Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас5
| ←Шена четврта | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ПЕТА |
Шена шеста→ |
Деша: Приступите, госпару Иво; од чеса се страшите? Ваш виљет и ваше крушчице били су веома добро примјени; а ово овди ове госпође која говори за
те према госпару Џону.
Иво: Ја сам јој одвеће држан, и ако игда узима коју лит на консулима, видјет ће да се нећу заборавит од части коју примам, чинећи се парчица мога
плама прид вашијем л'јепостима.
Аница: Ви не имате потребе од парца, госпару, ваша је кауза у свему праведна и разложита.
Иво: Са свијем тезијем ови мој разлог има потребу од помоћи, и имам узрока за страшит се да не будем надговорен од једнога такога ривала и да
се ова госпођа не находи заблијештена од квалитати које се виду у госпару Џону.
Џоно: Уфо сам, госпару Иво, штогод прије онега виљета, ма иза како сам видио, страшим се не мало како ћу реускат у мојој љубави.
Иво: Ево јоштера, госпо, овди једна четр верса што сам учинио на вашу час, славу и дику.
Џоно: Нијесам зно да је госпар Иво још и поета; ова ће ме његова два верса сасвијем погубит.
Деша: Твоје госпоство хоће ријет двије строфе. Дјетићу, сто госпару Иву. Госпару, сједите и пролега'те нам ваше версе.
Иво (Лега):
Прве од куће једна ка је
моју душу замамљује;
лијепа заисто веоми та је,
ну и љубав ма већа је.
Ма колико јес л'јепша,
јес толико немилија.
Џоно: Веће сам изгубјен.
Деша: Први је верас лијеп: Прве од куће једна ка је.
Аница: Оно »једна ка је« мало је натегнуто, ма не дава фастидије кад се има што галанто чинит.
Деша: Чујоно остале.
Иво (Слиједи легат):
Вјерујеш ли љубав моју
не знам, драга ма госпоје;
знам да свак час љубав твоју
ћути тужно срце моје
и с ње муке без пристанка,
кијем мира није данка.
Срце моје хлепи и жуди
мјесто своје већ оставит
и дан и ноћ он свећ труди
Дје му је живот за боравит.
Џоно: Изгубјен сам, изгубјен сам сасвијем; ја видим веће ти је за мене све доспјело.
Деша: Не цијени ругат се, зашто ови верси на дан-данашњи нијесу зли.
Џоно: Како, госпо, ругат се? Засве да смо непријатељи у љубави, са свијем тезијем ја говорим да су ови верси прилијепи и нијесу само овако двије
строфе, како их ви зовете, ма је свака строфа по једна епиграма ништа гора од онијех Марцијаловијех.
Деша: Како? Тот је и Марциö име од чоека и био је поета?
Иво: Име од чоека; ово је један аутор који је био назад песет годишта инцирца.
Џоно[1]: Видите, госпо, дје је госпар Иво лего овега аутора. Ма ход'мо видјет, госпо, хоће ли моја мужика, бал и комедија смајнкат од добити које су учинили у вашему срцу верси и виљетин госпара Ива.
Деша: Хоћу мало да причекамо и мога Пијера, не може веле стат за доћ, ер је веће скула доспјела, сад ће га довестит мештар од дома.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|
- ↑ У рукопису омашком: Деша