Шетала се Ђурђевића љуба
Шетала се Ђурђевића љуба,
Нашетала на калопер цвјеће,
Калоперу цвјећу говорила:
„Калоперу, моје рано цвјеће,
Све ми цватиш и сјемешце дајеш; 5
А ја јадна Ђурђевића љуба,
Све се љубим, а порода немам.
Од како сам ја за Ђуру дошла
Жељна сам се кола наиграти,
И у колу пјесме напјевати.” 10
Она мисли да ј нико не чује,
То слушало момче нежењено,
И говори момче нежењено:
„Пођи за ме, Ђурђевића љубо,
Код мене ш се кола наиграти, 15
И у колу пјесме напјевати;
Ако Бог да и срећа јуначка,
Нејака ш се чеда назибати.
Зваћмо кума Ђурђевића Ђуру:
Вјенчај, куме, Ђурђевићу Ђуро, 20
Вјенчај, куме не погледај у ме!”
Кад стадоше рухо дијелити,
Говорио Ђурђевићу Ђуро:
„Лјепо рухо, моја кумо драга,
Баш канда је вјерне љубе моје!” 25
Ал говори Ђурђевићу љуба:
„Срце моје, Ђурђевићу Ђуро,
Зар не познаш везене мараме,
Штоно сам је још код тебе везла,
На твојему кољену сједећи, 30
Од твојијех очију почела.”
