У самоћи (Мило Јововић)
У самоћи у ноћној тишини,
Када мирно свака душа спава,
У луг густи тамо у даљини
Славуљ пјесмом шуму раздрагава.
Пјева слатко, зове своју другу,
Она к њему за часак долети;
Разгони му и сјету и тугу –
Весо' пјева лугу и врлети.
Ја, усамљен од људи и св'јета,
Никог немам, самац часе бројим –
Ој судбино, немила и клета,
Кад ћу једном да се успокојом?
Већ ми срце узколеба груди,
Као да ће одлети ванка;
Свака мис'о нову жељу буди,
Немам мира, почива ни санка.
У самоћи, сред ноћне тишине,
Када мирно свака душа спава,
Моје срце ради ње ми гине,
Јер је силно љуби – обожава.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора), 1897., Мило Јововић, „Словански свет “, број 2., у Бечу, 16. фебруара 1897., стр. 24.