Хајдуци/5
5.
СВИ ХАЈДУЦИ (дођу и на две стране поделе се), пређашњи
ОБРАД (својима): Браћо, ви добро знате, зашто се ¬по гори потуцамо, и шта би' најрадије желио. Ево овде нађо' јунака бољега од мене, који нас у друштво прима и обећава матер ми искупити робовања. Је ли вам по вољи, да се ја оставим старешинства и да он један буде над свима нама харамбаша? (Жубор се простре међу момцима Обрадовим).
СТАНКО: Бре шта се мигољите тужан, у друштву се шала тера; што је веће друштво, то је слађа црвеника.
СРЕЋКО: Весело, јунаци, ово је за нас!
СВИ: Да живи нови харамбаша!
МИЛЕТА: Јесте ли задовољни, јунаци?
ХАЈДУЦИ: Јесмо.
МИЛЕТА: Кад јесте, а ви ми задајте веру, да ћете ме слушати. (Извади мач, такође сви Обрадови момци поваде своје и наслоне их на Милетин). Ово је мени доста од Србина. Сад се здружите с мојим момцима и добро се паз'те.
ИВАН (ухвати Срећка за руку): Еј, побро, та с тобом ми се црвеника суче!
СРЕЋКО: Хе, хе! Како се браћа од часа познаше. Не бој се, нећеш ме претећи! (Међутим се други момци поздрављају, откуд читав жубор произиђе).
МИЛЕТА: Е, јунаци, како ћемо мајку нашег побратима избавити?
ЈЕЗДИМИР: Ја велим, да провалимо кулу, па да је извучемо.
ОБРАД: То се не може, јуначе, јер је кула свуда наоколо водом окружена.
НЕНАД: Најбоље да му пошљемо блага, па ће је пустити.
МИЛЕТА: Ми благо узимамо, а не дајемо. — Ко ће да ми пашу жива или мртва у руке донесе? (Тишина). Нико од јунака?
ИВАН: Да је на какав харем, нашло би се доста браће.
МИЛЕТА: У заседи ћутати и подмукло пљачкати, та свака кукавица уме, а прави хајдук изилази на мејдан јуначки, с грудима у груди. Ако нико не усхте, ја ћу сам.
ЖИВОЈИН: Не, харамбаша, срамота би била код толике чете да ти идеш, а ми да смрдимо у хладовини. Дај ми само два момка још, па ћеш видети хоћу л' посао свршити како ваља. Ај, браћо, ко ће са мном?
СРЕЋКО: Ја ћу.
ЖИВОЈИН: Ко ће још?
НЕНАД: Хајде и ја за љубав Обрадову.
ЖИВОЈИН: Е, то је доста.
МИЛЕТА: Живојине, знаш ли како хајдук полази?
ЖИВОЈИН: Ја л' његова, ја ли моја глава.
МИЛЕТА: Еј, весела ти мајка, јуначе, ти си ми за хајдука! Иди и срећан ти пут! Ми ћемо донде мирно спавати, док се ти не вратиш.
ИВАН: Ми ћемо по коју искапити теби у здравље и за срећна пазара. (Јездимир шапне нешто Милети на уво).
МИЛЕТА: Још једно, јунаци, док се нисмо растали. Ви знате, да је завет још под старим харамбашом био са женама не мешати се.
ИВАН: Бре мани се тога посла, харамбаша; завет био па и прош'о, 'вала Богу, нећемо ни ми бити најгори.
ЖИВОЈИН: Не, добро ти спомену, харамбаша. Сви знамо, да хајдук живи највише од среће, па чему ће се надати, ако завет погази? Зато нека остане, браћо, као што је и дојако било: жене пет дужи њива од нас.
ИВАН: А, Живојине, запевао за љубом, ти нам свима дође хака!
МИЛЕТА: Уречено, запрећено; сад хајдете да се ужина.
СРЕЋКО: Да ти нисам таку тврду веру задао, харамбаша, Бог и моја душа, овај би те час напустио.
ИВАН (пљесне га по рамену): Ово је момак! (Сви се разилазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|