Хајдуци/4
4.
ОБРАД, с неким хајдуцима
МИЛЕТА: Ко си ти, зечија ного? Како се усуди домаћи се оној земљи, где Милета са дружином борави?
ОБРАД: Ја мислим, јуначе, да Гаревицу још није нико закупио, и да је шума хајдучка кућа, па ја л' домовао овде, ја л' онде, шта је до тога?
ЈЕЗДИМИР: Хе, хе! Тај уме одговарати.
МИЛЕТА (Обраду): Болан брајко, ти још не знаш, с киме имаш посла. Ко си и од куда си?
ОБРАД: Ја сам харамбаша.
МИЛЕТА: Харамбаша? И ја сам, и ако желиш ту ћулу на рамени и с твојим момцима носити, а ти се тепај одавде и немој се приближавати, колико држи међа до црвена камена, па тамо до магарчеве унке.
ОБРАД: Знаш ли шта је, јуначе, ја сам из села Вранице.
Милета. И ја сам.
ОБРАД: Тим боље, бар ћемо се лакше погодити. Ти знаш да множина и у кући не квари, дак'мо л' код хајдука; хајде да ми наше момке здружимо и да живимо у јединству.
МИЛЕТА: Шта ти ту будалиш? Од кад је света, није било две харамбаше у једној чети.
ОБРАД: Послушај, што ћу рећи. Ја нисам мислиа никада хајдуковати, али ме невоља натера. Имам једну јадну матер, која је туђе прела, док је мене и мога брата одхранила. На несрећу покавџим се са гавазом пашиним, и овај, Бог зна, шта налаже на мене. Паша пошље субашу с момцима, где ме нађу да ме убију, но добар ми човек поткаже, и ја избегнем у шуму. Ах, све би прегорео; али чујем, да је звер паша матер ми бацио у кулу и мучи је место мене затвором. Обреци ми да ћеш ми мајку од Сериф паше искупити, па ћу се одрећи мога старешинства.
ЖИВОЈИН: Еј, Боже благи, шта неће још код нас бити!
МИЛЕТА: И ти се тако лако растављаш твога поглаварства? Јадни јуначе, пропевала је срећа и онима, који су те изабрали.
ОБРАД: О, брате, помисли само шта је стара мајка! Не прост хајдук, него роб ћу бити преко сињег мора, само да ми мајку тамница не једе.
ЈЕЗДИМИР: Боже мој, свашта ли ти је на овоме свету!
МИЛЕТА (хода холо): Кад ти ступаш у моју чету и хоћеш мени покоран да будеш, и ја ти се заверавам, да ћу ти што желиш испунити. Сад наговести твојим момцима нека и они знаду, па ћемо сви у заједници живети и бити браћа.
ОБРАД: Нек' их зовне један момак. (Станко отиде). Ја знам да ће они то радосно примити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|