ◄ II ПОЈАВА | ► |
Геније:
„Ал’ кад браћа крвцу братску лију,
Добри дуси од браће се крију." — —
Братску крвцу браћа су пролила,
Добра духа с нова одгонила,
Добру наду с нова утолила,
Мајку своју у црно завила.
Вила (са висине):
Изнад горе залазило сунце.
Лиснату је позлатило гору.
Кроз гору се дичан јунак шеће.
У сунцу му заблистала глава,
У зраку му очи засијале,
У светлости прса набрицала.
Гора ј’ кнезу и отац и мајка;
Из горе је Србин поникао,
Кроз гору је своју крвцу лио,
У гори је своје враге био.
Своје зебње све у гору скрива.
Своје снове све по гори снива.— —
Ал’ у гори вила запевала,
И јунака гором подсећала:
Врат’ се дома, у гору не иди,
Гора мрачна као издајство, кнеже,
Густо лишће зраку не пропушта,
Превидићеш маче углађене,
Што прсима твојим полетеше.
Издајство је гором прочепало,
Густим мраком тело опасало,
Јетком злобом срце обавило —
Врат’ се дома у гору не иди! —
Кнез не хаје што му вила збори,
Већ кроз гору весео закрочио.— —
Густој гори оживело лишће,
Листак лиску прошаптао тужно:
Јадна горо што си дочекала,
Да у теби Србу станка нема!
Јадна горо што си доживела,
Да у теби кнезу санка нема! —
Лишће твоје Србе заклањало,
Од челика душманина крвна;
Сад је лишће од челика љута,
Срба тражи да га смртно рани. —
Пођи дома у гору не иди,
Врат’ се, врати! —
Кнез не слуша што шапуће лишће,
Крочи дубље у гору зелену, —
Густа гора пунахна је лишћа,
Сваки листак стрела је отровна,
Устрелило Михаила лишће,
Дичну му је оборило главу,
Топлу му је крвцу исисало,
Српску наду с нова укопало.
Кроз гору је вила закукала,
Свог љубимца гором дозивала:
Где си, где си, поносити кнеже,
Злаћено те погледа оружје,
Искупљена чекају те браћа.
„Згреват’ ваља славе србинове,
Тражит’ ваља дворе Душанове." — —
Гора нема — смрт у њојзи влада. — —
Што је живо по гори ходило,
Мртво, хладно — покрило га лишће.
Што певало то је проплакало,
Што цветало то је увенуло,
Осушило с’ грање и корење,
Просузило стење и камење,
Онуд ноћу пуста нада веје,
Докле нову тугу не завеје,
Док се Србом срце не загреје.
(Грми и сева. Предео се смрачи. Излази Демон.)
Демон:
Адске слуге, верне слуге, —
Адске руке носе муке!
С мукама се Демон храни,
Сузама се Демон поји. —
Слатка ј’ храна пуста нада,
Сладак напој — суза јада,
Малена је адска чета,
Ал’ је дрска и занета,
На што дахне, то усахне,
Што домаши, то разори.
Задахнула заклетву братинску,
Домашила кнеза осиљена.
Заклетва је усахнула,
Силног кнеза оборила.
У гроб леже србинова нада,
Моја с нова започиње влада.
(Вила се спушта са висине и приступа. Демону држећи у једној руци мач у другој гусле.)
Вила:
А мене си превидио, враже,
Јер ти мраком црна душа блуди.
(Демон измиче.)
Али мраку ево часак дође:
Са Демоном сусрете се вила! —
Од Косова па до овог дана,
Жртава си доста нагутао,
Јада си се доста науживао.
Светило је изнад мрака, враже,
До неба ти сила не допире!
(Прободе га мачем.)
(Геније се буди и устаје.)
Прикуп’те се Срби погружени,
Младом српству нови данак свиће,
Злога духа међу вама нема,
Вила ј’ своју песму допевала.
(Исчезава.)
Геније:
(Прикупља народ около споменика испод којега лежи савладани Демон.)
Геније:
Приђте ближе амо, чеда измучена,
Вила је вас својом песмом искупила,
Добар дух вас ево у закриље прима. —
Вековима Србин у сужањству пишти,
Братска му је рука срце раздирала,
Братска му је срчба срећу подривала. —
Из Приштине Србин светом влада,
Уздиже га слога прадедовска,
Осили га слога и јунаштво.
Истоком је царе завладао,
Ал’ се запад сили поклонио.
Из прикрајка јетко црни Демон вреба,
Голема је превећ та царева слава,
Те разузда клетог славољубља врага,
И заждије раздор међу сродном браћом.
Земној сили царе одолева,
Ал’ подземној одолет’ не може!
Међу браћом полегла је крвца,
Из ње клетва к небу одлетела,
Те је тешко на Косово пала.
Син од оца стаде дизат’ руке,
Брат на брата у освети ђина,
А небрата у помоћ призивље. —
За тућина Србин крвцу даје,
А за брата свога и не хаје. —
Крв је с нова међу браћом легла,
Те је тешко на Србију пала.
У сужањству Србин пишти,
Притисле га турске руке,
Турски јарам грозно тишти,
Србин трпи горке муке.
Братово је своме брату отимао,
Туђину је своје и братово дао.
Србин пишти, клетва небу лети,
Хоће с нова да се спусти тешко. — —
Ал’ из горе песма запевала,
Те у гору браћу сазивала.
Србин стреса ланце и окове,
А горској се песми одазивље,
Полетео у гору зелену,
Да покаје прадедовску клетву.
Србин пева мач у руци сева,
Крвцу лије али Турке бије. —
Из нова је засијало сунце,
У мукама здружила се браћа,
Али Демон изнова се враћа.
Што најјаче то је оборио,
Што најбоље то је разорио,
Крв је братску Демон с нова лио,
Ал’ у њој се једном утопио. ——
Мртав лежи зао Демон српства,
А Геније над њим шири руке.
Песма српска силног врага скруши,
Да Србину славу не поруши. —
Неслога га српска породила,
Он неслогу међу браћом сеје.
Слога српска врага уморила,
Слога братска нек нас од сад греје.
Син:
Слога српска врага уморила,
Слога братска нек нас од сад греје.
(Застор пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|