Шта се чује

Шта се чује Писац: Јован Јовановић Змај

Шта се оно чује из Загреба града?
Не чује се добро где год правда страда…
Знамо ми то добро како се раками:
„Хрвати су слаби кад остану сами!”

И глас један српски превари се, кличе:
„Тâ хрватска борба Срба се не тиче”.
(Глас је овај само тренут бола кренô —
Ал’ то не би било српски ни поштено).

На Хрвата с’ дижу лажи и клевети,
А то само зато да му с’ лакше прети;
На Хрвата дижу вериге и мрежу,
Ил’ да га улове или да га вежу,

Јуче била претња, а хајка већ данас,
А при овој хајци рачунају на нас,
На увреде оне, боле српског рода —
Али стан’те мало: крв још није вода.

Копрену ми дајте да покријем њоме
Све што није братско у народу томе,
А истина стара да с’ покаже јача:
У невољи знаћеш који су ти браћа.

Хрват се не бори да што отме коме:
Чува свети огањ на огњишту своме.
И док тако чини, у најтежи дани
И Бог је и правда на његовој страни.

А куда ће Србин? — Зар он да се даде
Путу на ком нема закона ни правде.
Шта се нама пати, то ми Срби знамо,
Ал’ у патњи нашој поноса имамо,

А тај понос не дâ да примимо дара
Који браћу нашу хоће да обара.
Хрвати су данас на отпору чисти,
А невољом њином ко би да с’ користи

Тај би драг и мио хајкачима био —
Али би поштење српско погазио.
Тргујући жидски, рана се не вида:
На поштењу само будућност се зида.

Данаске нам браћа на прелому пате,
Тешко им је рећи: помози нам, брате
Ал’ ми разумемо и ко збори немо —
Будућности нашој ми то дугујемо.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада
На бранику где је и закон и правда;
Ојачајте снагу патника Хрвата,
Нека зна да има у невољи брата;

Нек’ се једном види каква ј’ слога благо,
А они ће после… како им год драго.