◄   II ПОЈАВА   ►



III POJAVA


(Šumski predeo. Noć i grmljavina. Strag, se vidi spomenik knežev. Ispod spomenika sedi pogruženi Genije.)


Genije:

„Al’ kad braća krvcu bratsku liju,
Dobri dusi od braće se kriju." — —
Bratsku krvcu braća su prolila,
Dobra duha s nova odgonila,
Dobru nadu s nova utolila,
Majku svoju u crno zavila.

Vila (sa visine):

Iznad gore zalazilo sunce.
Lisnatu je pozlatilo goru.
Kroz goru se dičan junak šeće.
U suncu mu zablistala glava,
U zraku mu oči zasijale,
U svetlosti prsa nabricala.
Gora j’ knezu i otac i majka;
Iz gore je Srbin ponikao,
Kroz goru je svoju krvcu lio,
U gori je svoje vrage bio.
Svoje zebnje sve u goru skriva.
Svoje snove sve po gori sniva.— —
Al’ u gori vila zapevala,
I junaka gorom podsećala:
Vrat’ se doma, u goru ne idi,
Gora mračna kao izdajstvo, kneže,
Gusto lišće zraku ne propušta,
Previdićeš mače uglađene,
Što prsima tvojim poleteše.
Izdajstvo je gorom pročepalo,
Gustim mrakom telo opasalo,
Jetkom zlobom srce obavilo —
Vrat’ se doma u goru ne idi! —
Knez ne haje što mu vila zbori,
Već kroz goru veseo zakročio.— —
Gustoj gori oživelo lišće,
Listak lisku prošaptao tužno:
Jadna goro što si dočekala,
Da u tebi Srbu stanka nema!
Jadna goro što si doživela,
Da u tebi knezu sanka nema! —
Lišće tvoje Srbe zaklanjalo,
Od čelika dušmanina krvna;
Sad je lišće od čelika ljuta,
Srba traži da ga smrtno rani. —
Pođi doma u goru ne idi,
Vrat’ se, vrati! —
Knez ne sluša što šapuće lišće,
Kroči dublje u goru zelenu, —
Gusta gora punahna je lišća,
Svaki listak strela je otrovna,
Ustrelilo Mihaila lišće,
Dičnu mu je oborilo glavu,
Toplu mu je krvcu isisalo,
Srpsku nadu s nova ukopalo.

Kroz goru je vila zakukala,
Svog ljubimca gorom dozivala:
Gde si, gde si, ponositi kneže,
Zlaćeno te pogleda oružje,
Iskupljena čekaju te braća.
„Zgrevat’ valja slave srbinove,
Tražit’ valja dvore Dušanove." — —
Gora nema — smrt u njojzi vlada. — —
Što je živo po gori hodilo,
Mrtvo, hladno — pokrilo ga lišće.
Što pevalo to je proplakalo,
Što cvetalo to je uvenulo,
Osušilo s’ granje i korenje,
Prosuzilo stenje i kamenje,
Onud noću pusta nada veje,
Dokle novu tugu ne zaveje,
Dok se Srbom srce ne zagreje.

(Grmi i seva. Predeo se smrači. Izlazi Demon.)

Demon:

Adske sluge, verne sluge, —
Adske ruke nose muke!
S mukama se Demon hrani,
Suzama se Demon poji. —
Slatka j’ hrana pusta nada,
Sladak napoj — suza jada,
Malena je adska četa,
Al’ je drska i zaneta,
Na što dahne, to usahne,
Što domaši, to razori.
Zadahnula zakletvu bratinsku,
Domašila kneza osiljena.
Zakletva je usahnula,
Silnog kneza oborila.
U grob leže srbinova nada,
Moja s nova započinje vlada.

(Vila se spušta sa visine i pristupa. Demonu držeći u jednoj ruci mač u drugoj gusle.)

Vila:

A mene si previdio, vraže,
Jer ti mrakom crna duša bludi.

(Demon izmiče.)

Ali mraku evo časak dođe:
Sa Demonom susrete se vila! —
Od Kosova pa do ovog dana,
Žrtava si dosta nagutao,
Jada si se dosta nauživao.
Svetilo je iznad mraka, vraže,
Do neba ti sila ne dopire!

(Probode ga mačem.)

(Genije se budi i ustaje.)

Prikup’te se Srbi pogruženi,
Mladom srpstvu novi danak sviće,
Zloga duha među vama nema,
Vila j’ svoju pesmu dopevala.

(Isčezava.)

Genije:

(Prikuplja narod okolo spomenika ispod kojega leži savladani Demon.)

Genije:

Priđte bliže amo, čeda izmučena,
Vila je vas svojom pesmom iskupila,
Dobar duh vas evo u zakrilje prima. —
Vekovima Srbin u sužanjstvu pišti,
Bratska mu je ruka srce razdirala,
Bratska mu je srčba sreću podrivala. —
Iz Prištine Srbin svetom vlada,
Uzdiže ga sloga pradedovska,
Osili ga sloga i junaštvo.
Istokom je care zavladao,
Al’ se zapad sili poklonio.
Iz prikrajka jetko crni Demon vreba,
Golema je preveć ta careva slava,
Te razuzda kletog slavoljublja vraga,
I zaždije razdor među srodnom braćom.
Zemnoj sili care odoleva,
Al’ podzemnoj odolet’ ne može!
Među braćom polegla je krvca,
Iz nje kletva k nebu odletela,
Te je teško na Kosovo pala.
Sin od oca stade dizat’ ruke,
Brat na brata u osveti đina,
A nebrata u pomoć prizivlje. —
Za tućina Srbin krvcu daje,
A za brata svoga i ne haje. —
Krv je s nova među braćom legla,
Te je teško na Srbiju pala.
U sužanjstvu Srbin pišti,
Pritisle ga turske ruke,
Turski jaram grozno tišti,
Srbin trpi gorke muke.
Bratovo je svome bratu otimao,
Tuđinu je svoje i bratovo dao.
Srbin pišti, kletva nebu leti,
Hoće s nova da se spusti teško. — —
Al’ iz gore pesma zapevala,
Te u goru braću sazivala.
Srbin stresa lance i okove,
A gorskoj se pesmi odazivlje,
Poleteo u goru zelenu,
Da pokaje pradedovsku kletvu.
Srbin peva mač u ruci seva,
Krvcu lije ali Turke bije. —
Iz nova je zasijalo sunce,
U mukama združila se braća,
Ali Demon iznova se vraća.
Što najjače to je oborio,
Što najbolje to je razorio,
Krv je bratsku Demon s nova lio,
Al’ u njoj se jednom utopio. ——

Mrtav leži zao Demon srpstva,
A Genije nad njim širi ruke.
Pesma srpska silnog vraga skruši,
Da Srbinu slavu ne poruši. —
Nesloga ga srpska porodila,
On neslogu među braćom seje.
Sloga srpska vraga umorila,
Sloga bratska nek nas od sad greje.

Sin:

Sloga srpska vraga umorila,
Sloga bratska nek nas od sad greje.

(Zastor pada.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Jovanović Morski, umro 1896, pre 128 godina.