У самоћи (Мило Јововић)

Мило Јововић

У самоћи у ноћној тишини,
Када мирно свака душа спава,
У луг густи тамо у даљини
Славуљ пјесмом шуму раздрагава.
Пјева слатко, зове своју другу,
Она к њему за часак долети;
Разгони му и сјету и тугу –
Весо' пјева лугу и врлети.
Ја, усамљен од људи и св'јета,
Никог немам, самац часе бројим –
Ој судбино, немила и клета,
Кад ћу једном да се успокојом?
Већ ми срце узколеба груди,
Као да ће одлети ванка;
Свака мис'о нову жељу буди,
Немам мира, почива ни санка.
У самоћи, сред ноћне тишине,
Када мирно свака душа спава,
Моје срце ради ње ми гине,
Јер је силно љуби – обожава.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар (Црна Гора), 1897., Мило Јововић, „Словански свет “, број 2., у Бечу, 16. фебруара 1897., стр. 24.