У празном олтару
| ←Авети у лову | У празном олтару (1922) Писац: Драгиша Васић Утуљена кандила |
После се опет нешто разјаснило у свести радника Петронија Свилара. У том тренутку, ћелија, сва крвава и опогањена по зидовима, била је слабо осветљена, а два искривљена, зла и злобна ока стражара пред вратима, са бајонетом о рамену, вребала су га крвнички кроз четвртасту решетку од гвожђа. Он је лежао раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв текла му је из уста па слазила низ браду на раздрљене, рутаве груди које су га болеле, док се по уснама била згуснула и усирила. Нешто замршено и тешко вртело се по болесној глави и неиздржљиво распињало му и кидало нерве, па га ударало и секло по слепим очима и мозгу.
Свилару се учинило да је све оно био само ужасан сан...
Онда кад је застао био код капије и пошто је збуњено прешао преко фабричког дворишта, онда кад је застао код гвоздене капије да се врати у фабрику и протестује због безразложног отпуста пред надзорником, она шкрипа и трескање натоварених кола старом гвожђуријом и оно својствено, оштро струјање и ломњава у организму фабричког колоса, помутило га је, па се, не разумевајући ништа од свега што се с њим догодило (с тешким осећањем само да је без кривице остао без рада и да ће то страшно погодити његову породицу) окренуо нагло и продужио да се вуче кроз шарену гомилу света с обе стране тротоара. Тада му се учинило: као да се једно лице са нечим подозривим у понашању, у сивим чакширама и зеленим увијачима око ногу, подмукло пробија за њим кроз ону гомилу света, да га прати у стопу, па се труди да га ни за моменат не изгуби из вида. Затим, по спољашњем изгледу, слично лице, преко пута и упоредо, како га лукаво посматра и онда, чим је скренуо у споредну улицу, не знајући ни сам зашто ће баш туда, све се нешто измешало, згужвало, испреметало на том месту где се онако исто шумно кретао и бучао живот улице. Она два лица сјурила су се наједанпут па га шчепала са речима „у име закона“, онда се он одважно успротивио и једно од њих снажно одгурнуо од себе, па га је, после тога, нешто масивно, тешко и пљоснато лупило по глави те му се у очима све изокренуло кад се спотакао и пао коленима и вилицама на плоче.
После су га подизали, гњечили, трзали и вукли (уз несложне и неке испресецане и брзе речи и примедбе) док му је глава, као одсечена и као да се држи само на кожи, падала час напред, на груди, час лево и десно, на рамена, а час пресамићена остајала тако забачена на леђима, отворених, жедних уста и увек помућених очију. Једног само тренутка урезала му се у мозак напрегнута нека радозналост пролазника што су застајали, скакали брзо с кола или притрчавали с разних страна, али не с каквим запрепашћењем или ужасом него просто да виде у чему је ствар, или онако као кад се гледа у замку запала дивља звер која се лудо отима, а нема никакве наде да ће се истргнути.
И сва та радознала лица и оне искежене главе жандарма са нечовечијим очима и друге начичкане маске на дућанским прозорима, окнима трамваја и балконима, па фијакери, излози са разним неким бистама од воска, бочицама, брковезима, женским шеширима и свиленим блузама, часовницима и прстењем, све се то повукло било с њим у једном муњевитом збрканом покрету и тако све до потпуног мрака свести.
„Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме...“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да би, колико-толико, умирио бурну и мутну узбуну утисака што су без везе навирали у немоћном мозгу који се тренутно био пробудио. Затим грозно смрвљен и узрујан, осећајући опет сваким нервом да му се мрачи свест и обавија неким црним димом полусна, он прикупи све своје силе да устане и усправи се, али га утом опомену звекет гвожђа на ногама и онда се наједанпут сруши у немоћном бесу, па обамро клону и осети како опет тоне негде доле у мрачни бездан пун магловитих, замршених слика. Тада заборави све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај страха у сну, исто онако као у рату, у црним кишним ноћима пред наговештену борбу, кад је извесност да се погине увек већа од могућности да се преживи, неиздржљив и нелагодан један притисак до очаја. И онако исто као оне ноћи, уочи дана кад је ужасно рањен у кичму, бегао је од невидљиве неке опасности, од које се нигде није могао склонити, хтео да виче из свег гласа и да запомаже нечију помоћ, али га тешке, за земљу приковане ноге, издавале и глас му умирао у грлу. Па је сад осећао како сав умире, запињао да покрене оловне ноге, да се спасе, обузет страшном тескобом и ужасом и гоњен принудном и невидљивом неком силом, али је био немоћан да умакне и да се ма где сакрије, јер је сваки заклон постајао жалосно бедан и дебели, огромни зидови иза којих се, као ово у рату, крио од граната претварали су се у кутије од картона, а велике грађевине у шаторе од платна. И та опасност појавила се, после, као неки неиздржљив стид што га је осетио још онда: кад је између два стражара с бајонетима, каљав и крвав, с лисицама на отеченим рукама, вучен као пребијена звер на ланцу, возовима разним ка престоници (у том тренутку синуло му је где се налази), свлачен на многим станицама, где се тискао свет и где је изнемогао лежао на земљи посматран опет од радозналих путника чије је погледе, кроз отворене прозоре вагона, избегавао. Па из вртлога ове борбе полусвести и снова извлачила се и с муком чупала извесност нека донекле, она извесност последњих тренутака што је преживео на путу и он подиже опет главу и управи поглед на решетку кроз коју су севала она два искривљена ока са страшном злобом.
И баш у том тренутку зачули су се несложни, уздржани нечији гласови пред вратима, па тежак, велики кључ што се, уз звекет других кључева, са неком језивом претњом, окретао и вртео у брави, као каса, гломазних врата његове ћелије. Онда уђоше неки људи и окружише га. Из џепних електричних фењерића покуљаше тада млазеви жуте светлости са више страна и осветлише велики грбав и крив нос над танким црним брковима, па јаке чеоне кости и целу мртвачки бледу (уколико не беше крвава) главу Петронија Свилара, који, не схватајући ништа, цвокоћући вилицама и обамирући од страха, отвори своје замућене и мокре очи.
Тада се један од оних натмурених људи с цигаром у зубима, дебео и важан, дотаче ногом његовог рамена.
— Тај ту, опасан зликовац!
— Еј, чуј ти, Петроније Свилару!
Помодреле и крваве усне његове лако су задрхтале, лице се згрчило у болном изразу, безумне очи молиле за милост, али он, згрчен под погледима оних очију што су сијале дивљим бесом, не изусти ниједну реч и једини осећај што га обузе био је: да је сасвим сам, страшно изгубљен, без помоћи људи, да не постоји нико ко би га спасао од нечег ужасног.
— Петроније Свилару, размисли се добро; сви су, ето, твоји другови признали.
И дебели, обријани цивилни полицајац приђе му ближе.
— По подацима које ми држимо ти највише имаш олакшица; ти ниси рђав човек, него наговорен тако... то је сваког могло снаћи. А по подацима све ће се узети у обзир и све само од тебе зависи.
А кад Петроније Свилар оста непомичан и нем и после свих наговарања, она обријана, дебела и главата људина побесни.
— А, нећеш, дакле да нам признаш ти, јогуницо?! Е, онда добро! — И обраћајући се полугласно једном од униформисаних људи што су стајали око нега и држали руке иза леђа, изађе у ходник.
— На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас.
„Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим страшним, тупим, онда обема песницама једновремено са обе стране у вилице и слепе очи, осети како му сва крв јурну у срце док се у свести све поново замрсило. Одјек јединог крика што је пустио од себе био је страшан, као предан судбини, као неко одвајање душе од тела, па низ његово патничко лице линуше крвави млазеви брзих, детињих суза.
А после опет зазвечаше велики, тешки кључеви и кобна нека тишина и језа завлада. Само је крв јаче зашикљала на уста и уши и брже капала низ браду и чупаве груди које се надимале.
Повремено неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у један једини уздах, нешто као ропац, док су два искривљена ока са страшном неком злобом звирила кроз решетку. А болови су били намртво онесвешћени и крв је капала по бетону у пени. У страшној кући, неумољивом и језивом претњом милело је вребане као потајно, лукаво и кобно примицање смрти.
А кад је опет нешто свануло у свести његовој, ћелија није била сасвим мрачна и свитање јутра гонило је негде ужасне ноћне визије. Сломљен, са коленима уз вилице, у грозничавом цвокотању Петроније Свилар, коме се са свешћу повратило и сећање, проживе у једној секунди сав ужасан доживљај који никако није разумевао. И напрежући се понова да размрси дар-мар у мислима које опет у болесном наступу навреше, он, у новом неисказаном осећану збуњености, чу једну реч која беше гласно изговорена.
— Политички.
Онда други неки глас упита:
— Одакле?
— Старе Пазове.
Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац, стропошта низ камене степенице што се спуштају у мрачан ходник дуж ћелија; онда шљискави одјеци удараца жилом па понова зачу гласним изговором:
— Неполитички, прости кривци.
И брзо, ситно, слободно, скоро весело стрчавање низ стрме степенице невидљивих, као навикнутих да се туда спуштају, ногу, чији се одјеци губили у правцу заједничке Главњаче.
А њему први пут јасно бљесну сећање да је исту ону реч чуо онда, кад се спуштао низ ове исте степенице одакле га је оборио страшан широк удар по глави после кога све досад није могао да управља по својој вољи мислима и да их везује. „Али није у томе ствар, него зашто...“ И док се мучио око тога узрока и натезао, кључ поново уђе у гломазну браву његове ћелије па се врата широм отворише. Онда му једно униформисано лице нареди да се брзо спрема, па му је помагало да се усправи и мокром крпом брисало му усирену црну крв по лицу и врату. После је кроз ходник и двориште па кратком неком улицом, све поред високог зида с муком повлачећи ноге у оковима, чије је ланце придржавао левом отеченом руком, изашао пред иследника.
А на лицу малог, пакосног господина сијало је нешто и од лукавог и забринутог, злурадог и ишчекујућег. Он је згурено прелиставао дебелу гомилу плавих табака исписаних само на једној половини стране и дрхтавим прстима истраживао нешто по њима. Па је, најзад, подигао главу и жмирећи запиљио се у мутне, блудеће очи оптуженога.
— Је ли, дакле, молим те, ти си Петроније Свилар?
— Јест, тако је моје име.
— Фабрички си радник?
— У ливници гвожђа. Отпуштен сам без повода — једва је одговорио Свилар.
— То те не питам... Осуђиван?
— Никад, господине, нисам...
— Стар?
— Тридесет четири године.
— Учествовао у ратовима?
— У свима сам био...
— Чекај! Одговарај што те питам! Јеси ли рањен који пут?
— Четири пута, на седам места.
— Неожењен?
— Јесам ожењен, троје имам деце.
— Е, ту си нас слагао, Петроније. Ти ниси ожењен, ми то сигурно знамо. На рђавом си путу, али траг нећеш заварати.
И док је иследник, са скрштеним рукама и брадом у левој шаци, сачекивао да друго, неко млађе лице коме је диктирао, упише личне податке према питањима што је постављао, Свилар се запрепашћено напрезао да разуме: зашто му се то сад не верује истинитом исказу да је ожењен.
— Слушај, Свилару, — наставио је иследник гласно и важно — одлучи се да нам покажеш праву истину. Одрицање, опомињем те, отежаће страшно твој положај. Јер са доказима којима овде располажемо, учешће твоје у делу потпуно је утврђено. Кажи нам, дакле, све слободно, отворено, јасно. Ето кажи нам: Где си био десетог септембра? Ајд’ одлучио; видим да се мучиш. Где си био тога дана?... Али нека, ајд’ кажи нам прво ко те је увео у „тројку“, која је твоја „копча“?
А помућени поглед Петронија Свилара блудео је несвесно на писаћем столу иследниковом претрпаном разним фотографијама, пасошима, перорезима писаљкама, детективским легитимацијама, печатима, џепним сатовима и прстењем и лутао некако мртво по плавим, исписаним таблицама растуреним на све стране, па се наједанпут омакао кроз прозор, на улицу којом је у очајном трку бежало једно псето, гоњено од човека што је и сам зверског нечег имао у покрету па се жестоко трудио да му намакне кружну жицу на дугом, белом штапу обавијену.
— Где ме увео?
— У „тројку“, чујеш ли шта кажем?!
— Ништа од тога не разумем, господине.
— Е па добро, причај ми шта знаш.
— Ништа, господине.
Онда је онај човек, на самом углу улице, хитрим и вичним једним гестом намакао ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је другим, опет извежбаним покретом не убаци у кола са решеткама окружена дреком дечурлије.
И Петроније Свилар осети истог тренутка како и њега нешто грозно оштро, онако исто као она кружна жица, сече, стеже, гуши и дави му крвави гркљан па му неки нови каламбур завитла мозак и он се залелуја на дрхтавим ногама, затетура неколико корака па се стропошта. Али нико није приметио зашто се стропоштао Петроније Свилар и само је брада иследникова наједанпут задрхтала, па је, избезумљен у изневереном очекивању, бесно поскочио са стола.
— Хуљо лажљива! Говорићеш ти сам!
Па полумртвог Петронија Свилара одвукоше истим оним путем назад и као ствар бацише на погани бетон ћелије. Онда су га свукли и по голом телу, докле га је неко држао за гушу, тукли мокрим ужетом, даскама, жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с ума.
— Све ми је једно говорити, али шта? — Па је исколачених очију, премлаћени Свилар гледао преда се и само пуштао слаба стењања као неко који је на издисају.
— Мајчина ти, иди горе и лажи макар шта!
— Е па дед’, Петроније Свилару, то си требао још давно учинити.
Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио исти онај цивилни полицајац, чије је лице угледао оног вечера према малој, џепној електричној лампи кад је изговорио ону страшну заповест „на посао“, а сад наредио да се обојици донесе топал чај с лимуном у оним порцеланским шољама из којих се пије у канцеларијама.
И Петронију Свилару, чији је мозак ураганском снагом раздирало и чупало нешто горуће, устрепта срце као неким надањем да ће се све ипак некако поправити и уредити, да ће униформе оне што су га мучиле ипак бити створења што не могу бити без кајања и неке милости, што имају ипак људског нечег у себи. Па му дође да падне на груди овом човеку што му сад говори тако благо, људски, као човек што говори човеку.
— Ти ћеш изјавити све по реду, је ли? И ништа нећеш прећутати, баш ништа нећеш? Тако си ноћас обећао. А ми ћемо учинити све да ти олакшамо, да те спасемо, то је наша ствар.
— Све — болно је простењао Свилар па је клонуо и очи му се склопиле. А она фигура дебелог, избријаног цивилног полицајца развукла се наједанпут, расплинула и као смола растезала и скупљала, па се после као утвара све више купила и губила а онда се измешала са другим сенкама и флекама на крвавом дувару где се скупила као мрља и, као побегла наједанпут, нестало је у зиду. И после се опет она иста мрља појавила, расла, па се испружала и скупљала, гурила и гмизала као црв и глиста и све више расла и оцртавала се на дувару као фантом, па се испуњавала у потпуну људску форму и приближавала му се до самих очију, дрмусала га и звала по имену. Хеј, ама чујеш, човече божији, прво оно мора бити, а после спавај колико ти драго.
— Хоћу, све — сипљиво је одговорио Свилар, али очне капке није могао да подигне иако је баш нарочито желео да гледа овог човека и да га загрли и да му каже: ето, равно четири ноћи шибају га да не спава, дрмусају, поливају га водом и ударају нечим у слабину и пеку му табане кад год им се чини да ће заспати. И да му повери: како је дању стајао у неком оџаку где се не може сести и где се у шешир морао поганити и трпети страшне болове у цеваницама и после, како му воде никад нису давали и тако у оној тескоби скапавао од жеђи, несанице и смрада.
— Све, све ћу вам казати — гушио се Свилар.
— Све? Заиста све? Браво! Е тако, ето. И ко те је увео у „тројку“ и где сте набавили експлозиве, а све по наређењу Извршног одбора радили, је л’ све? Браво! Ето тако!
— Све, све ћу казати: упропастили су ме, убили су ме, крв су ми пили. А ви, ето, говорите ми братски и зато вам хвала. И спаваћу, рекли сте, колико ми год драго и све као човеку даће ми се.
А после су га опет одвели пред иследника, по ноћи, онако у гаћама и кошуљи, чађавог од оног гара из оџака, скљоканог, модрог, изломљеног.
А иследник се смешио, трљао мале руке и раздрагано и брзо нешто писао, па га тапшао по рамену и пустио га да седне и пије воде,; а он одобравао, све одобравао и говорио за њим и казао да познаје, него шта, све оне бестидне учеснике, а да је оног означеног дана био негде око парламента скривен и очекивао резултат те да, у случају промашеног атентата, сам, баш он лично, Петроније Свилар, члан „тројке“, баци бомбу.
Па је својом руком потписао све оно на плавом, пресавијеном табаку, словима искривљеним и непознатим. Онда су га вратили, дали му да једе и пије опет воде из трбушасте неке земљане тестије, па га преместили у заједнички бетонирани подрум, где је пуно голих, ошишаних до коже и знојавих људи седело један другом у крилу, да маково зрно не би могло пасти на под. Са коленима набијеним под брадама људи су се гушили у испарењу својих тела, лепили се један за другог и зној цурио у барама под њиховим ногама. И ту су га ружно псовали што им смета и не зна да се намести и шаптали су и јечали грозно. Онда се све збркало око њега и у глави па се изгубио бестрага некуд у сну... Лежао је тако на некој, уској, трулој даски и над мрачном празнином, а даска се угибала, увијала, прскала па се страшним треском сломила и он као пао, стропоштао се и углавио угодно између две греде и тако уклештен остао негде доле, дубоко, у понору, сам, али у пријатном неком осећању и угодности.
И тек се тргао кад га тешко нешто притисло јако по прстима, глави и стомаку и хаос неки настао. Голи они људи, неми, избезумљени, скупљених песница, са ноктима у зубима, мрачно су гледали у тешке, потковане чизме жандарма, што су са жилама у рукама, дошли да их буде.
— Ко је дошао?
— Бог богова.
После је повирила нека жена и узвикнула:
— Боже, па то су све мртви.
Онда се грохотом насмејао старешина апсане и дрекнуо:
— Ауф!
Па се све ускомешало у оном тесном простору, згњечило, задавило, збило стојећки и онда су их газили, псовали, пљували, пребијали, ударали великим, тешким кључевима. После су све истерали у двориште да га почисте, па су тамо купили пиринач, зрно по зрно, што је из две пуне шаке на све стране просипао наредник као што се просипа жито о Бадњем дану. А тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо, што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао га задуго све док су они други, што нису били оковани, радили неке војничке вежбе, пуно и жалосне и комичне сцене, јер сви они нису били војници, нису знали да иду „у ногу“, да окрећу главе „поздрав налево и надесно“ и лупају ногом „на четири кад им детектив звани „краљ лопова командује: један, два, три, четири, изговарајући оно четири са особитим неким одсечним нагласком. Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима: кад су, ето, откад и зашто су они престали бити људи? А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику. После се нешто изломило и звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао официрски глас који се бунио:
— Престаните тући, Бога вам зверског! Престаните тући!
Па други глас:
— Удри! Ви не знате у ком времену живите.
— Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово; бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског! И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону.
Па се граја губила све више док није потпуно све замукло. Онда се опет зачули тешки кораци и старешина апсана упао је бесно унутра:
— Шта је? Јесте ли дигли главе? Ово је била само проба. Хтео сам да видим шта ћете, а ви дигли главе. Ко не спава, да видим ко не спава?
— Сви спавају — усудио се неко да одговори.
— Лажеш! Сви сте били будни и све сте чули. Устај, дижи се, стани у строј, у потиљак, брзо!!
Па је обема рукама шамарао редом по оним подбулим образима и онда је некакав поп, међу њима, казао ко је он, да га нико никад није тукао и да би волео да га убију те се тресао у стиду и грозници и брада му раскрвављена дрхтала.
А после су се чули само уздржани уздаси и опет су људи нокте држали на зубима.
А сутрадан позвали су понова Петронија Свилара у собу код иследника, где су још тројица окованих клецали поред зида док су ланци звечали, и сви су били тамни, изнурени, скљокани као и он, а испрекидане црвене бразде на образима губиле се под јакнама.
— Познајете ли ви овога човека?
— Не, никад га нисам видео.
— Ни ја.
— Ни ја га нисам видео.
— Лажеш! И ти лажеш! И ти лажеш! Сви грозно лажете, гадови најпокваренији! — лудачки је врискао иследник па се, стегнутом песницом, уносио у лице свакоме од њих.
— Ви? Ви не познајете Петронија Свилара? Зар ви? Ви кажете да не познајете Петронија Свилара! — питао је избезумљено.
— Познајем ја Петронија Свилара.
— И ја.
— И ја познајем Петронија Свилара.
— Па, ето... како онда? Па то је Петроније Свилар, и он је признао, све казао. Говорите, лажови! Шта? То је, ето, Петроније Свилар, тај, пред вама, ту ето тај. Шта?
А један од оне тројице из окова говорио је дуго и убедљиво о Петронију Свилару, коме је двадесет година, зидару, другом неком лицу, из другог места. Па је пометња велика наступила, брза питања и разна објашњења и после су нешто суочавали Свилара, питали га опет је ли жењен и одакле је, а иследниково је лице наједанпут страшно побледело, јер је неко слагање пронашао са оним што му оковани говори. После је настала још већа забуна, јер се опет неко поклапање открило те сумње више није било да је то други неки Свилар који власти треба и све су оптужене извели у ходник да чекају. А телефон је нервозно звонио и униформе су одлазиле и долазиле. „Кретени, брука, магарци, све је пропало, страшна срамота“, допирало је из собе иследникове. Онда је Петроније Свилар уведен натраг у собу и строго му нешто иследник говорио о закону и истражној процедури и заблуди и двојици без душе трећем без главе и није га ниједанпут у очи погледао већ окретао упијач међу кратким прстима, нервозно увлачио маншете у рукаве од капута и великим, неприродним корацима шетао преко собе. Казао је: да се оптужени Петроније Свилар на основу неких параграфа има одмах пустити у слободу и да је све онако морало бити, а да трошкове притворске неко мора платити, а он — иследник да није крив и да пере руке. Али Свилар од свега тога ништа није разумео, само се плашио бледих усана иследникових и све већа забуна и страх га обузимали шта ће бити кад се у ћелију врати.
А кад се вратио одвојили су га насамо па су му окове ћутећи откивали и баш као да нико ниједну реч није пред њим смео да изусти. Само је ходником опет одјекивала реч „политички“ и ударци жиле и јауци чули су се преко целог боговетног дана.
А плашљива, нејасна, нека мрцварена нада синула би да још брже умре и тако све до пред вече кад је журно ушао онај исти дебели цивилни полицајац, позвао га да устане и казао му просто: „Свилару, слободан си, идеш кући.“ И кад га је Свилар погледао очима које то нису могле појмити, он је додао: „Шта ме гледаш, будало? Погрешка! Слободан си, пуштен си, купи те прње па кући!“
Кад је Петроније Свилар стао слободном ногом на плоче, онај предвечерњи жумор гунгуле на улици брујао је пуном паром. Механичким једним гестом он прикопча оно последње, пребијено надвоје, дугме на капуту, подиже јаку да сакрије го врат, црн и прљав од крвавог блата, па се још једном окрете и погледа ону мрачножуту и мемљиву зградетину за собом. Онда застаде и баш да баци поглед унаоколо кад га крештава сирена некаквог црног, лакованог и раскошног аутомобила збуни па га захуктала машина једним силовитим ударом одгурну. Онда она машина моментално успори а иза чипкане наранџасте завесице са кићанкама промоли се огроман један подвољак испод томпуса и намрштена једна глава у цилиндеру и белој кравати око воловског врата гадно опсова идиота на путу. Одбачен оним изненадним ударом, Свилар се унезвереним, неспретним и смешним скоковима са опасношћу провлачио између многих каруца, коња, трамвајских кола што су се ту укрштала и кад једва стиже на тротоар стаде трчати уз кикот радозналих жена и деце што куљаху из неког кина.
Па је бегао тако Свилар задуго док су одваљене капне на ципелама клопатале и сапињале га, а црни оштри нокти голих прстију рањавали се по шиљцима неравне калдрме. Онда је наједанпут угледао доле, негде на дну вароши, велике оџаке фабрика и инстинктивно тамо појурио. А хучна река оног света остала је за њим, бучала, кикотала се и разлевала на све стране кроз хиљаде врата великих И ниских дућана, по кућама високим и елегантним, шеталиштима и парковима, док се он, трчећи задувано, питао као у лудилу: је ли могуће, ама је ли могуће, ето је ли могуће да се њему, том свету тамо, целом том мноштву људи тамо што се поманитало тиска, гужва, кикоће и церека у оном лудачком метежу, ништа, баш Ништа не тиче судбина оних у оној страшној, жутој и влажној кућерини, мученика што су тамо остали? Је ли могуће да су они тамо друго, а ови овде друго...
Па је после успорио и корачао лакше и промицао малим неким уличицама где је више тишине било и ваздуха и где су га мање подсмешљиво посматрали пролазници. Али и ту је још све било тесно и некако опасно, а ретки они пролазници које је сретао гледали су га увек сумњиво и одвратно. Па је журио Свилар поред плотова и све ређих кућерака окружених баштама, пролазио фабрике у чијим су двориштима ишли тамо-амо пуним џаковима натоварени људи, као кад се велики мрави некуд селе са ларвама, и онда се упутио прашњавим друмом ка голом, највишем брду над престоницом. После више и није сретао људе и погурен, сам, малаксао, мокар и црн брисао је својом радничком качкетом прљаве капље зноја у коме се купао и он и његове рите. Није се питао ни где ће ни зашто тако јури ни ко га то гони и тек кад је стигао на врх голог брда над престоницом, зауставио се и сео на траву окренут вароши.
А сунце се полако и опрезно спуштало на Бежанијску косу и луминозни, заслепљујући његов сјај слабио је, губио се, руменео сви више, преображавајући се постепено у огромну, црвену и крваву куглу. Сив, тајанствен сумрак привлачио се од истока и на лепршавим крилима, нечујан, лак и благ струјао је милујући дах поветарца и освежавао му чело. Дан је већ издисао, тице су се враћале гнездима и лептири су склопљених крила спавали над цветним чашицама. Само је музика лишћа и траве, онај ноћни живот ствари, интонирала под хладом који је покривао земљу.
Онда Свилар скиде капут и оста у кошуљи. На грудима ниже десне сисе, и обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке кошуље, указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих су се укрштале плаве бразде и, пуни набубреле црне крви, нови ожиљци говеђе жиле.
Замишљен поглед Петронија Свилара заустави се најпре на дубокој модроцрној рупи више сисе и на мутан један јесењи дан у рововима мочварне Мачве, код села Штитара... Густи, загушљиви и смрдљиви зелени димови обавијали су ровове па се утварски вукли, витлали и повијали под побеснелим ветром и по изривеној, црној и мокрој земљи која се тресла, љуљала, дрхтала. У оној блатњавој води и муљу, сиве, прљаве униформе са нељудским очима, у безумној грозници раздражења, окидале су лудачки брзо вруће, олабављене орозе, а уста усијаних цеви бљувала су крв и утробе и смрт на све стране. И он је махнито окидао. И Док је грозна нека језа прожимала сав ваздух, она неиздржљива напетост прекинула се тек онда: кад су отуд из земље стале ницати плаве небројене лесе и у безумној вреви и кркљанцу појуриле напред и измешале се. Онда су се усправили и они из онога муља па им пошли у сусрет и труба је цичала језиво, орози још махнитије окидали па су настале страшне експлозије и бајонети оштри и ладни заривали су се грозно кроз шињеле у месо. Само су руке тада биле живе и радиле, испружиле се, трзале, боле, док су ноге негде нестале и стомак и свест и цео човек као да се наједанпут био истопио. Тада је и он пао у мрак.
Па протрља очи и загледа се у другу модроцрну рупу на руци. Дан је онда био ведар и плаво, мирно небо гледало је Дренак сав у оштром камену кад му је командир изразом пуним нарочитог поверења рекао: „Свилару, само ти ово можеш извршити, нико други.“ После се са важним једним писмом у левом џепу копорана провлачио опрезно између високих стабљика кукуруза који се ломио под његовим ногама, и милио кроз траву ка другом батаљону, гоњен сноповима митраљеских зрна. А кад је писмо предао и враћао се журно истим оним путем понова је пао у мрак... И нико за три пуна дана није знао шта се тамо с њим догодило. А трећег дана опет је пржило сунце и тице су певале око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио, те се тако до села довукао и превио.
Па Петроније Свилар погледа трећу рану и нове, модре ожиљке преко ње. И сети се кад је сестру, сву у дроњцима, срео у одступању на каљавом путу Јанкове клисуре, међу карама, избеглицама и комором рањеника. У наручју њеном, мртво најмлађе дете и свећица мала, воштана догоревала је над жутим, танким као игла његовим носићем. А киша је пљуштала док је он здравом оном руком копао мали гробић иза врзине, поред излоканог пута... И сва му крв опет јурну у срце и сав, дотле скривен у дубокој некој тајни, крвав, страшан слом негдашњег поноса букну му пред очима као најстрашнији пораз свих илузија. Па завитлан и растрзан хиљадама црних болова Петроније Свилар са грозном одвратношћу пљуну на велики ожиљак гранатине ране на грудима.
А кад опет подиже главу, велика и као крв црвена кугла упадала је нагло тамо иза Бежанијске косе. И Свилар осети: како с њом заједно потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва трудна жетва његовог крвавог живота.
Иза тамнозелене Косе, онамо где је упала крвава кугла, безбројни млазеви црвених ждрака заруменише небо. И наједанпут, хиљаде прозора и стаклених торњева палата затреперише у руменилу вечерњег зрака и хиљаде црвених светлила запламтише у простору пред њим. Кроз свежу измаглицу јулске ноћи допирали су однекуд потмули тонови тешких звона и ноћ, живот ствари, као непознато небо, откри му божанствени призор Привиђења. Дубоко у срцу, у коме је малочас прсла па се изломила сва прошлост и све што је Старо, запали се одједном жижак новог једног кандила и он лепо осети нову неку страшну глад испуњења живота и очекивања, нову једну сјајну радост Највећег Празника.
А небо је све више крвавило црвеном светлошћу Гнева и румена су светлила пламсала. И Петроније Свилар, сам, усправљен и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима. И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је.