Отворите главни мени
Шта се чује
Писац: Јован Јовановић Змај


<poem>

Шта се оно чује из Загреба града?

Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).

На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да га вежу,

Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.

Копрену ми дајте да покријем њоме Све што није братско у народу томе, А истина стара да с’ покаже јача: У невољи знаћеш који су ти браћа.

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни.

А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде. Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо,

А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара. Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи

Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио. Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида.

Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам, брате Ал’ ми разумемо и ко збори немо — Будућности нашој ми то дугујемо.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата;

Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго.