Udovica — Le Comtelsse d'Escarbagnas5

←Šena četvrta

Udovica Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ŠENA PETA

Šena šesta→

ŠENA PETA

Ivo kandže, Ivan djetić, Džono, Deša, Anica

 
     Deša: Pristupite, gosparu Ivo; od česa se strašite? Vaš viljet i vaše kruš­čice bili su veoma dobro primjeni; a ovo ovdi ove gospođe koja govori za
te prema gosparu Džonu.
     Ivo: Ja sam joj odveće držan, i ako igda uzima koju lit na konsulima, vidjet će da se neću zaboravit od časti koju primam, čineći se parčica moga
plama prid vašijem l'jepostima.
     Anica: Vi ne imate potrebe od parca, gosparu, vaša je kauza u svemu pra­vedna i razložita.
     Ivo: Sa svijem tezijem ovi moj razlog ima potrebu od pomoći, i imam uzroka za strašit se da ne budem nadgovoren od jednoga takoga rivala i da
se ova gospođa ne nahodi zabliještena od kvalitati koje se vidu u gosparu Džonu.
     Džono: Ufo sam, gosparu Ivo, štogod prije onega viljeta, ma iza kako sam vidio, strašim se ne malo kako ću reuskat u mojoj ljubavi.
     Ivo: Evo joštera, gospo, ovdi jedna četr versa što sam učinio na vašu čas, slavu i diku.
     Džono: Nijesam zno da je gospar Ivo još i poeta; ova će me njegova dva versa sasvijem pogubit.
     Deša: Tvoje gospostvo hoće rijet dvije strofe. Djetiću, sto gosparu Ivu. Gosparu, sjedite i prolega'te nam vaše verse.
     Ivo (Lega):
          Prve od kuće jedna ka je
          moju dušu zamamljuje;
          lijepa zaisto veomi ta je,
          nu i ljubav ma veća je.
          Ma koliko jes l'jepša,
          jes toliko nemilija.
     Džono: Veće sam izgubjen.
     Deša: Prvi je veras lijep: Prve od kuće jedna ka je.
     Anica: Ono »jedna ka je« malo je nategnuto, ma ne dava fastidije kad se ima što galanto činit.
     Deša: Čujono ostale.
     Ivo (Slijedi legat):
          Vjeruješ li ljubav moju
          ne znam, draga ma gospoje;
          znam da svak čas ljubav tvoju
          ćuti tužno srce moje
          i s nje muke bez pristanka,
          kijem mira nije danka.
 
          Srce moje hlepi i žudi
          mjesto svoje već ostavit
          i dan i noć on sveć trudi
          Dje mu je život za boravit.
     Džono: Izgubjen sam, izgubjen sam sasvijem; ja vidim veće ti je za mene sve dospjelo.
     Deša: Ne cijeni rugat se, zašto ovi versi na dan-današnji nijesu zli.
     Džono: Kako, gospo, rugat se? Zasve da smo neprijatelji u ljubavi, sa svijem tezijem ja govorim da su ovi versi prilijepi i nijesu samo ovako dvije
strofe, kako ih vi zovete, ma je svaka strofa po jedna epigrama ništa gora od onijeh Marcijalovijeh.
     Deša: Kako? Tot je i Marciö ime od čoeka i bio je poeta?
     Ivo: Ime od čoeka; ovo je jedan autor koji je bio nazad peset godišta incirca.
     Džono^[1]: Vidite, gospo, dje je gospar Ivo lego ovega autora. Ma hod'mo vidjet, gospo, hoće li moja mužika, bal i komedija smajnkat od dobiti koje su učinili u vašemu srcu versi i viljetin gospara Iva.
     Deša: Hoću malo da pričekamo i moga Pijera, ne može vele stat za doć, er je veće skula dospjela, sad će ga dovestit meštar od doma.
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.

1. U rukopisu omaškom: Deša