Јерко Шкрипало1/5
| ←Шена четврта | Јерко Шкрипало Писац: Непознати аутор Шена пета |
Шена шеста→ |
ЈЕРКО: Џусто’ сам их ободвојицу хотио. — Амо ход’те, маријоли!
СИНКО: Пате, госпару, ово нас.
ЈЕРКО: Ну, хоће ли бит дупло веће вина нег лани?
СИНКО: Госпару, веле ти си се напео! страх ме да не буде мање нег лани трећијем дијелом.
ЈЕРКО: Лажеш ко пас! Кад си пито, јарче, мједи за покоп, говорио си: „Оволика је кантула, госпару; овега се годишта надај вину, и справи бачве, или нигда!“
МИЛЕТА: Парјај, госпару, те мисли једа буде и побоље нег ли лањске године; лани ти је било покрадено, а сад не мањка нигдје ни чехуља. Ја сам ти добро оправио што ми си наредно: у твому винограду нијесам ни јагоде изобо, него у сусједа, како ми си ти наредио, а богме и ту мало; ако не вјерујеш, пођи по свијем потоцим, хоћеш ли наћи мрве гнусобе.
ЈЕРКО: Тако се говори! одахох по душу моју! Сварити ћу савише обједу печу јетре говеђе, нека можеш боље мечит. Режи у бат све крошње; немо’ да ми тегне ни жена ни син, ни дјевојка ни дјетић, ер те враг узе, ve [пази]!
МИЛЕТА: Госпару, ја ћу тебе вјерно послужит, ма те молим да ми веће справиш Милицу коју си ми обећо за моју — да простиш — домаћу, и дадеш то мало прћије што те је заслужила.
ЈЕРКО: Прћије?! Из моје се куће нигда није дјевојка с прћијом одвела; доста ти је, свињо, да није с млијеком. Ну зови на јемање; а ти, Синко, ход’ са мном да ми је обит баштине.
Референце
уреди
