Хајдуци/6
ДЕЈСТВО ВТОРО
1.
ИВАН седи, па чисти оружје, око њега се момци поизваљали
ИВАН (пева):
Листај, горо, листај, Гаревицо,
У теб' се тек слатко пије вино,
Рујно вино, медна малвасија —
Еј, нема лица без црвена винца!
Ал' ти баш нема живота преко хајдучије, колико је заната у царевини! Пуста шума све ти је прекрилила, што ти срце захтева.
ЛУКА: Право велиш, Иво; ја сам ти био абаџија, терзија, екмеџија, и Бог те пита на каквом још занату, па се нигде скрасити не мого'; ал' како ти омириса шуму, канда ме четвороструком личином везаше.
ИВАН: Ехе! А како не би, кад бедевишеш по цео целцит дан; а кад ти сунце у теме упре, а ти уђеш у пештеру, осолиш се и опаприш, па потегнеш пусту чутурентину, те ти сузе на очи ударе. Кад се нагруваш и наквасиш, а ти се извалиш колико си год дуг, па зарчеш, те се Гаревица тресе.
СТАНКО: У шуми нит' се оре, нити се копа, па се опет хајдук погачом храни.
ИВАН: Те каквом! Ако није прошла трипут кроз сито, нећу ни у руку да је узмем. Печеница ти је пред носом; хоћеш зеца, или друге дивљачи, опалиш само пушком, па ето ти! Еј, хајдучијо, пуста хајдучијо, посветио се врат ономе, који тебе измисли!
СТАНКО: За чудо, браћо, да преко све ове лепоте опет слабо уз хајдуке пристају.
ЛУКА: Ја како! Има свакојаких људи на свету. Многима смрди барут, а има и такових који не могу да поднесу вешала.
СТАНКО: Шта јадан, зар се ко и вешала боји? Та ил' умр'о, ил' те пушкарали, ил' те обесили за рог од месеца, тебе нема, те нема. Па кад је тако, није ли лепше да останеш и после смрти читав, да те род, кад му је воља, може видети, него да те црви и којекакве поганије једу? Ај, Јездо, шта велиш?
ЈЕЗДИМИР: Ја велим, нбма смрти без суђена данка. Ако ти стоји у рожданику, да ћеш бити обешен, ма главом камење разбијао, ти ћеш бити обешен; па кад ти је суђено висити, а ти бар учини, нек' те сваки запамти. Знате, кад ком хајдуку дође последњи дан, више се људи накупи него на панађуру; па куд ће ти веће 'вале од тога? Сви гледе у тебе једнога, а ти засукујеш брке, ако ти је ћев.
СТАНКО: Тако је, мој Лука; зато ти криво рече, да многима не подносе вешала. Коме је намењено да буде хајдук, он ће ти доћи, макар га чували као девојку.
ЛУКА: То је истина, али вешала тек остају вешала.
ЈЕЗДИМИР: Хе, хе! Канда и наш Лука зазире од њих.
ЛУКА: Зазире, богме, сваки; зато и велимо при части и чаши: да нас Бог сачува тога.
ИВАН: 'Вала Богу кад ме та главобоља не једе.
ЈЕЗДИМИР: Како, Иване?
ИВАН: Ја сам уредио, да ми врат остане читав.
ЈЕЗДИМИР: Врат читав, болан? А с ким си то уредио?
ИВАН: С мојим побратимом, ђаволом.
ЛУКА: Ти с ђаволом говорио?
ИВАН: Хе! Што сам говорио, то је ништа, него сам га и од зла избавио.
ЈЕЗДИМИР: Он не може да живи, докле што не измисли.
ИВАН: Ти не верујеш? Стани, душе ми, вероваћеш. Пођем ја, ово ће бити седма година, једанпут увече, па замркнем у једној долини. Месечина као дан, а ја навалио, да у село стигнем. Кад на једанпут чујем неку вику и јаук у једном шанцу; нисам мог'о отрпети, да не приступим и не видим шта је; кад тамо, имам шта и видети: једна жена сатерала неког под ћуприју, па је стоји праска пусту, велиш, виле се надвикују. Кукавац онај кад мене виде, канда му сунце сину: „Ходи, брате, ако Бога знаш, избави ме од ове беде!" Како ћу, рекнем му, кад је то, виш, змај, сатераће у тикву и мене и тебе. Кад ти виде мој јадник да ја нећу, а он окрене мени: „Знаш ли, брате, што је, ја сам ђаво; ишти што хоћеш, само ме курталиши ове напасти".
ЛУКА: Какав ми је то ђаво, кад не може једне жене да се опрости!
ИВАН: Тако сам и ја казао, ал' он кукавац стане викати: „О, брате! ово ти је зло трипут веће него што сам ја; не жели да ти на главу дође, него ходи, ако имаш душе, избави ме ове налепе, а ја ћу што сам рек'о одржати". Хајде, рекнем сам у себи, да видим је ли тако као што он каже, и да л' је збиља ђаво. Па ти се спустим у јарак; чисто ме зној проби, кад га видо': црни се сав као чунгар, а на челу му рогови као у јарца. Умирим мало жену, раставим је од њега и начиним му пута, да може умакнути. „'Фала ти, брате, рекне, пошто кукавац мало одахну, 'фала ти по сто и по триста реди: сад ишти што хоћеш", а мени прво на језик дође, да ми претвори врат у челик; знаш, само ми се предсказивало, да ће ми ово бити занат! „Немој то, рекне ми, зашто мораш ићи укочен као курјак, а друго, и челик пуца; него кад ти је до тога, ево ти задајем тврду реч, да ти неће врат нико сломити". Те тако ја смирио бригу.
ЛУКА: Где ти је тај твој побратим?
ИВАН: Е, да ми је саде, знам што бих искао. Онда сам био млад, луд.
ЈЕЗДИМИР: А шта би после с оном женом?
ИВАН: У! Зашт' ми о том спомену, човече? Пошто мога побратима испоручим, приђем њој и запитам: од куда је. Каже ми. А имаш ли мужа? „Имам, да како; која жена нема мужа"? — Па како, ти остављаш твога човека, па ноћу сама тумараш. Чим ти ово изреко', јадан мајци, канда три стотине змија цикнуше: „и лоло, и вуцибатино, и протераницо, и шта ти имаш с мојим човеком"? Ухватим се за уста, па пођем, ал' се беда очепала мене као крља, виче и праска, те се планине наоколо разлежу. Хајде, Иво, сад: ђаво се како тако опрости, ал' како ћеш ти?
ЈЕЗДИМИР: Хе, хе, хе! То је баш страданије!
СТАНКО: Јест, да ти је жена, кад је зла, права беда. Тако сам једанпут ја био с једном налепио. Како ми се онда разредила коса, никако да учеста више.
ЛУКА (врти главом смешећи се): Знам и ја, како је то.
ИВАН: Молим је свакојако, да ме се прође; бре ту јој казујем како је лепа, бре ту јој лажем, што нисам лагао никад, аја! Не мари та ни за што, него ме једнако окупила, што сам јој отео ђавола из руку!
ЛУКА: Куд ће већег ђавола, него што је она!
ИВАН. Кажем јој ја то; ал' тек сад она раздреши бисаге. Тако у вици и псовки дођемо до једне ћуприје, а ја од муке обневидео. Хоћеш ли ћутати, рекнем јој, ил' ћу те сад у воду. „Баци — виле и але — баци, скоте, пржибабо, пангалозу" — шта ту није било — „ја ћутати нећу"! Нећеш, викнем, па ти је шчепам преко среде и с њом преко ћуприје. О, сачувај, Боже, зле жене! Овај сијасет не би' желео да ми опет преко главе пређе за цео бели свет.
ЛУКА: Хе, хе! Ја опет велим, да не би баш кварило, кад би се која десила код нас, како смо самци.
ПЕТАР: Глед' ти препелице, мој пријане! Нема хајдуку берићета, како се са женама помеша. Жена је проклештина у шуми.
СТАНКО: Још где је завет!
ЈЕЗДИМИР: Ја ти волим по гори ићи, па комарце гађати, него мислити о беспослицама; а и у шуми се налази, да се за три дана исмејеш. Знаш ли, Иво, онога Турчина?
ИВАН: Ее! Оно је било за наступ. А кад се год сетим, смејем се сам, па у истом смејању бојим се, да не помисле момци да сам полудео, па да ме не вежу гдегод да им штете не градим.
ЛУКА: А шта је било то?
ИВАН: Играчка; везали смо једнога коњу за реп, пак смо га послали кући да га види жена. Ха, ха, ха!
ЈЕЗДИМИР: Боже благи, свашта на свету. Него знате ли, браћо, што је? Кад смо овако добре воље, да нам Ива отпева једну онако хајдучки.
ЛУКА: Бог из тебе проговорио! Како је Иван певач неисказани, то ће бити дивота. Дед', Иване, запевај нам једну.
ИВАН: Еј, зла нам срећа, јунаци, где ћу да вам певам, кад ми се грло осушило!
ЈЕЗДИМИР: А ти му донеси ону чутуру, нека га покваси.
ЛУКА (донесе чутуру): На пиј, па певај, нек' се Гаревица разлеже.
ИВАН (напије се): Како год кад намажеш кола.
(Пева).
Закукала Миланова мајка,
Јединац јој иде у хајдуке.
Немој, сине, у хајдуке поћи,
Немој твоју остављати мајку.
Ој! пусти ме, моја стара мајко,
Дружина ме у горици чека,
Веру дадо', вера ми је тврда! —
Оде Милан, оста мајка сама,
Те се бије за Миланом сином.
Од жалости у болест је пала,
Тешку болест од седам недеља.
Нико мајку да преврне болну,
Нико да јој понуде донесе.
Па проклиње Милана јединца:
„Бог убио мог Милана сина,
Што остави своју стару мајку!"
А како га сустигоше клетве,
Нигде среће за Милана нема.
Он се враћа својој старој мајци,
Не би л' мајка благослов му дала,
Ал' је мајка веће преминула.
Писну Милан као љута змија,
Па се враћа дружини у гору;
Ал' мајчина свуд га прати клетва.
Ако пође друмом у планину,
На раскршћу ето ти му мајке;
Ако хоће воду да преброди,
На води му лице старе мајке;
Ако легне јадан почивати,
Ето ти му опет стара мајка,
На постељи болна и невољна,
Где проклиње Милана јединца,
Што напусти старо и чемерно.
Кад се Милан иза сна пробуди,
Пишти јадан, до Бога се чује,
Пак потеже ноже од појаса,
Удари се у прси јуначке,
Да не види сунца ни месеца.
Мили Боже, на свему ти 'вала!
Таква ти је, брате, клетва мајке.
ЈЕЗДИМИР: Еј, да красне песме! Ја бих је гладан и жедан слушао.
ВИТОМИР (пљесне се рукама по челу): Куку мени, и ја сам без мајчине воље овамо дош'о; ако и мене мајка прокуне!
ИВАН: Не будали, Витомире, болан; зар је свака мајка као Миланова!
ВИТОМИР. Ох! И мени је моја тако говорила: Остани, чедо, код твоје мајке; видиш, мајка ти нема никога свога. Немој, Вито, да ми ране задајеш. Ал' ја не хтедо' послушати; куку! Ако ми се буде мајка растужила, ако буде пала у болест!
ИВАН: Бре прођи се тога, већ хајде да пијемо.
ВИТОМИР: О, ја морам видети мајку, макар знао сутра погинути! Слатка нано, како си ме ти миловала! (У највећој тузи одлази).
СТАНКО: Сиромах!
ЈЕЗДИМИР: Видиш, Иво, шта учини твоја песма..
ИВАН: Ама шта он то тако прими к срцу?
ЛУКА: Није шала, материна клетва!
СТАНКО: Ко би желео, да га мајка прокуне!
ПЕТАР: Страшно ли ти је, Боже мили, од оца и мајке немати благослова.
ЛУКА: Еј, грешни смо ми у Бога, тешко нашој души!
ПЕТАР: Јест, Бога ми, јест!
ИВАН: Ако тако почнемо, јунаци, за три дана неће нас бити ни једнога у Гаревици.
ЈЕЗДИМИР: Право велиш, Иване, него дед да обредимо ту буклију. Напиј!
ИВАН: Спаси Бог, у добро здравље и у добру срећу! Да ти Бог да, Јездо брате, коња краката, вола рогата, главу од злата, добра ортака, девет опанака, десет обојака, те с њима бос по трњу ходио. У петак певао, у суботу играо, у недељу плакао.
ЈЕЗДИМИР: 'Фала!
ИВАН: И да ти Бог да, брате Јездо, сабљу Маркову, руку Обилићеву и ноге Реље Крилатице; пре ти утекао, него што те повијали, пре зла избег'о, него што те зло видело. — Сачувао те Бог, Јездо брате, зле среће и издрте вреће, тесна сокака, бесна Бошњака, глогова колца и кесе без новца. — Свако добро и срећу! Ви мене чутуром, а Бог вас мотиком; срећни били и буве ловили; ви тражили једног зеца, а пред вас излазила — гомила врабаца. Куд год пошли, берићета имали, увек се с масницима враћали. (Пије).
ЈЕЗДИМИР: Еј, жив ми био, Иво! Ти умеш и да расплачеш и да развеселиш.
ЛУКА: Тек Иван, па Иван!
ИВАН: Та не живи се хиљаду година, тужан, па бар весело да поживим ово кратко време.
СТАНКО: Право и кажеш.
ИВАН: Већ ми се згрчише ноге од седења; хајдете да видимо шта нам ради харамбаша, да не буде постао домишљан. (Поустају сви).
ЈЕЗДИМИР: А зар хоће?
ИВАН: Једанпут ми нешто говорио о врбама, мал' те их неће појити. — А гле Живојина! О, срећа, куме!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|