Бодин/78

Бодин
Писац: Јован Суботић
ПЕТНАЈЕСТИ ПРИЗОР

ПЕТНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Бранислав и Градислав дођу без оружја.

БРАНИСЛАВ:
Мени моји дојавише људи
Да си мога отца ухватио.
Је л’ истина што ми донесоше?
БОДИН (показујући на мртва краља):
Истина је, погледај онамо!
БРАНИСЛАВ (види отца):
Мртав већем? Отче, драги отче!
О несреће којој нема пара!
(Клекне с једне стране носила.)
ГРАДИСЛАВ:
Зар је правда са земље побегла
Кад се нађе мач за твоје груди.
(Клекне с друге стране носила — Тишина обшта.)
БОДИН:
То је судба свакога ратника.
Гледни само уз то поље бојно
Стотине ћеш њему наћи равне.
БРАНИСЛАВ (устане стегнувши срдце, к брату):
Устај, Градиславе!
ГРАДИСЛАВ (дигне се у туги највећој.)
БРАНИСЛАВ:
Сад сам дакле ја куће ми глава.
Чуј Бодине! С овим рат се сврши.
Ти си круну имати желио:
Сад је имаш, и нека ти буде.
Моја војска није побијена.
Гледни тамо, видиш је готову
И у реду к’о да боја не би.
Не долазим дакле из невоље.
А да желим твоје пријатељство
Видиш из тог што сам собом дођох.
Кад престаде узрок ратовању
Држим да ћеш мир радо примити.
Ја ћу тебе за краља признати
А ти мени остави отчинство
Па ћеш имат’ верна пријатеља
А ја брата надам се добити.
РУСЛАН:
Зар Љутомир погину, јуначе,
Да ти главом с братом амо дођеш?
БРАНИСЛАВ:
Није, кнеже, војвода погин’о,
Ено њега здрава међ јунаци.
РУСЛАН:
То је стари мозгом преврнуо
Кад вас пусти да дођете амо.
ЈАКИНТА:
Сам Бог их је овамо довео
И освету Косору послао.
БРАНИСЛАВ и ГРАДИСЛАВ (прихвате за мачеве, па се тужно погледе, кад виде да су без оружја.)
ВУКАН (у страху к Бодину):
Краљу, краљу, не дај се завести;
Бој крвави женску збуни главу!
ЈАКИНТА (к Вукану):
Ти си данас преврнуо, кнеже,
Или вером ил ’ својом памећу!
Да ли не знаш, ил’ нећеш да знадеш
Да краљ главом Косору дугује?
Да ли не знаш, ил’ ти знат’ се неће
Да брат њихов ово закла дете
Кад замахну да посече мене?
Крв Косора освету захтева
И краљ га је дужан покајати
Више него рођенога сина...
Као свога отца рођенога.
ВУКАН:
Крв јој звера у грудма пробуди.
Не слушај је, не слушај је краљу!
ТЕОДОРА (Вукану):
Чувај, чувај старе пријатеље,
Доста њиног појео си хлеба
И из исте с њима пио чаше.
А и разлог за то добар имаш.
Твоја рука само је жељезо
Ал’ у глави сухо носиш злато.
Радослав ти даде Крушилницу,
Уз Бодина добићеш Расију;
А кад тако на сву станеш снагу
С Браниславом бацићеш Бодина,
Останеш ли сам са Браниславом
Лако ћеш се њега опростити,
Па ће тако они изгинути
А ти ћеш им место заузети.
ЈАКИНТА (прене на ове речи и рекне):
И то к тому!
(На то сграби с дивљом енергијом Бодина за руку и одведе га на страну где му нешто у највећој страсти говори.)
РУСЛАН:
Браниславе жалостна ти мајка,
Сам ћеш данас себе да убијеш.
БРАНИСЛАВ:
Изпред Бога нико не сакри се.
Дну суђеном нико не утече!
ГРАДИСЛАВ:
Мач, мач само, мач ми какав дајте!
Кад ћу гинут' да гинем јуначки.
ЈАКИНТА (гласно у највећој раздражености):
Нека оба изскоче ми ока
Ако тако данас не учиниш.
БОДИН (дође напред):
Вод’те сва три па их посеците
А главе им к њиховим носите,
Па краљевим каж’те синовима
Да свакога иста судба чека
Кога живог у земљи ухватим;
А другијем рец'те војводама,
Ако с бојног поља не отиду
И војнике своје не разпусте
Да ће сваком бити к’о Руслану,
Ни црква га одбранити неће!
ВОЈНИЦИ (обколе Бранислава, Градислава и Руслана.)
БРАНИСЛАВ:
Види Боже, па по правди суди!
(Полази.)
ГРАДИСЛАВ:
Отче! Ето на што ми недаде
Да погазим змију отровницу!
(Одлази.)
РУСЛАН:
Кољ’те, сец'те, зверови не људи!
Срдце људско у вами не куца.
Вас је мати у гори зачела
Гледајући у љутога вука,
Змија вас је једом задоила,
Људском су вас крвљу одхранил.
Кољ’те, сец’те, док вас људи трпе;
Ал’ ће доћи дан и час у дану
Већ ако Бог на небу не умре
Кад ћеду вас несрећне матере
Којима сте синове поклали
Зуби клати ноктима чупати
У живу вас бацат' жеравицу...
БОДИН (даде знак да га воде.)
ВОЈНИЦИ (одведу их.)
РУСЛАН (у одлазку):
А име вам вечно проклињати.
(Одведу га.)
СТЕПАН:
Сад ће уста смрт му запушити.
На страни чује се потмуо крик
ВУКАН (за себе):
И сам наш се табор ужасава!
ТЕОДОРА (триумфирајући):
Сад је моја клетва изпуњена.
БОДИН:
Ви војводе уредите војску
Па јуначки јуриш у душмане;
У забуни и првом ужасу
Хоћемо их најлакше сломити.
(Оде.)
ДРУГИ (за њим.)
Натпољу трубе, добоши, крика и други знакови да се војска креће.
ЈАКИНТА (стоји као у сан погружена.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.